Изборне чаролије: Чему служи бирачки одбор

У једном од претходних текстова објаснили смо зашто се на изборима појављују странке које немају никакве шансе – да би "продале чланство у бирачким одборима". А сад мало о муштеријама.

Бирачки одбор чине они људи који преузму изборни материјал, отворе бирачко мјесто, биљеже изашле на изборима, и на крају пребројавају гласове. Ради контроле изборног процеса, они су мјешовити, и долазе на приједлог различитих странака. У начелу, сви желе мјеста тамо гдје очекују велики број гласова, како их неко не би покрао. Циљ великих странака које имају значајна средства да направе „свој“ одбор: Њихов члан, члан независног кандидата кога су они кандидовали, члан минорне странке од које су купили мјеста, коалициони партнер, или кооперативац из противничког табора.

Да би појаснили механизам манипулације, треба се подсјетити механизма избора. Људи гласају само за странку, или само за неког пријатеља, кума или рођака, који се налази на 25 мјесту на листи. Одбор се пројектује да би на све те листиће на којима је гласано за странку, кумове, родбину и пријатеље „дописао“ глас за водећег политичара. Обично су то носилац листе, или онај који је последњи на листи. Та мјеста је лако пронаћи на гласачком материјалу.

Уколико је одбор искусан у изборним игрицама, није потребно ни дописивати, довољно је само констатовати да је носилац листе освојио 49 од 50 гласова које је освојила његова странка. Тај се број уноси у записник, који је главни податак са којим после баратају изборне комисије. Наравно, ако кажете да би сви листићи требали бити пребројани у ЦИК, стари вукови избора вас погледају са смјешком, који говори да сте у њиховим очима још зелени.

По овом моделу, могуће је и туђи глас приписати себи. На удаљеном бирачком мјесту, случајних пар листића на коме је „уиксана“ нека мања странка која није имала кога да пошаље као посматрача, може се само пребацити међу папириће "пожељне" странке. Посматрачи кажу да су доживљавали да приликом бројања ухвате како се глас њихове странке нашао међу гласовима неке друге, што се припише грешци члана комисије, умору…

Нешто виши ниво манипулације је да се у непопуњене листиће (оне које људи нису намјерно искрижали, већ само убацили, без намјере да гласају) упише глас. Ако их има више, и политички непријатељи их подијеле на равне части.

Следеће је поништавање туђих гласова, дописивањем гласа на друге листе, како би изгледало да је гласач није знао да се не може гласати за људе који му се свиђају, а у различитим су странкама. Ту наравно треба бити опрезан, да не би сте „на нули“ оставили оног ко је гласао на том мјесту. У том случају се може тражити поновно гласање и тад се у ЦИК отварају вреће (Чувена грешка из Велике Обарске, када је Тадићев број гласова уписан у колону сусједног Салкића, вјероватно ненамјерно). Можете му узети један глас, одатле често потичу оне приче „да ни сви из куће нису гласали за њега“.

Но поништавање има мање ефекта од „посластице“: Бирање туђег кандидата. Ова омиљена активност на локалним изборима састоји се у томе да у гласовима „противника“ повећате личнискор (на исти начин као и код свог фаворита) оног кандидата са којим сте најбољи. Оног, који ће кад се буде ломила већина, открити да су „његови“ радили против интереса грађана, а да је странка која је са њим формирала власт (нашла посао за њега, жену му или дјецу, обезбиједила кредит…) увијек имала ставове са којима се он слагао…

Наравно, обим оваких манипулација није познат. Неки се куну да су свеприсутне, док је у пракси немогуће у огромној мјери овако утицати на изборни процес. Обично су на мети бирачка мјеста у селима, али и ту водеће странке делегирају доста посматрача.