Душевне болести на најодговорнијим функцијама
У нека стара, многи ће рећи и добра времена, љекари и здравствене установе одређивале су дијагнозе пацијентима, утврђивале ко је душевни болесник и предлагале терапију. Пише Небојша Вукановић Данас, умјесто болница дијагнозе утврђују судови, а судећи по пресудама честитих и праведних судија требињског Основног суда, у центру Херцеговине све је више душевних болесника које је […]
У нека стара, многи ће рећи и добра времена, љекари и здравствене установе одређивале су дијагнозе пацијентима, утврђивале ко је душевни болесник и предлагале терапију.
Пише Небојша Вукановић
Данас, умјесто болница дијагнозе утврђују судови, а судећи по пресудама честитих и праведних судија требињског Основног суда, у центру Херцеговине све је више душевних болесника које је напао необични психо-патоген. О томе лично могу да посвједочим, али и сносим одређену врсту одговорности. Велика опасност је то што су на мети најчешће напаћене душе моћника и политичара који обављају најодговорније функције, па би ширење инфекције могло да угрози функционисање цјелокупоног система и државе. Гледајући шта раде свом народу и држави, многи сматрају да наши политичари и немају душу, али правдољубиве судије тврде супротно.
У десетак судских спорова, у којима сам био главни осумњичени и узрочник душевних патњи, сазнао сам да се душевна бол манифестује поремећајем сна, знојењем, убрзаним дисањем, депресијом, анксиозношћу и осјећајем забринутости. Узрок је најчешће гледање непримјереног садржаја на телевизији или читање текстова, а судије су утврдиле да се интензитет душевних патњи пропорционално повећава са бројем фотографија и кадрова у којима се појављујем.
Честите судије и надриљекари душе још нису пронашли адекватан лијек, али се препоручује лагана шетња у вријеме емитовања дневника и других информативних емисија, опуштање уз „Парове“, те избјегавање интернета и ограничен приступ сајтовима са контаминираним садржајем и текстовима. Ипак, најбоље резултате у лијечењу политичара даје новац, па судије у својим рецептима, које понеко још назива и пресудама, препоручују да се на рачуне мученика уплати неколико хиљада марака. Новаца никада доста, нека се нађе, злу не требало!
Нека јавна предузећа, попут ХЕТ, још давно су, осим „Фејсбука“, увела мјере забране приступа мом сајту, али нажалост, превентивне мјере су уведене касно. Више директора и руководилаца ипак се заразило и већ дуже времена пред судовима у Требињу и Подгорици траже прописивање уобичајеног рецепта, са четири или пет нула.
Комунисти су уз помоћ спорног члана 133 КЗ – непријатељска пропаганда, због критике режима похапсили и на Голи оток и друге казамате послали стотине дисидената. Група угледних интелектуалаца, предвођени Коштуницом, Бећковићем и Чавошким, смогли су храбрости да 80-тих година оснују Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања како би пружили подршку дисидентима попут Војислава Шешеља, Алије Изетбеговића и других. Нажалост у данашњем „демократском и слободном“ друштву већина интелектуалаца упорно ћуте и нијемо гледају пропадање, а само понеки се усуде да критикују узроке катастрофалног стања.
Комунизам и тоталитаризам су формално срушени, али нису демонтирани најлошији дијелови система. Политичари и даље потпуно контролишу правосуђе, како би прогонили неистомишљенике или били амнестирани за злодјела над сопственим народом. Кривицу је замијенио прекршај, непријатељску пропаганду душевна бол, али су остали исти монтирани процеси, док су стаљинистичке методе и пропаганда усавршени и препаковани у мантру лажне демократије и европских интеграција.
Несумњиво је да је наше декадентно друштво запало у велику кризу, а можда је узрок тешког стања управо у душевним болестима и поремећајима кадрова који се налазе на најодговорнијим функцијама. Прије више од сто година Марк Твен се запитао да ли друштво воде врло интелигентни људи који се са нама зезају, или хрпа кретена која мисли озбиљно. Вијек прође, одговора на питање нема, или већина избјегава да истини погледа у очи и суочи се са суморном стварношћу.
Све се слажем, али гдје нађе Алију да буде дисидент као Коштуница?
Сарај је сарај,врло брзо се изгуби национална оштрица због фотеље, зар не?
tako to biva kad nekadašnji disidenti insistirajući na legalizmu kao ideologiji svoje „disidenstvo“ prepakuju „у мантру лажне демократије“…
Rijetko gledam tv, jos rjedje dnevnik, a ako ga gledam, gledam ga na BN-u.
Hvala komsi mom koji je sjedio kod mene i rece: da vidimo sta ovi lopovi hoce…
I vidio sam po trojici izbezumljenih ludaka koji su od Srpske napravili zemlju Brda Imaju Oci da se nazire kraj ludila.
Uopste nisam slusao sta govore,odavno to ne slusam, ali vrijedilo ih je vidjeti onako prestravljene, pomucenih ociju, stisnutih gubica, pogleda u prazno…
Vjerovatno su saznali da su dosli do zida uz kojega su pobili bijedom hiljade i hiljade. U svojoj monstruoznosti pucali su i u mrtve koji su im dali Srpsku u ruke, ali i na jos nerodjene koji se nikada nece roditi zbog njihove zvjerske pohlepe.
Narode, nazire se svjetlost na kraju dugooooog tunela Zmajevac.
