Дипломатија бакиначке задруге

"Намера је била" о култури неколико ријечи суботом. Покоји верс, можда интервју, запис није неопходан, али неће ни да смета. Трудио сам се да у досадашњим колумнама – ако се ове цртице могу уопште тако назвати – не пишем о ономе што не познајем и што није "у мом атару". За такве утакмице, нарочито политичке, […]

"Намера је била" о култури неколико ријечи суботом. Покоји верс, можда интервју, запис није неопходан, али неће ни да смета.

Трудио сам се да у досадашњим колумнама – ако се ове цртице могу уопште тако назвати – не пишем о ономе што не познајем и што није "у мом атару". За такве утакмице, нарочито политичке, напросто немам даха. Али, примитивно, вулгарно, бахато, безобразно, дрско и недопустиво лежерно вербално џилитање Милорада Додика и његовог апологете владике Григорија у разговору са новинаром Телевизије Бијељина Небојшом Вукановићем рашило је нешто у мени.

Додика ни прије овога нисам волио, мислио сам да је најобичнија политичка хуља, ни прва ни посљедња, равнодушно сам прихватао чињеницу да би други на његовом мјесту био исти, вјероватно гори, тешко бољи. Ово пас, а оно му брат, вели Андрић. О Григорију сам, са друге стране, мислио свега два пута: први пут када ми је шака допао његов роман "Прича о старом краљу", та ноторна литерарна будалаштина коју су евет-новинари и критичари прогласили ренесансом српске књижевности(!) и када сам чуо савремену херцеговачку гангу:"На столу су црте двије – /шта то радиш, Григорије?".

Ако се Додиковој језичкој прљавштини покупљној испред бакиначке задруге и није чудити, пријетњама и клетвама, које као преварена удавача баца преосвештени владика захумско-херцеговачки, свакако јесте. А то што су они изговорили и што годинама изговарају је – терор, егократија која је, виче Пекић из давнина, "заснована на сарадњи грађана, а како се она добровољно не може обезбедити, власт се служи силом (уценом) или митом (повластицама)". То је терор у свој својој суштини, терор достојан највећих диктаторских традиција 20. вијека, терор који смо легитимисали два пута (а три пута је српски!), терор који је постао илузија наше утопије.

Ни пред малоприје поменутом задругом (знам, био сам тамо!) не могу се, ни у најпјанскијим, ни у најтрезвенијим тренуцима (о каквом год политичком или фудбалском питању да се расправља) чути изрази "да ти имаш нешто у том мозгу" или "неће се овдје смјењивати како ти хоћеш и кога ти хоћеш". Григорије, који је изашао испод сјене једног владике Рада, чији ће стихови одјекивати Херцеговином и када њеног садашњег епископа и све његове интелектуалне бравуре заборави прво покољење до њега, усуђује се да баца клатве и пријети нокаутом!! Примите изразе мог најдубљег гађења!

Додикови одговори на непријатна питања резонирају у агонијском тоналитету дипломатског евнуха. Они други – а због њих и пишем све ово – набијени су великосрпским патриотизмом. А овако, заправо, ствари стоје: у "Политици" од 12. 1. 2001. године објављена је сљедећа вијест:"…Република Српска, према уговору који је њен доскорашњи премијер потписао са Американцима, нема више никаква права на оригинална документа о Јасеновачком систему логора…" На основу ње је српски пјесник Зоран Костић написао пјесму "Повратак у Јасеновац". У ваше здравље, господине предсједниче!

ПОВРАТАК У ЈАСЕНОВАЦ

Потомак живи сјен безглаву баца.

Тезга између њега и купаца,

на тезги душе – уморени преци

што по вијека смрти у ријеци

чекаху сушу – водостај потребни

за час истине и спокој погребни.

Боже, Ти хтједе, па указа суша

дном покошћеним тумарање душа

у тражњи пута до мира и гроба.

Али, хтједе ли да постану роба

ти мученици – Твоји и у ропцу

(под камом, маљем, пилом, на конопцу)?

Бјеше ли воља Твоја да их прода

изданак њихов – син вјере и рода,

а срећни купац сам џелат да буде

(син мајке Мржње и оца му Јуде),

или је хладни предумишљај коби

која без трага коначно их поби?

Двапут умрлим од истог крвника

душе у сјени вину се без крика,

чекају изнад логорских барака

поворку краја живих потомака.

(Биће да ме вербални деликт феудалног двојца заиста расрдио, па отписујем и ономе који се под текстове на овом порталу потписује као знаменити српски народни пјевач. У данашњем тексту, Тешане, нема очигледних англицизама, а онај који се прошле недјеље појавио заправо је у поетичком дослуху са Чучковом поезијом; у супротном би, ако ништа, био написан у изворном облику. Да би се то знало – ваља нама преко Херцеговине до Романије. Ма колико циничан тај пут био!)