Има ли живота послије Вучићеве владе?
Предсједник Србије Томислав Николић, изјавио је јуче да ће влада, која је тренутно у процесу формирања, бити посљедња шанса Србије. – Александар Вучић је свјестан да Влада коју ће формирати представља посљедњу шансу за Србију, те стога вјерујем да ће то бити најозбиљнија Влада у новијој српској историји. Вучић то зна и мислим да ће […]
Предсједник Србије Томислав Николић, изјавио је јуче да ће влада, која је тренутно у процесу формирања, бити посљедња шанса Србије.
– Александар Вучић је свјестан да Влада коју ће формирати представља посљедњу шансу за Србију, те стога вјерујем да ће то бити најозбиљнија Влада у новијој српској историји. Вучић то зна и мислим да ће да изабере праве људе. У најтежим могућим условима Влада има изванредну шансу да успије, а ако, не дај Боже, не успије, не знам како ћемо даље – изјавио је предсједник свих грађана Србије.
Овакав песимизам, или фатализам, има своје коријене, али имаће и посљедице. Један од ријетких који су ову стратегију песимизма примијетили и упозорили на њу као тренутну српску специфичност је Димитрије Војнов, чији текст ћемо на овом мјесту пренијети:
Стратегије песимизма
Пропаганда која се базира на улепшаном приказивању стварности више нема потенцију. Она је исмејана и потиснута у „ропотарницу историје“, опстаје само у друштвима која су насељена унутар саме „ропотарнице“. Међутим, питање је да ли и у тим друштвима неосновани пропагандистички оптимизам у сагледавању стварности заиста утиче на јавно мнење или само дефинише наратив у који нико не верује али га због других видова репресије репродукује.
За то време у Србији завладао је песимизам који се стратешки разбуктава управо од саме Власти. Српски песимизам додуше није тешко разбуктати, нарочито ако имамо у виду наш фаталистички поглед на историју и велика очекивања од властитог положаја у међународним токовима. Просечан Србин ако је еврофанатик, нашу државу види као равноправну чланицу ЕУ која ће о судбини Европе одлучивати уз раме са Немачком, претходно обезбедивши њихов стандард за све своје грађане. Просечан евроскептик с друге стране сматра да ће Србија ако одустане од евроинтеграција аутоматски постати „одметничка“ држава великог међународног угледа и повести остатак света против империјализма иако нема ни минералне резерве Венецуеле нити нуклеарно наоружање Северне Кореје. У том смислу, претенциозан народ суочен са тиме да Србија у догледно време неће постати ни Немачка ни Венецуела ни Северна Кореја, лако пада у апатију.
Милошевић је био склон улепшавању стварности у својим медијима јер је прошао озбиљан политички одгој који је за циљ имао стварање суверене, виталне државе. Међутим, актуелни владари Србије открили су невероватну моћ песимизма и искористили га за формулисање новог друштвеног консензуса.
Још од свргавања Милошевића, чији је систем био успостављен неких педесетак година раније и грчевито се борио да опстане, и самим тим да докаже како функционише улепшавајући стварност, песимизам је помогао да се појача слика већ постојећег посрнућа како би се убрзао његов пад. Али тада су наративи обиловали оптимизмом који је описивао све оно што креће после кризне тачке када смо посрнули са Милошевићем и поново се уздигли са прозападном опозицијом.
Жар проистекао из тог оптимизма је у међувремену угашен. Испоставило се да је све било илузија, да су нам највећи пријатељи и даље Кина и Русија, да нам је Запад и даље ненаклоњен, да Косово није демократско питање које ће се лагано решити у оквиру Србије када Милошевић оде итд. Речју, испоставило се да је мање-више све морало да буде онако како је већ било за време његове власти.
Како би мотивисала грађане да трпе нова понижења, Власт се окренула песимизму. Генеришући неизлечив осећај немоћи, инсистирајући на томе да смо ми земља у којој је народа све мање и сви су вишак, да смо у дуговима који се не могу вратити, да смо речју на граници опстанка, створили су гласачку машину којом је врло лако манипулисати.
