Језичке недоумице које моја баба нема

Ничим корисним се не занимаш, нити шта радиш осим што зујиш уоколо. Марш на село, знаш колико горе има посла. Све бих вас горе послао, па да радите нешто корисно…, било је мишљење свих које су ми кроз редове прошаправали.

Пише: Бојан Лолић

Рад, јело, рад, јело, рад= 16 сати + осам сати спавања. Дан, два, три, четири робовски не дижеш главу. Пети је подигох и указа ми се језичка недоумица. Лингвистичка, што кажу језичари. Љети се ради сваки дан, осим, чини ми се, три громовита свеца. Коначно наступи један, па не морах устати рано (у шест сати) и добих луксуз да премашим бетерску осмицу. Више не можеш ни да хоћеш; ем рано легнеш, ем чују се животиње, ем неко лупа по комшилуку, ем грлата баба. Снаге имам таман толико да рукама отворим капке. Дуго спавао, нисам пио, ал’ опет ме глава толико боли да сам дозивао онај гром да ме спали цијелог. При покушају да устанем схватих да ме не боли глава, већ сваки пикоментар тијела. Умор ме буквално раставио на просте факторе, без намјере да ме састави. Нема шансе да стојим три минуте за умиваоником; покушаћу допузати до кухиње. Е ако старлета у оваквом стању дочека своје јутро онда заслужује и виши статус у српском друштву, било је прво што помислих шепајући ходником.

Баба на прагу уноси млијеко, а како да јој помогнем кад једва себе носим.

– „Гдје си ти ti иžутра? Успаво се? А?“, истрза баба шкиљећи очима. Чуј „иžутра“, нагласих у себи прво што ми допре до успаваног мозга.

– „Додај ми те ножице да осјечем газу. Немам чиме проциједити варенику.“

Бог те видео, баба полиглота. Ја један језик, а она два прича. Знам да је из сусједног села, нема овдје ни кабла ни сателита – па одакле зна црногориски језик. Дај то млијеко да ја проциједим, ако сам бар тога достојан.

-„Кад завршиш šједи овдје да попијемо каву“, рече гледајући у сат. „Треба ти, приставила сам.“, Ало, па шта је ово, упали се упитник изнад главе. Како нисам прије увидио. Не знам – рад, рад и само рад. Нема се времена поштено јести, ко ће се још глупостима занимати.
Сједим, а баба ме излуди: „Ево ти жлица па узми цукера, ако ти је грко.

Ма дај баба, зар још и хрватски. Чуј није ишла у школу; а ко ју је то научио, ко ју је научио да овако зајебава. Гледам како намјешта ону мараму и преиспитујем се: никад нисам био на црногорском приморју, али знам шта је, матер им, црногорски језик. Ако ништа друго онда бар блејим кући по интернету и телевизору.

У магновењу покушавам покренути мозак, а ошамућен само продубљујем глупости: Да Мањача током ноћи није замијенила мјесто са Дурмитором? Јел оно доле Бања Лука или Подгорица?

Који бивши страствени пушач је на власти? Хоћу свог! Ево им Игокеа за Будућност, то може… Како ће ми се сестра навикнути на тастатуру од 32 слова?

Засмијах се. Боже на шта бунило тјера човјека. Радрмах главу као наш пас поред чесме, али џаба. Не помаже ни кафа. Де воле реци прву ријеч ово јутро, било чиме отјерај мисли. Међутим, не одмакох далеко. „Па наћу ваљда овдје поред видјети Николаидиса, већ кућу Петра Кочића“, рекох самом себи не би ли се отријезнио.

Баба исколачи очи, гледа ме, па сасјече до краја: „Е сад га претјера, ђеце ми“

Не знам баба, мислим се, један исти језик не може бити; то сигурно не. Можда смо ми Црногорци, или, уколико и језик одређује територију, можда је све ово Црна Гора.

Како год, Суторина је наша!