Фочански побратим на сиријском ратишту

Рус из Смоленска бори се на страни сиријске државне армије, а под чијом је заштитом и хришћанска мањина у тој земљи. Откуд Фоча? Прочитајте у наставку…

Како започети причу о лику који је својим дјелима доказао да више воли Фочу од већине нас који овдје живимо и животаримо… Покушаћу у пар реченица представити Тимура Плавинског, фочанског брата и великог пријатеља, легенду и краља који на најбољи могући начин испољава све оне локал – патриотске манире о којима ми овдје пишемо. Иако није Фочак.

Кажу да је путовао земљама бивше Југославије, задржао се ту и тамо, а да му се Фоча (логично) много допала. На први поглед. И сад је редован гост. На несрећу, имао сам прилику да га само једном на кратко сретнем, те размијеним неколико ријечи и мишљења сам да би пун погодак био интервју са Тимуром. Али, шта је – ту је. Господин Плавински је тренутно на туристичком пропутовању кроз Сирију, гдје уједно објашњава локалном живљу како је започео рат у нашој држави, шта смо добили доласком демократије и како треба пуцати чвоке терористима и осталој плаћеничкој багри. Иначе, Тимур је по занимању машиновођа. Путује возом са једног краја Планете на други. Тачније, са једног краја Русије на други. Али то ти је исто. У слободно вријеме обилази Чеченију, Ингушетију, Сирију и остала егзотична мјеста која Амери прогласе за своје интересне зоне.

Кад су омладинци ономад скупљали пакетиће за дјецу, Тимур је дао највише лове. Срам вас било, већино локалних привредника и директора! Кад је Омладински покрет апеловао на донације финансијких средстава, Тимур је, опет, био међу првима. Срам те било Гоци!

Кад су се тражили приједлози за мурал, Тимур је набрзака сувом оловком нашврљао скицу која на најљепши могући начин осликава свеукупност наше туристичке понуде и историјских знаменитости. Кад свраћа у госте, никад не дође машућих шака.

Дружељубив је, отворен и срдачан. Обожава нашу ракију. Аутентична словенска душа.
Е сад, зашто се ја баш вечерас одлучих на писање текста посвећеног Тимуру Плавинском… Брате, лик је ладно издвојио два минута у предаху од рафалне паљбе и у некој разрушеној кући са предграђа Дамаска на зиду написао ФОЧА, сликао се и послао нам фотку.

Па јеботе, који је то ЦАР!

Ако претпоставимо да је он лично ослободио ту кућу од неолибералног капитализма, да је својом чизмом обиљежио слободну свјетску територију и својом руком исписао име нашег града на том, у овом моменту, најбитнијем мјесту у Васељени – најмање што можемо да урадимо за овог храброг и феноменалног човјека је да га оженимо Фочанком, поклонимо му петособан стан у новој Гоцијевој згради која се зида у Доњем Пољу, прогласимо почасним грађанином и доживотним командиром полицијске станице! А ако ништа од тога, дајте му бар неку од почасних плакета које Скупштина општине додјељује за Нову Годину. Заслужио је.