Опозиција је наравно насела на ову игру и вођена уобичајеним опозиционим инстинктима почела је да распаљује још страшнији песимизам, додајући како смо не само духовно, биолошки и финансијски банкротирали већ да нам ни мере Владе не могу помоћи. И то препуштање опортуном опозиционом критиковању стања заправо и јесте резултирало тиме да се ништа не може променити. Наиме, промена се може десити само онда када грађани могу да препознају и готово опипају потенцијално побољшање услова живота. Опозиција не може да артикулише такав „узорак“ који би понудила народу, и упркос ужасу који му предочава, помаже Власти да опстане као знак какве-такве стабилности у данима дубоке кризе. Када се у то укалкулишу разни „купљени“ гласачи који рачунају да ће гласањем за Власт обезбедити своја радна места, изборна победа је обезбеђена.
У Србији збиља јесте тешко наћи разлоге за оптимизам, и симптоми стагнације су свеприсутни. Па ипак, консензус створен око песимизма је застрашујући и побуђује сумњу. Наиме, та одједном стечена „сувишна слобода“ у приказивању Србије као пакла није знак никаквог интелектуалног сазревања већ пре свега уклањање сваке иницијативе да се нешто истински промени.
Звучи готово апсурдно, али зар апсурд заправо није наше стално стање, да је сада највећи знак отпора покушај да се укаже на сву ону снагу – духовну, биолошку и материјалну – која још увек постоји у нама? Чини ми се да јесте јер уколико ту снагу не препознамо у себи и ми ћемо једног дана постати историјски пример народа који је постао жртва пропаганде, с тим што је ова наша ствари чинила ружнијим а не лепшим, и само по томе ћемо коначно постићи своју колективну амбицију – да се по нечему истакнемо у међународним оквирима.
Коначно један ријетко квалитетан текст.
Слажем се (на моју велику тугу) са аутором, нарочито са понуђеним у посљедњем пасусу.
Само бих нешто додала, а то ће звучати прилично песимистично: да би човјек у себи препознао снагу о којој аутор говори, снагу која тјера на промјене, потребно је да човјек има барем некакву СВИЈЕСТ о себи као људском бићу; дакле, да промишља о себи и свијету око себе.
Нажалост, ја ту свијест код већине људи не проналазим.
“Власт се окренула песимизму. Генеришући неизлечив осећај немоћи, инсистирајући на томе да смо ми земља у којој је народа све мање и сви су вишак, да смо у дуговима који се не могу вратити, да смо речју на граници опстанка, створили су гласачку машину којом је врло лако манипулисати.“
Oпозиција у РС се окренула песимизму. Генеришући неизлечив осећај немоћи, инсистирајући на томе да смо ми земља у којој је народа све мање и сви су вишак, да смо у дуговима који се не могу вратити, да смо речју на граници опстанка, створили су гласачку машину којом је врло лако манипулисати.
Simo se okrenuo relativizaciji i diže nogu gdje se konji potkivaju 😀
Погледај БН и изјаве есдеслија. Шире невиђен дефетизам, плаше народ, прогнозирају пропаст.
možda da vrate monarhiju?
Да је било памети давно би Србија постала монархија.
Koliko je do sada Vučić fabrika izgradio i koliko ima u Programu koji je sam napisao da izgradi. To je jedino što me interesuje. Koliko će biti novih hidrolektrana, koliko nivih termoelektrana izgađenih na srpskoom Kosovu, koliko fabrike prerađivačke prehrambene instrije, drvne, metalske planira država sa Vučićevom vladom da izgradi ?
Kojim parama planira vraćati kredite, kojim parama planira isplaćivati penzije, kako će zaposliti te što kaže da ne rade više do sat dnevno. Rekao je „Vešajte ma na Terazijama, nedam narodne pare“
Ovo su pitanja koja ga novinari ne smeju pitati.
Zamjena teze Simeune potkivaču. Članak se odnosi na tehnologiju vlasti, a ne opozicije. Uostalom to ćeš da vidiš i u Velikoj Britaniji, Kameron je u najmanju ruku neomiljen kod opozicije i vjesnik sveopšteg uništenja.
Inače molim redakciju da potpisuje autore članaka.
Koliko je do sada Vučić fabrika izgradio i koliko ima u Programu koji je sam napisao da izgradi. To je jedino što me interesuje. Koliko će biti novih hidrolektrana, koliko nivih termoelektrana izgađenih na srpskoom Kosovu, koliko fabrike prerađivačke prehrambene instrije, drvne, metalske planira država sa Vučićevom vladom da izgradi ?
