Ђурђевдан: За УНЕСКО га номинују сви, одавде до Багдада

На Унесковој листи нематеријалне баштине можда ће се наћи и Ђурђевдан. Министар културе Србије Предраг Марковић, на самиту шефова држава, најавио је да је Србија спремна да учествује у регионалној номинацији овог празника.

Ђурђевдан је празник препознатљив по обиљу народних обичаја, магијских радњи за заштиту, здравље, плодност… Иницијатива о заштити потекла је из Турске, а у међувремену су се прикључили Ирак, Либан, Молдавија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Македонија, Србија и Румунија.

– Ђурђевдан се прославља у свим тим земљама и у реду је да аплицирамо са заједничком номинацијом – каже др Весна Марјановић, виши научни савјетник у Етнографском музеју. – То је празник прољећа, карактеристичан, прије свега, за сточарска друштва. Поједини научници начин обиљежавања везују за трачке култове који су сачувани у свим тим земљама.

Док се у Србији чека закон о нематеријалној баштини, Хрвати су заштитили ојкање, као свој начин пјевања, а Албанци се припремају да конкуришу са гусларским певањем. – То не значи да и неко други неће све то да заштити у Унеску. Вјероватно ће се стварати регионалне групе.

– Не можемо стално да говоримо ово је наше и то је код нас најбоље сачувано, јер сви смо дио истог простора и имамо сличне културне особености – каже Весна Марјановић.

Обичаји и вјеровања везана за Ђурђевдан у српском народу постојала су и прије него што је примљено хришћанство. Муслимани, поготово они из ромске популације, који живе на овим просторима, Ђурђевдан (Ерделези) прослављају кроз култ жртве (што је заједничко и за остале муслиманске народе).

– Код муслимана, који су задржали сточарски култ, веома је важно жртвовање јагњета или овце, уз одређену молитву и заједничку гозбу. Сличне почасти божанству имали смо кроз античка времена. Али живимо у 21. вијеку, у ком неки обичаји дуже живе, неки се губе, а неки, опет, прерастају у спектакл. На примјер, ритуал прослављања Ђурђевдана у источној Србији, под планином Миџор, еволуирао је у спектакл. Управо ђурђевданска молитва под Миџором могла би да постане туристичка атракција – објашњава Марјановић.

Нажалост, ниједан приједлог из Србије није доспио до комитета Унеска. Јер, српско законодавство још не препознаје појам нематеријалне баштине. Ипак, при Етнографском музеју ускоро ће заживјети Центар за заштиту нематеријалне баштине.

– Добро је да се направи таква врста архива, зато што немамо институт за фолклор, гдје се баштини све оно што би било усмено предање. У њемачком центру у Марбургу налази се складиште са чак 240.000 наратива прича о вукодлаку. Код нас, на Филолошком факултету, на одсеку народне књижевности, студенти са професорима сакупљају усмене народне умотворине. Комплетан материјал налази се на касетама, али немају гдје да их смјесте. Оснивањем Центра за нематеријалну баштину тај проблем ће бити ријешен.