Vukanović je konfliktna ličnost. Pljuje ljude. Luksuz je to. Treba da plati. Argumenti i ukazivanje na devijacije su jedna stvar a senzacija i pljuvačina nešto potpuno drugo.
Taj novac bi morao u humanitarne svrhe.
Exeru, ti to po onoj : kćerku kara- snaji prigovara?
Vukanovica karas,prigovaraš onome sto pljuje po ljudima psujući im mamicu u usta i ne puštajući novinare u palatu kao da je to njegova očevina ,ajneseri itd Itd, te na taj način pljuje po narodu kojega predstavlja.
Bravisimo, Exeru!
Problem je sto on i te humanitarne iz kasice zabunom stavi u džep.
Вукане поштени,
бојим се да си направио праву паралелу између комунистичког и садашњег режима, јер нпр. данас мене у већини случајева шпијунирају и прогоне синови и унуци оних који су судили моме дједу због сасвим безазлене пјесме у кафани или на сијелу, данас нам такви воде државу, општине, предузећа, данас нам такви судбину кроје…
На питање шта је са интелектуалцима, зашто ћуте, можемо одговарати са разних аспеката и скоро да никада нећемо погријешити, али све то се може свести само у једну Андрићеву мисао: “Дођу тако времена када паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати…“
Поздрав и подршка за Вукана!!!
Najbolje bi bilo da i ovo malo slobodnih,hrabrih i odvažnih novinara ućutkamo pa da „uživamo u mraku i jednoumlju.Ovaj čovjek ima petlju i radi ono što mnogi ne smiju ni pomisliti.Moja podrška za Vukana.
„ribar, 26.05.2015. 20:27:27 [149974]
Све се слажем, али гдје нађе Алију да буде дисидент као Коштуница?
Сарај је сарај,врло брзо се изгуби национална оштрица због фотеље, зар не?„
ево овуда сијеци ако ти знаш шта значи дисидент.
Nije Koštunica bio disident nego su osamdesetih on i Čavoški rekli da je Alija disident
Вељо-ајнесери, што рекао твој љубимац хаџи-лојо!
ribar, 27.05.2015. 11:11:42
Таквим рјечником мислиш придобити широке народне масе и интелектуалце?
Потврђујеш да си само једна мала режимска испостава, добро рече неко од коментатора више пута…
Лазаревићу, Вукановић вас никад не помиње, а ви њега свакодневно пљујете у коментарима. Не можете му опростити што није пристао да му будете вођа – месија у политици.
Како Сарај отупи националну оштрицу, вјероватно знате из личног искуства, кад су вас сарајевски е5 еколози (лидер Нермин Вила) кандидовали за Предсједника Српске.
Идоли вам у Загребу, промотери гаћа дугиних боја, пафицисти, а ви причате о српству.
Дали сте бирачке одборе Додиковим неокомунистима, нудили се Павићу за савез с његовом партијом пред изборе 2014., а говорите о части.
У тексту јасно пише да су се Коштуница, Бећковић и Чавошки борили за права дисидената, од којих су најпознатији Шешељ и Алија.
Вукановић се потпише испод текста и брани на суду аргументима своје ставове, док Младен Долић, скривен иза ника Екс 1978 пљује, омаловажава и провоцира људе који се потпишу испод текста. Довољно је погледати коментаре испод текста гдина Радовановића.
А шта очекивати од „паланачког филозофа“, који по славама са крезубим пивопијама брсти о кризи у Украјини. Замишљам га као лика из „Три карте за Холивуд“.
само још дану чанковића и мрву није звао у зору..
Дражене нема смисла, комшија -Вукановићу твој напад има смисла јер и ја тебе поменем,додуше напишем шта је разлог, док ти сам себе хвалиш под постом комшија, нападаш мене….. сикирица говно остаје говно, не дај Боже да си Свитлица што неко овдје помену, онда би ми било јасно што ништа нећеш да објавиш од ЗОРЕ.
Неки дан сам послао овдје саопштење за јавност, најавио напад на владу,припреме за смјену Сребренке Голић због повлачњења расправе о Сутјесци између осталог, мада има много више разлога за смјену, описао онај јад од скупштине у којој се за 15 минута завршила расправа о стратегији развоја пољопривреде до 2020 године.
Нажалост није објављено, ово је већ друго узастопно, кад су са нама потписали споразум из Покрета за Пале и кад се створио најјачи тандем у Палама за идуће локалне изборе Лазаревић-Живковић(човјек магистар машинства, изгубио ногу у рату, сигурно будући коалициони начелник Пала) такође није објављено.
Да не знаш ти шта сикирице о томе?
Није се објавило задње саопштење, зашто, па ЗОРА је напала владу, али смо поменули да је онај биједна стратегија владе прошла код опозиције исто као да су већина.
Ко је сад опозиција, ЗОРА, или савез, зашто је савез ћутао и ништа није предложио по том питању?
Зна се одговор, немају шта рећи, зато имате нас, замолите да помогнемо и ми то урадимо, не због вас, него због народа.
Знам да боли истина, зато нисте ништа коментарисали на мој приједлог шта савез треба да уради како би скинуо владу на посту о Огњену Тадићу и Стевандићу.
Још увијек је на страници, имате времена, поготово ти Вукановићу, јер сам ти НОИРА секретара СДС-а растурио управо на тој теми као оборити владу.
Значи постали сте исти као овај хаџи-лојо из АИДА, веома биједно од људи који су сутра могли бити врхунски новинари, добри доктори и хуманисти.