Kojim parama planira vraćati kredite, kojim parama planira isplaćivati penzije, kako će zaposliti te što kaže da ne rade više do sat dnevno. Rekao je „Vešajte ma na Terazijama, nedam narodne pare“
Nije ni jednu Vučić izgradio i nema u programu ni jednu fabriku. Neće biti ni jedna nova hidroelektrana ni termoelektrana osim nešto što se već gradi odavno i ne znam da li će biti završeno za vrijeme njegovog mandata, na kosovu Srbija nikad više ništa neće ni pokušati da izgradi jer to je druga država koju je Vučić na samom dolasku na vlast i zvanično predao u ruke Šiptarima, neće biti ni jedan takva fabrika industrije pod okriljem Vučića jer kao što ti 100 puta rekoh a ne znam šta imaš u glavi pa ne možeš da zapamtiš jednu posranu izjavu od par riječi, a to je ponavljam opet,Vučić:“Država je loš vlasnik“ i time ti je sve rekao i pitanje je dana kada će otići Telekom i EPS mislim uskoro pa bi se od tih para neko vrijeme mogle isplaćivati penzije, taman koliko mandat traje.Ako se ne steknu uslovi za prodaju Telekoma i EPS-a tu je šeik koji će nas zadužiti taman toliko kolika je rupa u budžetu, a to je milijarda. Rusija jača BRIKS i ako nam MMF okrene leđa biće kredita od BRIKS-a ništa it ne sekiraj.
За монархију увијек имате мој глас.
herctref, 16.04.2014. 16:32:51
Radi se o tome da ceo politički diskurs treba svesti u ravan privrede, industrije i fabrika, dakle u konkratano, ono od čega možemo živeti. Političare testirati: gradite li fabrike ili ne gradite. Ako ne gradite objasnite od čega ćemo živeti. Moželi li postojati država čija se ekonomije ne zasniva na proizvodnji nego na načem drugim?
Ostao bez fabrike, 16.04.2014. 18:49:16 [113097]
Ajde ne seri više.
Velike sile ne vode unutrašnju politiku i sve se bazira na spoljnoj politici, a unutrašnju politiku vode kapitalisti i ljudi od struke i vizije. Kapitalisti grade, zapošljavaju, proširuju, grade fabrike i za dobre proizvodne rezultate oslobađaju se poreza i to im je stimulans da budu još uspješniji.
Prestani više da prozivaš državu da gradi fabrike kad živimo u kapitalizmu shvati.
Ods čega ćeš živjeti, pa rekao sam ti, od kapitalista i vizionara kojih imamo u državi koliko hoćeš ali nema fabrike koja započne proizvodnju a da je odmah ne popljuvate i ne poserete i ne date joj političku konotaciju i ne pošaljete 150 novinara da dišu direktoru za vrat.
Kako su nastale nemačke korporacije, u kapitalizmu država itetkako gradi fabrike. Kako su nastala akcionarska društva, da se nisu ljudi možda udružili, skupili pare i gradili fabrike ili je to država gradila. Znaš li u čijem su vlasništvu hidrolektrane i termoelektrane u Nemačkoj? Velike temroelelktrane i hidroelektrane su u 100% državnom vlasništvu, tek privatnici mogu imati deoničarski udeo u manjim hidroelektranama, ali nikako ne mogu imati upraljačka prava.
Strategija pesimizma je opšteprisutna. Trend. Nije to samo specifičnost Srbije.
Zemlje i narodi koje odišu optimizmom mogu se na prste jedne ruke nabrojati.
Песимизам је отрежњење од ових социјалутопија без покрића. Свако буђење је нова шанса. Боља је опреѕна сумња, па корак по корак напријед, него глупава хвалисавост којом нас замлаћује власт!
„Pesimista je bivsi optimista koji je u medjuvremenu postao informisan“
Cercil je sa parolom „krv, znoj i suze“ dobio izbore.
Mi htjeli – ne htjeli ne mozemo vise uljepsavati turobnu stvarnost („ljujaj vagone da narod misli da putujemo u svijetlu buducnost“) vec moramo akceptirati realne cinjenice.Otreznjenje jeste bolno ali ce i mamurluk brzo proci i ako se stvarno napravi eksperstka vlada imamo realnu sansu za pozitivni pomak.
Има: после смрти!
Паметном – доста!