Гола истина на Газиместану

Вртлогом инцидената и репресије, где једни ударају, а други трпе силу завршен је и овај Видовдан. После њега има мање осећаја слободе и премало могућности за промену свести и система заснованог на неправди.

„Брате, ово је нова мода, голи људи на парастосу”, каже један штркљави тридесетогодишњак, толико мршав да му се свако ребро може пребројати. „Стид ме, човјече, гледај на шта личим, па ово је брука”, прича са јаким подгоричким акцентом и показује на себе као на неки предмет.

Како год, никада у историји није било више голих људи на Газиместану и, чини се, никада више стида, понижења и срамоте. Коме сметају мајице људи у аутобусима под пратњом, њих Албанци ионако не могу видети. Коме, сем Србима на Газиместану и у Грачаници, они могу показати те своје поруке, своје заставе или своје значке и ко изван жице око Газиместана може чути њихове поруке.

Комплетан сценарио је потпуно друге природе и он у основи представља покушај Приштине да под апсолутну контролу стави прославу Видовдана. Овај план се развија већ неколико година и у неколико фаза, он је од посебне важности за власти у Приштини,јер показивање силе на Видовдан доноси политичку корист, потврду суверенитета и владања над Србима. Сваки инцидент и провокација им апсолутно иде у прилог и има за циљ да се прослава сведе на верски обред без икаквих обележја и већих окупљања.

„Бацили су ми шајкачу у канал поред пута”, каже Милан из Прилужја. У таквој атмосфери, пред неколикохиљада људи, од којих је бар неколико стотина било полуголо: мушкарци до појаса, а неке жене у брусхалтерима, патријарх српски Иринеј почео је служење парастоса на Газиместану. По његовом завршетку почело је скандирање неприкладних парола и неколико позива на оружје.

На то је одмах реаговао патријарх опоменом да је Газиместан свето место.„Овде је место молитве, ово је место сећања и обнављања историје. Да се вратимо 623 година уназад, да у мислима, своме срцу и души обновимо тај историјски догађај”. На повике из масе: „Туку нас, туку нас!”, патријарх је одговорио: „Трпећемо! Тукли су очеве и прадедове наше, истрпели су то и дочекали трпљењем слободу, и ми ћемо трпети. Немојте изазивати, ми смо достојанствен и поносан народ.”

Посебно је питање да ли се, упркос појавама екстремних група и идеја, Видовдан претворио у дан за одушак свих неправди, напада и институционалне пресије, да ли маргинализовани појединац на тај дан покушава да каже и покаже своју неправду и побуну против репресивног система.Због тог система професорица и песникиња Милица Јефтимијевић-Лилић, која је избегла из Приштине, током јучерашњег дана, покушавала је да на гробљу у овом граду пронађе споменик свог супруга. Она долази на Видовдан и сваке године сатима тражи хумку да свом Предрагу запали свећу.

„Ево, у међувремену је израсло дрво трешње на његовом гробу, има и плодова. Набраћу их и понети ћеркама у Београд”,каже Милица.

Сукоб неправде и незадовољства са силом и репресијом приштинских институција кулминира, као по правилу на Видовдан. Нико се више и не сећа како су прошле године тешко претучени Срби такође на Газиместану. Нису проглашени кривима, а нико од специјалаца који су их премлатили није одговарао – разуме се да ове године нису били на Газиместану.

Све у свему скупу цену плаћају они који су најближи Приштини и њеним институцијама, њима се „наплаћују сви греси српске хегемоније и српског права на Косово”.

„Својим очима сам видео дивљачки напад на незаштићене школске аутобусе у којима су се превозили Срби са Газиместана. Напад се догодио у центру Приштине и није било никаквог повода за њега. Видео сам полупана стакла, трагове Молотовљевог коктела и људе у паници”, изјавио је архимандрит Сава Јањић игуман Високих Дечана.

Вртлогом инцидената и репресије, где једни ударају, а други трпе силу завршен је и овај Видовдан. После њега има мање осећаја слободе и премало могућности за промену свести и система заснованог на неправди.

Живојин Ракочевић