Дајте конкретну расправу о проблему који неко кандидује, ево ја сам вам дао задатак да коментаришете мој приједлог како оборити владу за пар мјесеци, знам да сте прочитали, али ћутите као пичкице, да не би дали значаја приједлогу неприкосновене приче ЗОРЕ и Лазаревића.
Ти Дражене да си био паметан, сад би са доктором Стевандићем био једна од перјаница ЗОРЕ у Бањојлуци, остани ти будала и пиши овдје небулозе у којим сам не знаш, јеси пошао, или си дошао, увлачиш се, извлачиш се, паметујеш, УЧИ И ДИПЛОМИРАЈ БОГ ТИ ПОМОГАО, ШТА ТИ ЈЕ НЕСРЕЋО ОД 40 ГОДИНА?
Стварно, поштујем што пишеш под својим именом, али не може један доктор бити тако низак, не иде брате, изазваћеш себи несрећу, рече да имаш дијете, Бог ће те казнити јер си свјестан да чиниш сто пута бољем од себе неправду.
Поздрав
@ ribar, 27.05.2015. 18:30:47
Давно сам ја теби рекао да си тежак пацијент, прозиваш људе на основу препоставки, подмећеш… Није ни чудо што те уредници Фронтала игноришу…
Гдине Лазаревићу, шта је нетачно од мојих навода?
Ја аргументе, а ви увреде.
Др Стевандић не вјерујем да и 0.01% помишља у неку имагинарну Зору (кија вјероватно није правно ни регистрована, а тешко да ће ико. Мислим да ће Доктор једно вријеме бити „слободан стријелац“, па у днс.
Етикете „будала“, „несрећа“, велика слова, подвале и неистине везане за приватни живот одраз су ваше немоћи. Политичке импотенције. Велике жеље, идеје, али странка остаде боб једносјед или Николица с приколицом (Агрономом), скраћено Агрикола (Агроном и Никола).
Не свађајте се с људима које не познајете добро, не надувавајте године, не измишљајте ствари у које немате увид. Погледајте наслов горе, па у огледало, па се сјетите да сте гдина Савановића питали „да ли је мене Политичка академија СДС маја прошле године ангажовала да вам уништим породични живот“! Како би вам било кад бих ван написао „Какав сте ви правник кад не радите у струци, нисте ни судија ни адвокат ни тужилац, а газите 87. годину?“
Драгуљче суфлира да је иза ника „komšija“ један добар човјек, члан једне парламентарне опозиционе странке, али не Вукановић.
Из ког разлога ти мене нападаш,кога ти браниш несрећо неостварена?
Нека, иде вријеме Чворовићу, осталим не замјерам, људи раде за тајне службе и своје партије, за кога ти радиш?
Имају ови што прате шта је ко написао некад овдје, нека људи виде шта си писао о мени, о мојим колумнама и нашој идеји, што си се промијенио од маја прошле године, разлог је моја колумна о „савезу“ у којој сам написао шта ће бити и шта требају урадити да се то не деси.
Нажалост све се обистинило, јесам ја крив што није дошло да радикалних промјена?
криминолог,
сви знају да си Вукановић, само још горе радиш кад се правдаш.
Ја тебе новинару не нападам, ја пишем о томе због чега данас Република Српска нема стабилну владу,велику скупштинску већину, јасан програм и позитивну енергију од које би већ од прољећа све прштало.
Ако тебе поменем то је у контексту свега што се дешавало, да сте знали могли сте са кољена узети апсолутну власт, о томе ја пишем и предлажем рјешења.
Прочитај још једном моју колумну од маја прошле године САВЕЗ ЗА (НЕ)ПРОМЈЕНЕ У СРПСКОЈ.
Написао сам тада шта не ваља и предложио шта би требало, нису урадили, пустали су тебе и пребјеге да медијски наричете као „жене у црном“, ето видим да је Додик изгубио изборе и да нема власт у Српској колико сте помогли савезу.
Сад кад нудим поново рјешења,кад знам како доћи до владе националног спаса, како приморати Додика да то прихвати без подјела у народу, да савез „преперем“ да их народ не прокаже као слуге у Сарајеву, ви нападате.
Аферим.
ribar, 27.05.2015. 21:51:51
Стварно ти умирем од смјеха, колико су само очајни твоји напади на мој nick, односно индиректно на Вукана кога безрезервно подржавам.
http://www.youtube.com/watch?v=4LoYzP0FRtI
Друштво је читаво болесно. Њиме оргијају Фашисти.
Болесни су и новинари, саветници…
Дражан,
Опет ти мене помињеш у неком прилично саркастичном контексту. Није то фино докторе. Ја ову причу не подржавам из личних интереса, популарности и болесне фрустрације.
Као АГРОНОМ, инжењер, нормалан и рационалан човијек мислим да идеја ЗЕЛЕНОГ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА има идеалне услове и шансу у нашој држави. Ми никад више не можемо бити велики индустријски гигант, али можемо пољопривредном производњом преплавити регион и иностранство!
Давно сам одустао од препирке,неких ситних провокација и свађа овде, не коментраишем често јер мислим да нема неког великог ефекта. Најбољи показатељи су рад и резултати, кад се то предочи никакви вербални аргументи не могу то да негирају.
Поздрав од АГРОНОМА
п.с
До скора си и ти био заинтересован за ову причу, јел тако?
Шта се тачно десило не знам, али мораш признати да идеја није празна љуштура.
