Јелена Деспот: Словољубље

Комшијска Хрватска је земља у којој грађани увелико користе своја демократска права. Референдум за ово, па онда и за оно. Јавне личности подржавају, оспоравају, праве се трибине, и митинзи подршке. Аплауз за европски оријентисане и демократски освјештене грађане.

Нешто ми је пало на памет док сам гледала поједине јавне личности како оспоравају дефиницију брака као заједнице мушкарца и жене. Када је то ономад било популарно у Хрватској. Кажу: „данас LGBT, сутра ви“. Одмах ми је на памет падало да је најмање што су Срби у Хрватској могли очекивати на најављиваном референдуму о ћирилици управо подршка ових истакнутих јавних личности. Рекоше да подржавају оне који су у маљини, па сам се надала да ће сада запјевати на каквом скупу подршке за ћирилицу. Надах се, али узалуд. Ћирилица није модерна! Или како то популарно у духу српског језика кажемо: „Није тренди“.

Не само да није њима, него није ни нама. Кажу прво почисти своје двориште, па погледај у туђе. И питам се, како то да се тако грчевито боримо за ћирилицу у Хрватској, а у својој земљи је готово и не користимо? Сваки дан видим људе који се намрште када наиђу на ћирилични образац. „Ау, ко ће сад писати ћирилицом, нисам сто година ништа писала ћирилицом“; кличу поносно! Одричемо се свог идентитета, па је готово немогуће и видјети неки ћирилични образац. Овај латинични је некако универзалнији. И сама се ухватим да тако мислим, јер онда знам да у својој земљи нећу морати неком пунољетном да преводим ћирилични образац. Тужно, али се дешава свакодневно па је некако постало нормално.

Готово да се не сјећам када сам видјела неки ћириличну рекламу. Назив неког кафића исписан на ћирилици. То можете видјети само код оних који су искључиво оријентисани на продају неких традиционалних производа или на његовање обичаја. Тако ћирилица у својој земљи постаде ријеткост. Нешто чиме ћете се истаћи у односу на друге.

Док у једној Француској нећете наћи никога да радо прича енглески, док се једна Русија бави искључиво његовањем своје националне препознатљивости (а њима је сложићете се ипак много мање потребна него нама), ми смо своју ћирилицу шутнули у запећак. Ко шиша Вука и његове реформе. И не само да не користимо писмо у писању, не користимо ни граматику, ни правопис, а своје писце не читамо. Занимљивију су свјетски, књиге које се баве тематиком типа купохоличарке, и разне исповијести.

Али кад треба бој да бијемо ту смо први! Не желим да тврдим да треба бити искључив, и усмјерен само на једно! Али, не волим ни лицемјерје, и лажни патриотизам!