Дипломатски – културни – православни центар у Бањој Луци

У граду Бања Лука се поред конзуларних представништава Србије и Хрватске налазе и канцеларије амбасада САД-а, Британије, Француске, Немачке и Аустрије. Према најавама инвеститора и извођача радова ужурбано се ради на завршетку зграде Јеврејског културног центра. Објекат који се налази на крају моста Венеција, са десне стране, гледано из правца студентских домова, и који би свечано требао да буде отворен у априлу следеће године.

Пише: Синиша Синадиновић

Да ли је главном граду Републике Српске, потребно још дипломатско – конзуларних и културних представништава? У прилог томе ево једне идеје.

Да би се разумео положај, улога и значај Бањe Лукe неопходно је вишеугаоно временско и просторно осматрање овог града. Првенствено узимајући његову геостратешку позицију на геополитичкој карти Балкана, као и то да је он и најзападнија тачка Источноромејске православне цивилизације. Живети на тој жеравици судара култура и цивилизација, је крст, који Крајишници носе кроз векове, јер им је изгледа тако суђено.

Нису овом граду претиле само опасности од најезде туђинских војски, већ и то да он живи и траје кроз то време на земљи која стално подрхтава. Можда је ово и прилика да се подсетимо на 27. октобар 1969. године (Св. Петка) када се тло под ногама овог града затресло јачином 8 степени по Меркалијевој, или 6 степени по Рихтеровој скали. Сваком оном ко је прошао Тргом Крајине, може на тај дан да га подсети заустављени часовник (Insa) испред робне кућа „Боска“, чије казаљке показују време 9 сати и 11 минута, као и бронзана табла која се налази на фасади овог објекта.

Само знатижељним и упућеним ће пасти напамет да завире погледом у ту таблу и виде биланс тог разорног земљотреса. Погинуло је 15, а 1.117 људи је теже и лакше озлеђено. Потпуно је уништено 86.000 станова. Велика оштећења нанесена су школским (266), културним (146), здравственим (133) и објектима јавне администрације (152). Солидарношћу људи онога времена и оне државе (СФРЈ) та штета је успешно санирана и учињено све да се град обнови.

Поставља се питање да ли ће за који дан на празник свете Петке, уважено градско и државно руководство РС предвођено Милорадом, Слободаном и Жељком размишљати о овој трагедији и да ли ће присуствовати литургији у цркви Христа Спаситеља, или можда у цркви Свете Петке (у Куљанима)? Да ли ће се молити Богу да се због њихових грешака (смењивање српских министара из СДС у Већу Министара БиХ, на годишњицу од формриња Скупштине српског народа у БиХ – 24.10.1991.), не излије гнев божији и поново се не дај Боже затресе Бања Лука?

Не треба заборавити и то да се над вратом овог града налази још један мач, а то је велика водена брана на Врбасу у Бочцу. Сама помисао на могући земљотрес веће разорне снаге, који би довео до могућности пуцања ове бране …?! Током прошлог рата сто срећа је спасило Бању Луку, од неког манијака сличаном Мурату Шабановићу), који је са само неколико стотина килограма експлозива могао да уништи овај град, а можда након такве катаклизме не би данас ни било Републике Српске. Да ли треба подсетити и на то да се 1995. године хрватска војна операција „Олуја“ предвођена неоусташком армадом злогласног Туђмановог генерала Анте Готовине зауставила управо на тој брани.

ИДЕЈА ЗА ИЗРАДУ ИДЕЈНОГ УРБАНИСТИЧКОГ И ПРОЈЕКТНОГ РЕШЕЊА ПРАВОСЛАВНОГ, ДИПЛОМАТСКОГ И КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА У БАЊОЈ ЛУЦИ

На одабраној и репрезентативној локацији у граду (нпр. Пасколина циглана, паркинг старе аутобуске станице, на простору иза споменика бана Тисе Милосављевића или нека друга локација) саградити три конзуларна представништва: Русије, Грчке и Румуније (провереним пријатељима српског народа, уједно оним који нису признали тзв. „Републику Косово“). Та три објекта била би саграђена у архитектонском стилу поменутих држава, и својим изгледом представљали препознатиљиву аутентичност њихових култура.