Iz knjige Lorda Dejvida Ovena, „Bolesni na vlasti“ ( „In Sicknes and Power“) (1.)
Vlast je neizlečiva
Zbog teških mentalnih bolesti od kojih su patili mnogi svetski vladari, stradale su čitave nacije i države, počinjali su krvave ratne operacije i menjala se politička mapa sveta. Teški kompleksi, duševne devijacije i razorna agresija samozaljubljenih vladara, autokrata i lažnih prometeja, uvek su najskuplje plaćali obični ljudi, naivni u svojoj veri da vođa „zna šta radi“. Britanski političar, Lord Dejvid Oven, u mladosti je bio psiholog. Zahvaljujući tome, tokom karijere političara, lakše je prepoznavao obolele autokrate koji su odlučivale o sudbinama čitavih naroda. Zajedničko im je bilo to što su krili svoje dijagnoze od javnosti. U Svojoj knjizi „Bolesni na vlasti“, Lord Dejvid Oven, poznat ovdašnjoj javnosti i kao tvorac mirovnog plana za BiH (1993), opisuje kakvo je bilo duševno stanje Ruzvelta, Čerčila, Kenedija, Džonsona, Niksona, Pompidua, Miterana, Blera, J.W. Buša, Širaka i mnogih drugih.
Posebno sam bio zainteresovan za ono što utiče na tok istorije bolesti u vrhovima vlasti. Ovakva bolest postavlja mnoga važna pitanja: uticaj na donošenje odluka; opasnost koju nosi skrivanje te bolesti; poteškoće oko uklanjanja obolelih vođa, kako u demokratskim tako i u diktatorskim sistemima i, ništa manje važnu, odgovornost koja pada na doktore obolelih vođa. Da li će ostati isključivo lojalni svom pacijentu, kao što bi to inače bio slučaj, ili su u obavezi da uzmu u obzir i političko stanje u državi?
Tokom generacija mnogi članovi moje porodice bili su doktori medicine ili su se bavili poslovima vezanim za tu struku. Takođe, mnogi su se bavili politikom, prevashodno na lokalnom nivou, a neki su uspeli da se bave i medicinom i politikom. Verovatno sam zato pomislio da je sasvim prirodno što medicina i politika igraju podjednaku ulogu u mom životu. Iako bi u pojedinim trenucima politika bacila medicinu u zasenak, moja ljubav prema medicini nikada nije oslabila.
Čak i kada sam bio ministar spoljnih poslova nekako sam uredno u javnim dokumentima sebe nazivao medicinskim radnikom, kao da sam svoju političku karijeru smatrao sasvim privremenom. Svakako nisam razmišljao o politici kao profesiji. Živeo sam od jednih parlamentarnih izbora do drugih, nikada ubeđen da ću ponovo biti izabran da predstavljam svoje krajnje marginalno izborno mesto u Plimutu. Na kraju sam, međutim, postao najduže birani član Parlamenta, sišavši sa tog mesta 1992. godine, nakon dvadeset šest godina provedenih u Donjem domu.
Medicinom i politikom sam počeo podjednako da se bavim kada je prvi put prihvaćena moja kandidatura za Parlament 1962. godine. Kao tek svršeni doktor u bolnici Sv. Tomas, koja leži na obali Temze, naspram Vestminsterske palate u Londonu. Na neki način me je medicina uvela u politiku. Godine 1959. sam se kao student medicine pridružio Laburističkoj stranci zbog siromaštva i lošeg stanja kuća u južnom delu Londona, kraju koji je bio u nedležnosti bolnice Sv. Tomas.
Pacijente smo lečili, ali bi se oni nakon tretmana vraćali u te vlažne, prenatrpane stanove i ubrzo bi se ponovo našli u bolnici. Neposredno po dobijanju diplome 1962. zatražili su od mene da se prijavim za mesto kandidata Laburističke stranke koja bi predstavljala veću seosku oblast, mesto koje su laburisti teško mogli da dobiju. Ni danas ne razumem zašto sam Se odlučio za ovaj korak, mada verujem da je razlog bio ne dopustiti da postanem ono što sam nazivao „medicinskom biljkom“, onaj koji je opsednut medicinom. Gledao sam svoje kolege kako nakon dobijanja diplome postaju u potpunosti zaokupljeni medicinom, na štetu mnogih drugih aspekata života – prestajali su da čitaju novine i nisu imali vremena za slušanje radija ili gledanje televizije.
Kada je došlo vreme za parlamentarne izbore 1964. uzeo sam tri nedelje neplaćenog odsustva. Uspeo sam da sakupim dovoljno glasova da ne program uloženi depozit. Po povratku u bolnicu, politiku sam stavio u pozadinu i usredsredio se na medicinu. U Sv. Tomasu sam specijalizirao neurologiju, što je podrazumevalo izvesno upoznavanje sa psihijatrijom. Takvo okruženje me je stimulisalo da se uskoro u potunosti posvetim istraživanju hemijskih procesa u mozgu.
„Vlast teži korupciji, a apsolutna vlast – apsolutnoj korupciji“
Sasvim neočekivano, u leto 1965. godine, opštinski odbornik, laburista u Plimutu pitao da li bi mogao da prosledi moje ime za Plimut Saton, što je praktično bila izborna jedinica u mom rodnom mestu.
