Држава је онаква какав је народ који у њој живи

Прије неколико дана сам по први пут човјеку дала савјет да не уписује факултет. И није био неки нарочит ђак.

Пише Јелена Деспот

Згрозих се кад су као потенцијално рјешење за даљни развој његовог живота као опцију споменули – факултет.

Не сјећам се да ли је то било прије или послије него што сам очистила подебљи слој прашине који се ухватио на мојој дипломи.

Закључих још да ће тако потенцијално да купи или изгуби вријеме које би већ могао да проведе радећи или барем да скрати вријеме у којем ће тражити посао. Сигурно ће бити мање незадовољан и неће једног дана морати да ради испод своје квалификације.

Ове године сам први пут и погледала диплому. Заборавила сам да сам кутију оставила на полицу и три године нисам завирила шта су ми ту спаковали. Небитно је. И овај пут сам погледала јер ми је на памет пало да се могла поткрасти нека грешка.

Није било грешке. Било је моје име и презиме, тачни лични подаци и то звање које сам толико жељела. Писало је све.

Запитала сам се колико је таквих диплома? Колико је таквих туба на којима се ухватила прашина?

Знам да их је много. И нико није крив до ми сами. Криви смо због летаргије, због нерада, због превеликих снова које смо сањали.

И гледам. Људи упорно понављају и на друштвеним мрежама постављају некакав статус, „учио сам да не би радио“, па се онда шале како им се то и десило.

Каква је то логика и какви су то закљуци на којима одрастамо? Да нам факултетска диплома подразумјева нерад. Не разумијем? Какав је то закључак? Можда су творци ове крилатице мислили на одсуство физичког рада, али сумњам да су мислили на одсуство рада као таквог.

Док год са таквим сновима уписујемо факултете и идемо у потрагу за послом, боље бити и неће. Логично је да нам тако не годи осмочасовно радно вријеме, немогућност изласка са посла, слободних дана, бескрајних годишњих одмора. И завидимо онима који раде у државној управи. Не због посла који обављају, не због рада, већ због тога што мислимо да примају плату за нерад. Вољели бисмо да и ми радимо, а да ипак не радимо. Да примамо плату, а да се ипак много не мучимо. Па за то смо се школовали!

Гдје је ту потреба да научимо нешто ново? Да промијенимо своје радно окружење? Да се за нешто сами потрудимо? Да нам не треба све бити наређено и плаћено.

Нас уче од дјетињства да ћемо стицањем те дипломе стећи неки статус, да ћемо бити бољи од својих родитеља, да ћемо бити бољи грађани ове државе, и онда се тешко носимо са ситуацијом да нема много мјеста за нас најбоље и најсјајније.

Данас су и још неке друге класификације на снази. Постати члан партије. То ти омогућава сигурнији и бржи пут до запослења него факултет. Ионако ћеш кад добијеш посао завршити неки успут, као да је то проблем. Звање није ни битно, јер се радно мјесто креира према твојим квалификацијама и потребама. Твоје је само да будеш ту. Са правим људима, у правом тренутку.

Држава је онаква какав је народ који у њој живи!