Дјевојчица без другова и другарица

Свакога јутра, у призренском дјелу насеља Љакурић, у некадашњој Карађорђевој улици, (сада Улица Захира Пајазитија), понавља се иста прича: седмогодишња Милица Ђорђевић, њена мајка Евица и Адам Вујовић (83), који свакодневно испраћају и дочекују дјевојчицу, око 7.30 часова излазе из шестоспратнице подигнуте седамдесетих година.

Брзим ходом пролазе улице и сокаке Призрена, и послије петнаестак минута, стижу до собичка у кругу Цркве Светог Ђорђа.

Ту се налази једна школска клупа, једна столица и једна табла. У њој су, све до поднева, једна ученица и један учитељ.

Слика се понавља из дана у дан. Милица је једини српски ђак у Призрену. Само због ње, у собичак, претворен у учионицу, долази учитељ Вуко Даниловић из Берана.

– Милица нема другове и другарице. Њен најбољи друг је деда Адам – каже мајка Евица, која је одлучила да остане у призренској вишеспратници, свједочећи о необичној и потресној причи о људској доброти.

Деда Адам је Горанац из Призрена, који је, чувши причу о малој Милици, одлучио да брине о њој и мајци.

– Деда Адам је наш анђео чувар. Милица га чини тако виталним – каже Евица Ђорђевић.

Њих троје – дјевојчица, мајка и Горанац – сада су једна породица.

– Срамота је да само једно српско дете живи у Призрену, али сам зато ја ту да их чувам – прича витални старац, који је њихова једина пратња.

Он је са Евицом и Милицом када одлазе и враћају се из школе. Он је са њима у предвечерје, када прошетају до неког од тржних центара. Он је и сада са њима, у Београду.

Увече, Милица и њена мајка не шетају Призреном.

– Страх ме је, јер су ме људи из ОВК шиканирали 1999. године на улици и тог страха не могу да се ослободим до данас – прича жена којој је четворо блиских рођака погинуло на Космету током рата 1999. године.

Многи су је убјеђивали да заувјек напусти Призрен, али је она увијек одбијала ту могућност.

– Тада сам носила црнину због смрти мајке. Да сам отишла, не би остало никога од Срба у Призрену. Сада их има двадесетак – наставља Евица.

Завршила је Филозофски факултет и радила је као васпитач. Без посла је, живи од 55 евра, што је дио помоћи косовске владе. Помаже им деда Адам. Даје колико има, од 100 евра скромне социјалне помоћи. Помаже и црква, колико може.

Милица учи по школском програму Србије, иако је основна школа на албанском језику у непосредној близини њиховог стана. Само због Милице, у Призрену опстаје тај собичак, та принудна учионица, формално названа – истурено одељење основне школе „Доситеј Обрадовић” из Ораховца.

Јуче је Милицу, њену мајку и деда Адама, у згради Владе Србије, примио Ивица Дачић. Премијер је дјевојчици уручио уџбенике и слаткише, а затим је провео кроз свој кабинет и салу у којој се одржавају сједнице владе.

– Захваљујем вам што чувате српско име у Призрену, а остала деца морају да се врате и придруже Милици. На томе ћемо инсистирати у преговорима са Албанцима – поручио је премијер који је, узгред, рођен у Призрену.

Милица је неколико минута уживала у премијерској фотељи. Али, свега неколико минута. Њена стварност је у граду у којем нема другове и другарице.