Rasprostranjeno je bilo uverenje da će se 1966. održati još jedni parlamentarni izbori i da je ovo bilo marginalno mesto. Kad malo bolje razmislim, trebalo je da znam kada sam odabran za kandidata da će mi to, možda, promeniti život; međutim, iako je teško u to poverovati, još uvek nisam shvatao da imam izgleda da postanem član Parlamenta. Ipak, u najmanju ruku sam želeo da imam uvid u celu situaciju. Možda na kraju ne bih odabrao politiku, ali sam bio otvoren za mogućnost da će birači to uraditi umesto mene. Svejedno, bio sam iznenađen kada sam dan nakon glasanja 1966. odjednom shvatio da sam član Donjeg doma.
U naredne dve godine išao sam preko Vestminsterskog mosta i nazad, nastavivši da radim na hemijskim procesima u mozgu u svojoj laboratoriji u ,,Sv. Tomi“ , i istovremeno, prisustvovao sednicama Parlamenta na drugoj strani reke. Svemu ovome je odjednom došao kraj kada sam postavljen za ministra mornarice 1968. godine, jer tradicija već dugo nalaže da ministri Krune ne smeju da obavljaju bilo koji drugi posao. Kada je 1970. laburistička vlada izgubila na parlamentarnim izborima, ostao sam na mestu člana parlamenta i posvetio se honorarnom radu. Radio sam na kompjuterskom modelovanju procesa donošenja odluka unutar većih kompanija, od kojih su neke bile deo farmaceutske industrije. Od 1995. radim u odboru Abot laboratorije, velike zdravstvene kompanije u Sjedinjenim Državama.
Laburisti su pobedili na dva parlamentarna izbora 1974. godine i još jednom su politika i medicina išle ruku pod ruku, doduše, na malo drugačiji način, pošto sam bio ministar zdravlja dve i po godine. Od tada se nisam bavio poslom koji mi je pružao toliko zadovoljstva, ni kao ministar spoljnih poslova od 1977. do 1979. godine, kao vođa Socijalne demokratske stranke (SDP) od 1983. do 1987, niti kao kopredsedavajući u Međunarodnoj konferenciji za zemlje bivše Jugoslavije od 1992. do 1995. godine.
Sve u svemu, medicinom sam se bavio šest godina i mnogo naučio iz iskustva, koje je fascinantno. Svako od njih daje ovoj knjizi karakter, ali je jedan aspekt tog iskustva od posebne važnosti. Konsultanti, neurolozi i psihijatri za koje sam radio u bolnici Sv. Tomas, lečili su brojne istaknute političare, te sam gledao napetost i stresnc situacije političkog života u okviru poverljivog odnosa između doktora i pacijenta. Pomogao sam u lečenju starijeg političara koji je postao zavistan od alkohola i jednog drugog koji je patio od teške depresije. Video sam pod kakvim pritiskom žive i zapitao se koliki je udeo stresa u njihovoj bolesti. Lečio sam neke druge pacijente od zavisnosti od droge, bilo da je u pitanju heroin, amfetamini ili sredstva za umirenje. Pacijente smo slali u druge delove zemlje kako bi dobili drugo mišljenje, jer su često patili od retkih bolesti i neophodan je bio jedinstven uvid u situaciju.
Do tada sam postao visoko kvalifikovan i šalio se kako sam ja doktor od „glave naviše“, jer sam u potpunosti fokusiran na mozak. Čak je obavezna šestomesečna hirurgija, koju sam pohađao, podrazumevala i očnu hirurgiju, iskustvo koje se danas ne bi smatralo obaveznim za posedovanje opštih hirhurških sposobnosti. Da sam ostao da radim u oblasti medicine, pokušao bih da postanem profesor neuropsihijatrije.
Tokom tih dugih godina bavljenja medicinom razvilo se moje životno interesovanje za proces donošenja važnih odluka u vlasti, posebno na najvišem nivou. Očaran, posmatrao sam kako se 1962. godine razvijala Kubanska raketna kriza, a tri godine kasnije, kako se odvija rat u Vijetnamu. Godine 1972. sam, nakon rada u Ministarstvu odbrane, napisao knjigu o donošenju odluka u odbrani, njihovim nedostacima, kompleksnostima i opasnostima.
Mnogima je poznata izjava Lorda Ektona, „Vlast teži korupciji, a apsolutna vlast – apsolutnoj korupciji.“
Ali Ekton je pre toga izneo molbu da se o onima koji imaju vlast sudi prema višim kriterijumima nego o onima koji je nemaju: ,,…Ne mogu prihvatiti Vaše pravilo da Papi ili kralju treba suditi drugačije nego ostalim ljudima, uz pozitivnu pretpostavku da nisu učinili ništa loše. Ako bilo kakva pretpostavka postoji, ona je suprotna od one koja ne ide u prilog moćnicima“.
Dobitnik Pulicerove nagrade, istoričar Barbara Tačman napisala je da smo sve manje svesni da vlast rađa ludost; da moć učestalog upravljanja često navodi neuspeh da se zamisli; da odgovornost koja prati moć često nestaje kako se primenjivanje moći uvećava. Sveopšta odgovornost koja prati moć znači upravljati što je razumnije moguće i u interesu države i njenih građana. U tom procesu dužnost je biti dobro informisan, o informacijama voditi računa, biti otvorenog uma i suda i odupreti se suptilnoj, čarobnoj tupavosti.
