Дисови дани

На дан 10. марта 1880. године, у селу Заблаћу код Чачка, рођен је велики српски пjесник, извјештач са фронта у балканским ратовима и родољуб, Владислав Петковић Дис.

Прије 132 године у породици механџије Петковића, досељеника из околине Куманова, рођено је девето дијете. Син Марије и Димитрија Петковића, на крштењу у Цркви Светог Архангела Гаврила, добио је име Владислав. Остала дјеца Петковића, њих четворо, рођена су у Чачку.

Пјесмом "Идила" потписаном псеудонимом Дис, Владислав Петковић огласио се 1903. године у "Српском књижевном гласнику". Име Дис стајаће и на корицама прве пјесничке збирке "Утопљене душе", објављене 1911. године у Београду о ауторовом трошку.

"То је онај живот гдје сам пао и ја" први је стих "Тамнице", прве пјесме у првој Дисовој књизи.

Двије године касније Дис је објавио збирку родољубивих пјесама "Ми чекамо цара", инспирисану балканским ратовима и ослобођењем јужних српских крајева.

Био је извјештач са фронта у балканским ратовима, преживио је повлачење преко Албаније, за вријеме Првог свјетског рата, стигао је до Крфа, а затим до Француске, гдје пише своју последњу збирку пјесама Недовршене пјесме.

Посртања и понеки "весели часови" пратили су Диса до краја живота, до трагичне зоре 17. маја 1917. године, када је брод "Италија", којим се из Француске враћао у Грчку, потопила њемачка подморница.

Међу утопљеницима, пронађено је тијело пјесника „Утопљених душа" који је из Француске путовао на Крф.

Име пјесника, у његовом завичају, носи основна школа, улица, Библиотека и велика пјесничка манифестација. У Чачку је управо почело 49. Дисово прољеће, и трајаће до 1. јуна, када ће престижна "Дисова награда" бити уручена Драгану Јовановићу Данилову.

НИРВАНА

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.