Та здања би поред дипломатско – конзуларне функције, имала и улогу културног центра тих земаља. У њима би се налазиле читаонице, библиотеке, галерије, радионице за учење руског, грчког и румунског језика. На тај начин би се њиховим радом и активностима приближили народу у Републици Српској.

У сарадњи са православном епархијом бањалучком, предложити идеју градње православног храма у склопу овог комплекса, као сабирног сочива те будуће свеправославне духовне у културне везе. Храм би по угледу на Пећку патријаршију могао имати три припрате. Припрате би биле живописане фрескама или мозаицима са којих би се могла исчитати историја православне цркве Русије, Грчке и Румуније.

Између та три објекта и цркве могао би се саградити и споменик великану светске књижевности Фјодору Михајловичу Достојевском.

Град Бања Лука тј. њен градоначелник би требао да покрене иницијативу за успостављањем специјалних веза са градовима: Петроград, Солун и Темишвар. Сваке године у време велики државних и националних празника поменутих држава, били би одржавани у Бања Луци дани Руске, Грчке и Румунске културе. Град Бању Луку би тих дана поред градоначелник поменутих градова посетили угледни музичари,писци, сликари, спортисти. Програм би био пропраћен изложбама, концертима, промоцијама књига и другим активностима. У то време прославе дана културе дате државе тј. народа у поменутом православном храму, служила би се света литургија од стране руског, грчког или румунског свештенства уз саслужење бањалучког епископа и његовог свештенства.

Тим пројектом би се отворио огроман простор међународној и међудржавној сарадњи поменутих држава на економском, политичком, културном, научном, спортском и духовном нивоу. Тиме би била широм отворена врата и за друге добронамјерне народе и државе да у Бањој Луци саграде своја конзуларна и културна представништва.

Градња оваквог комплекса од вишеструке и непроцјењиве важности могла би да буде саграђено уз минимална улагања града Бање Луке. Од града би се тражило да обезбеди адекватну локацију као и ваљану урбанистичку и пројектну документацију. Мудром дипломатском иницијативом Републике Српске уз свесрдну помоћ Србије могле би се успешно придобити владе Русије, Грчке и Румуније да се наведени објекти саграде из њихових средстава, и тиме они буду у потпуности екстериторијални какав је статус свих објеката у ДКП мрежи према дипломатским међудржавним уговорима.

Свака генерација Срба треба на време да размишља шта ће оставити свом потомству. На жалост ратова и земљотреса ће бити до краја света, тешко онима, која та (не)времена задесе, а још теже ако тада не буду имали кога да им притекне у помоћ.

Не треба гајити илузију, да ова идеја ма колико била добра или сулуда да ће имати прилике да допре до ушију владајуће екипе. Јер да је постојало и зрно одговорности према будућим генерацијама, не би се овако бесомучно на све стране арчили паре ратних војних инвалида, удовица и сирочади. Већ би досад саградили Спомен подручје Доња Градина и Спомен центар отаџбинског рата. И тиме се потврдили достојним и пред Богом и пред људима.

Ова идеја је упућена онима, који ће морати да пожуре да што пре преузму кормило брода који се зове Република Српска, а који на несрећу нашу сваким даном све више личи на Титаник.

На крају за све оне многобројне Србе (блогере) који не верују у чуда, (већ су им вјера: реализам, рационализам, скептицизам, цинизам тј. дефетизам), требали би да знају поуку, првог премијера Израела, Давида Бен-Гуриона: „Онај човек (народ) који не верује у чуда није реалан“. Да су чуда реална, ти исти ће моћи да се увере и својим очима на пролеће, када буду прелазили мост Венеција. שָׁלוֹם –Шалом.