Ako je um dovoljno otvoren da uvidi kako neka politika više šteti nego što služi ličnom interesu, i ako ima dovoljno samopouzdanja da to prizna, i dovoljno mudrosti da situaciju preokrene, tada je dostignut vrhunac u umetnosti upravljanja.5
U kolikoj meri bolest može da utiče na procese upravljanja i na donošenje odluka onih koji su u vrhu vlasti, rađajući ludost, glupost ili brzopletost, bilo je pitanje sa kojim sam se direktno suočio u više navrata od kako sam postao ministar spoljnih poslova i od tada se zanimam za tu temu. Takođe sam bio fasciniran vođama koji nisu bili bolesni i čije su kognitivne sposobnosti funkcionisale sasvim dobro, ali koji su razvili nešto što sam opisao kao sindrom oholosti. Postupci koji se čine iz oholosti su mnogo češća pojava u vrhu vlasti nego što se misli, bilo da je vlast demokratskog tipa ili ne, a oholost je najuže povezana sa definicijom ludosti Tačmanove: „uvrnuta upornost u politici koja očito ne funkcioniše ili je kontraproduktivna“. Ona, dalje, navodi: „…Tupavost, izvor samoobmanjivanja, faktor je koji igra izuzetno veliku ulogu u upravljanju. Podrazumeva procenjivanje neke situacije pod uticajem već uvreženog mišljenja, a ignorisanje ili odbijanje svih suprotnih viđenja… Kao i odbijanje da se iz iskustva izvuče neka korist.“
Jedna od karakteristika oholosti jeste nemogućnost promene pravca mišljenja, jer time priznajete da ste pogrešili.
Lord Bertrand Rasel je jednom prilikom napisao: „…Koncept istine , kao nešto što zavisi od činjenica, a prilično je van ljudske kontrole, jedan je od načina uz pomoć kojeg filozofija do danas uliva neophodno osećanje poniznosti. Kada ova kontrole gordosti nestane, činite korak dalje ka jednoj vrsti ludila – ushićenju… zbog moći“.
Vođe zatrovane gordošću i vlašću laici često smatraju ,,poremećenim“, „umobolnim“, čak ,,ludim“, iako ovo nisu termini kojima bi se medicinski to izrazilo. Demokratska društva, naročito ona koja su evoluirala od apsolutističkih monarhija, razvila su sistem ravnoteže između izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, kako bi se zaštitila od takvih vođa. Ali ovi mehanizmi – kabinet, parlament i mediji – nemaju uvek efekta. Kod despotskih vladara, gde ne postoji demokratski sistem kontrole i sa svega nekoliko unutrašnjih mehanizama, bez ideje o državnom udaru kako bi se vladar uklonio, malo šta se može učiniti. Međunarodna osuda i sankcije su se do sada pokazale ograničenim, a i uspešnost spoljne vojne sile se dovodila u pitanje.
Umobolni, megalomani, psihopate…
Imao sam sreće da mandat odslužim u vreme vlada britanskih premijera Harolda Vilsona i Džejmsa Kalahana, koji nisu bili zatrovani vlašću i obojica su bili izuzetno sposobni. Bio sam uz njih kada su ih glasači lišili vlasti, prvog 1970. a drugog 1979. godine. Tada se to nije činilo dobrim sledom događaja, ali je svakako bilo korisno iskustvo koje nas je podsetilo da u demokratiji političar služi narodu, a da je moć pozajmljena i da može biti oduzeta.
U toku svog prvog premijerskog mandata, od 1964. do 1970 godine, Vilson je bio odličnog zdravlja, mada je kao opozicionar, početkom sedamdesetih, razvio neku kardiovaskularnu tegobu zbog koje nije imao volje da se predugo zadrži na političkoj sceni. Kada je, pomalo iznenađen, vraćen u Dauning Strit 10, 1974. godine, zabrinuo se da je njegovo fotografsko pamćenje počelo da slabi. Uz to, isti politički i ekonomski problemi su i dalje iskrsavali, a on više nije imao onu energiju i elan. Vilson je sve iznenadio dobrovoljnim odlaskom 1976. godine. Nakon par godina, kao penzionisani političar, razvila mu se Alchajmerova bolest uz ozbiljno progresivno otkazivanje funkcija u mozgu.
Džejms Kalahan je nasledio Vilsona, iako je bio nekoliko godina stariji. Kalahanu je urađena ekscizija prostate 1972. godine, dok je bio u opoziciji, ali se oporavio i 1974. postao ministar spoljnih poslova. Za vreme tog mandata bio je dobrog zdavlja, te se latio sa puno energije i političkog umeća da rešava probleme vezane za Međunarodni monetarni fond.
Izgubio je na parlamentarnim izborima 1979. godine od Margaret Tačer, ali je Ministarstvo napustio dostojanstveno i graciozno. Doživeo je da postane najstariji bivši britanski premijer u istoriji i prilikom jednog dugog razgovora sa njim, u leto 2004 godine. bio sam zadivljen kako se još uvek sećao imena i događaja. Kalahan je preminuo neposredno pred svoj devedeset treći rođendan, 2005. godine.
Takođe, bio sam u mogućnosti da iz neposredne blizine posmatram još četiri britanska predsednika vlade, Edvarda Hita, Margaret Tačer, Džona Mejdžora i Tonija Blera.
Na osnovu ovih neobičnih događaja, koji podrazumevaju četrdesetogodišnje bavljenje medicinom i politikom, pokušao sam da ispitam prošle slučajeve onih koji su bili u vrhu vlasti širom sveta i njihovo loše zdravstveno stanje, kao i da pojedinačne slučajeve smestim u tadašnje političko okruženje, kako bi čitaoci sami mogli da ocene prirodu tih međusobnih odnosa.
