Хватање за ону ствар

Кренуо ја скоро кући из једног самостално-угоститељског објекта кад ће један познаник на вратима добацити колеги у фазону: "ево попа – јеси ли осјетио благодатно зрачење".

Пише Данијел Михић

Господин којем се обратио, а који се зове као локална млађа вјенчана планина ниже висине одговори: "осјетио сам мирис Качавенде".

По једној анегдоти, Вуку Караџићу је, након објављивања првог издања српског Ријечника, једна преподобна богобојажљива богомољка нон-стоп досађивала критикама на рачун тога што је по наговору Јакоба Грима и Копитара убацио и псовке у поменути Ријечник, који је био не само то него и својеврсна енциклопедија живота нашег народа.

Конкретно највише јој је сметао жаргонски назив за мушко чедородно споловило.

Када је Вуку више дојадило да слуша непрестане критике он се изјазни на њу: "Па побогу жено од толико ријечи ти се баш за к. ухватила!" (прво издање имало преко 26.000 ријечи, а друго скоро дупло више).

Е тако и атеисти (са свим својим подгурпама) се од цијеле Цркве, као богочовјечанског организма, дакле од Бога, Богородице, апостола, учитеља, подвижника, мученика, затим толико поштеног обичног свијета – (а да не причамо како су коријени наше културе управо засађени у православљу – нпр. средњовјековни списи и манастирии да нашег народа не би ни било под овим именом да није било православља, које је чувало српски идентитет у вијековима ропства и недостатка наше световне власти и заједно са тим истим народом толико силно страдало у ратовима, али наравно ни у лудилу не браним ни оне појаве и људе које нису у реду, већ просто вјерујем да има Неко ко се и о том брине и ко ће и о том да суди) – баш се ухватили за ону Качавендину ствар!