Душан Вучићевић: Трибунал је убио Милана Ковачевића, јер смо срушили тужбу за геноцид

Лекар и адвокат из Чикага, др Душан Вучићевић (65), тврди да је Хашки трибунал установљен ради "прања злочина над Србима” и додаје, такође у јучерашњој изјави за "Политику”, да је ослобађање хрватских генерала "политичка пресуда”. Он подсећа да је крајем прошлог века, као хашки бранилац Милана Ковачевића, у интервјуу за "Њујорк тајмс” овај трибунал назвао "кенгуровим судом”.

– Репортерка „Њујорк тајмса”, добитница Пулицерове награде за новинарство, телефоном ме пронашла у Чикагу и питала да ли може да путује са мном у Хаг, а ја сам је позвао да дође у Миланов родни Приједор. Резултат тог пута био је чланак на 13 страница, објављен 19. априла 1998. године у том недељном магазину, с мојом оценом да је Трибунал „Kangaroo Court”, што је у енглеском жаргону начин да се опише суд који то није.

Израз је настао још почетком 19. века налазећи за узор судије које су тада, путујући уз америчку границу, зарађивале од учинка. У „Западној енциклопедији америчког права” за такав суд каже се да је „непоштен, пристрасан и ужурбан процес с грубом казном, вођен од стране индивидуа које су узеле право у сопствене руке”.

– Борећи се за слободу, на бразди и камену своје отаџбине, Срби и њихова држава надживели су многе империје, па и ову ће. Али, сматрам да би сви политичари у Србији, који су наше држављане испоручивали Трибуналу, требало да буду позвани на одговорност – наводи Вучићевић.

Овај Чачанин је, после студија медицине у Београду (1972), започео радну каријеру у Чикагу где је после пет година постао специјалиста анестезиолог, док је права завршио на Лојола факултету у Чикагу, студирајући од 1985. до 1989. године, а затим положио и правосудни испит. Има двојно држављанство, Србије и САД.

– Приликом посете рођацима у Чачку 1997. године, чланови породице Пантовић из Милићеваца, чији је зет био др Ковачевић, обавестили су ме да је одведен у Хаг и оптужен за геноцид. Одмах сам разговарао с његовом супругом Љубицом која је била у Приједору а затим и отишао у Хаг код Милана, с којим сам се дружио на студијама у Београду.

Ковачевић је, иначе, на почетку босанског рата, у Приједору био директор Медицинског центра и заменик председника Кризног штаба општине.

– Милан ме је узео за браниоца па сам припремио веома добар тим адвоката у коме су били један пензионисани судија, Србоамериканац, као и професор међународног права с водећег правног факултета у Чикагу. Тврдио сам да је Ковачевић невин и да ћемо ми то доказати, а због састава тима и мојих бунтовних изјава западној штампи, базираних на чињеницама до којих сам дошао истрагом, заинтересовао се и „Њујорк тајмс”.

Половином 1998. године, после неколико седмица суђења, уследила је летња пауза.

– Растајући се са свима нама из Чикага, Милан рече: „Изгледа да ће Моравац (алудирајући на мене) да ме врати кући”. Тужна истина је била да сам га ја приликом поновног виђења вратио кући у Приједор у ковчегу, али као невиног. Његова смрт била је брутална немарност затворског лекара и чувара. По информацији од хрватског генерала Блашкића, који је био у суседној ћелији, Милан је остављен да умре јер га чувари нису обишли за осам сати док је запомагао од болова у стомаку, а знали су да има анеуризму аорте. Трибунал је изабрао убиство да не би изгубио први случај геноцида јер су сви тужиочеви сведоци до тада, кроз унакрсно испитивање, дали исказе у корист др Ковачевића. Било је задовољство бранити га јер је волео робусну борбу у судници – наводи Вучићевић.

Наш саговорник подсећа да је током кратког суђења Ковачевићу, 8. јула 1998. сведочила и Софија Греве из Норвешке, дугогодишњи експерт Уједињених нација за хуманитарно право и судија Европског суда правде.

– Она је тада изјавила да је Титов режим од света сакривао историју Јасеновца, па су породице жртава била принуђене да 40 наредних година, иако у дубоком болу, живе поред егзекутора. Иако је била заменик председника у једном комитету Савета безбедности, Уједињене нације никад више нису позвале ову жену да сведочи.

Вучићевић је описао и случај енглеског новинара Еда Вуламија („Гардијан”) који је тих година писао о заробљеничким логорима у БиХ, као што је Трнопоље.

– Њега је раскринкао сведок Мевлудин Семеновић, рекавши: „Сваке ноћи излазио сам из логора у Тронопољу и тражио пут за Бихаћ, али сам се на крају увек враћао у логор јер сам ту могао да једем.” Питао сам, пред већем, тог сведока: „Како сте могли да се вратите унутра?” Одговорио је: „На једној страни логора није било ни чувара ни жице”.

У Хагу, Вучићевић је дошао до Вуламијеве бележнице, из које је открио чиме се све бавио њен власник.

– Вулами је био новински репортер, али очигледно и шпијун. У том нотесу забележио је како се својевремено у Ленглију у Вирџинији састао с једним војним службеником Армије САД, који је касније био тужилац. То је било после првог разговора Вуламија и Ковачевића у Приједору. Службеник из Ленглија информисао је Вуламија о детаљима још необјављене оптужнице против Ковачевића и послао га поново у Приједор, не би ли некако извукао признање од Милана. Међутим, Ковачевић, који је рођен 1941. године, у новом разговору очитао му је лекцију о свом страдалничком детињству, проведеном у нацистичком логору код Приједора.

Чачанин из Чикага био је први Србин који је сопственом истрагом дошао до доказа да су Сједињене Америчке Државе, 1. јула 1992. године, дале инструкције Алији Изетбеговићу да не преговара с др Радованом Караџићем и његовом „бандом ратних злочинаца”.

Иако Хашки трибунал није грађански, дакле ни парнични суд, др Душан Вучићевић успео је да од те адресе изнуди одштету за породицу др Милана Ковачевића, после његове смрти:

– Реч је о веома скромној суми, али то је било највише што се могло добити по законима Холандије у лекарским грешкама – вели наш саговорник из САД.

Гвозден Оташевић