Javno raspravljanje o bolestima koje zadese političke vođe je prilično otvoreno kada je u pitanju fizička bolest, ali to nije uvek slučaj kada se oboljenje opiše kao mentalno. Razlog leži u tome što, u pogledu mentalnih bolesti, javnost i profesionalni lekari ne iznose takve činjenice kao u slučaju običnog fizičkog oboljenja. Takođe, postoje neslaganja u onome što mediji i javnost karakterišu kao mentalno oboljenje i dijagnoze koju medicina postavlja.
Kada mediji i javnost upotrebljavaju termine kao što su ,,ludilo“, „umobolnost“, „psihopata“, ,,megalomanija“ ili ,,oholost“ – neki od njih ili svaki od njih, upotrebljavaju se kako bi se opisali razni tirani kao sto su Adolf Hitler, Idi Amin, Mao Cedung, Slobodan Milošević, Robert Mugabe i Sadam Husein s jedne strane, i međusobno različiti demokratski vladari poput Teodora Ruzvelta, Lindona Džonsona, Ričarda Niksona, Tačerove, Blera ili Džordža V. Buša s druge strane – koriste se reči koje je medicina odavno napustila, preformulisala ili strogo zabranila.
Ludilo i bezumlje su za doktore termini koji su u potpunosti zamenjeni onima koji označavaju mentalni poremećaj prisutan kod pacijenta. Psihopatsko ponašanje je suženo na specifične poremećaje ličnosti, a megalomanija na kompleks više vrednosti. Obično se za one na vrhu vlasti koje je narod obeležio kao lude u nekom smislu, u svetu medicine ne smatra da pate od bilo kakve mentalne bolesti.
(Nastaviće se)
A 1. Vladari koji su krili svoje bolesti
Tok moderne svetske istorije na kritičan način oblikuje mentalne bolesti šefova država, ponekad pod budnim okom javnosti, ali obično u tajnosti. Svaki od demokratskih političara, međusobno različitih, poput Vudroa Vilsona, Frenklina D. Ruzvelta, Čerčila, Kenedija, Džonsona, Niksona, Pompidua, Miterana, Blera, Džordža W. Buša, Širaka i Šarona, lagao je o svom zdravstvenom stanju.
Занимљиво је да ме Лазаревић назива Чворовићем, јер сам га радкринкао да је овдје користио 5-6 никова (рибар, Адвокат, реално, сутјеска,…) и лажно се претстављао као властита кћерка и писао хвалоспјеве сам себи.
ЕВО КАКО ЈЕ НИКОЛА ЛАЗАРЕВИЋ ПРЕДСТАВИО СЕБЕ КАО ИЛИЈУ ЧВОРОВИЋА:
“ Значи стање духа и жеља да се нешто стварно уради и да се докаже да може много боље је мотив, Никола не ради за паре,ова борба за здраву и запослену Српску је моја дужност као зрелог и оствареног човјека.
„Ако се народ сети, сети, ако не, то је била моја дужност“, надам се да знаш ту реченицу највећег од свих нас, Данила Бате Стојковића. „
ЈОШ УВИЈЕК ЧЕКА ДА ГА СЕ СЈЕТЕ. А НАРОД УПОРНО 100 ГЛАСОВА ДАЈЕ. САМ СЕБИ УСКОЧИО У СТОМАК ЦИТИРАЊЕМ ЧВОРОВИЋА.
:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D
Агрономе,
Дражен, а не ДражАн, човјек, а не човИјек! То би инжињери морали знати још у трећем основне.
Немам ја ништа против тебе, али те споменух, јер си једини јавно представљен Лазаревићев ћовјек. Других нема, а он увијек пише у множини: „ми ово, ми оно“.
Сваком је јасно да се ради о психотичној особи и зато сви бјеже. Месијанство у политици је опасно. Он је најбољи политичар, најјачи физички, до 27. спавао са 200 жена. Класични его манијак. Добро му каже Приједор, сличан је само Змај од Шипова.
Чисто сумњам да је Зору регистровао у суду. Програм је вјероватно писао и/или преписивао сам, а чисто сумњам да га је ико од битних људи читао, а камоли дао највеће оцјене. Дакле, доста машта и измишља.
Ако пита човјека да ли је мене сдс академија маја 2014. ангажовала да му уништим породични живот, јасно да се ради о суманутој идеји прогањања, карактеристичној за психозе.
Даље, гдје си ти у свијету видио предсједника партије да се по интернету свађа с људима, да вријеђа, псује као кочијаш? Само Лазаревић.
Ја никад нисам био заинтересован да будем дио његове приче, зато што имам увид у његово нарушено здравље. Али он нема. И не лијечи се. Једно је Лазаревић, а друго су зелени. О еколошким покретима мислим све најбоље. И он има паметних, али треба да се лијечи. Психијатријско вјештачење, па онда пријава за изборе.
Осим тога, нудио де свима, као да је Сими Оро. Ако смо Вукановић и ја такви каквим нас представља, зашто је трчао за нама, звао стотину пута? Сада его не може да истрпи, па нас пљује. Почео са странком из Сарајева Нермина Виле, па се нудио и Влади снсд, дао им одборе, па се нудио Павићу, звао Адама, мене, Вукана, па Васића, Радојичића, Стевандића, Вукотића, Милојевића,… И само ти у његовом бобу двосједу без кочница пичиш низ Требевић. Гдје су други, ти који правише нај, нај програм? Нема их. Дајте имена људи из Зоре! Нема их.
… jedna i druga teorija su iznimno vrijedne jer pokazuju neke od načina na koji su se psihopati infiltrirali u sve pore društva, no najgore od svega je što su s povećanjem svojeg broja omogućili mimikriju potpuno psihopatskih odlika u osnove demokratskih i inih društava diljem svijeta.
Prepoznavanje psihopatskih odlika je i te kako važno jer osobe koje s nama upravljaju uglavnom imaju psihopatske odlike, naročito u domeni politike, vojske i religije, a znanje uvelike štiti. Sigurno ne biste glasali za neku osobu, ako znate da je ona sociopat ili osoba s izrazitim narcisoidnim poremećajem.
Što psihopate, zlikovce i kriminalce čini drugačijima od nas?
Znanost smatra kako se uspješni psihopati ne daju uhvatiti, 2006. godine Robert D. Hare i Paul Babiak su u knjizi pod nazivom „Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work“ iznijeli nekoliko vrlo važnih činjenica:
Psihopate idu na posao kako bi što brže bili promovirani.
Utjecaj psihopata na njihove kolege je, u najmanju ruku, negativan i poražavajući.
Psihopate koje dolaze na vlast u bilo kojem vidu vladajuće piramide se ponašaju isto, njima je na umu vlastita dobit i gomilanje moći.
Zaključak njihove knjige bi svakom normalnom empatičnom biću trebao upaliti sve moguće „lampice“ jer ovaj dvojac smatra kako su psihopati gotovo perfektno nevidljivi ljudski predatori!
Sigurno se pitate kako je tako nešto moguće, kako mi to ne vidimo, zašto na takve stvari ne reagiramo? Ljudi su evoluirali kroz zajednički rad i nesebičnu suradnju, ljudska bića su naročito u teškim situacijama, naučila pratiti vodstvo osoba za koje su smatrali kako im omogućuju najbolje šanse za opstanak. Sve te atribute su iskoristili ljudski predatori, te su okrenuli naše vlastite društvene atribute protiv nas samih.
Zmije u odijelima ili „Sake in Suits“ je knjiga koja najbolje pokazuje utjecaj psihopatije u korporativnom svijetu.
Mi najčešće brkamo psihopatske atribute za vrline vođa i poslovnih lidera. Psihopati i te kako znaju kako predstaviti sebe u najboljem svjetlu. Psihopate iz najnižih slojeva društva su obično iznimno vidljivi i lako se uhvate u raznovrsnim domenama kriminala, no psihopati iz viših slojeva društva ostaju nevidljivi i često zbog njih propadaju cijele države te se uništavaju brojni ljudski životi, prije nego li populacija shvati da je njihov „dragi vođa“ običan luđak.
Robert Hare je shvatio da su vrhunski psihopati toliko lukavi da dugo uspijevaju održati masku normalnosti, s kojom prikrivaju svoje kriminalne i izopačene umove i (ne)djela.
Psihopate imaju drugačiji mozak od normalnog ljudskog bića, tako „ožičen“ mozak im daje super zlikovačke moći, koje empatični čovjek može usporediti jedino s čistim koncentriranim zlom…,
СВАКА СЛИЧНОСТ ЈЕ СЛУЧАЈНА И НЕНАМЈЕРНА :-o:(
„GDJE SI ĆOJEĆE“
„drazen78bl, 28.05.2015. 00:39:21 [150100]
Агрономе,
Дражен, а не ДражАн, човјек, а не човИјек! То би инжињери морали знати још у трећем основне.
Немам ја ништа против тебе, али те споменух, јер си једини јавно представљен Лазаревићев ћовјек. Других нема, а он увијек пише у множини: „ми ово, ми оно“. „
Majko mila kakvi su ovi SDS-ovci i nije čudo što je stranka pred gašenje. Nema ni jedna osoba u državi da joj ne nađu mane, da nije lopov, da nije nepismen, da nije bolestan, da nije arogantan, da nije kriminalac, da nije idiot osim njihovih članova, obožavalaca simpatizera, dupeuvlakača, lizača.
Kako ti se to vrati kada ovde glumiš lektora i mudraca i sve znaš a fakultet studiraš 20 godina. Dabogda ovakvi vladali sledeći pa nam **** majku i oca za sva vremena. Kad ovakvi imaju prostor da nešto kažu neka nas nema nikako.
Дражен,
да Бог да сваком дјетету и одраслом човјеку у свијету.
Несрећан си ти човјек, нека ти је Бог на помоћи.
пардон,
наставак прве реченице-што ја мислим својим најмилијим.
пардон,
наставак прве реченице-што ја мислим својим најмилијим.
Опрости на мојим ШТАМПАРСКИМ грешкама, следећи пут кад будем остављао коментаре добро ћу све прегледати па чак и консултовати СРПСКИ РЈЕЧНИК, ПРАВОПИС и ГРАМАТИКУ!
Ја не желим свађу, препуцавања и ситне провокације. Зато и не пишем тако често.
Пустимо нека вријеме покаже колико су вриједне неке ствари, идеје и размишљања.
Многи овде не пишу реално, већ по инструкцији. Зато се губи смисао нормалне и коректне приче!
Petre Pecija, ustaj, cekamo te. Kuka i motika su spremni!