Дежуловић: Церић Анђелинин филм дочекао као сертификовање жртве

Борис Дежуловић колумном у Ослобођењу муслиманској јавности у лице разложио погубност политике жртве, самонаметнуту опсјену из које никако да се извуку.

Звао ме некидан у два иза поноћи Кожо да исприча виц. Има он тај обичај, зовне у глухо доба ноћи из кафане да исприча виц.

Елем, пробудила се Фата у четири ујутро и видјела да нема Мује у кревету. Уплашила се она, тражила га на балкону, у купатилу и дневној соби, кад Мујо у кухињи, у мраку, сједи за столом, пуши цигару и пије ракију. "Бјежи тамо, препаде ме!", отресла се Фата. "Шта ти је, шта радиш ту?" "Ништа", отпије он из фића, "сједим и нешто мислим." "О чему мислиш, побогу Мујо, у ово доба ноћи?" "Сјећаш ли се", повуче он дим, "кад сам те оно испратио од школе до куће, па кад нас је ухватио твој бабо?" "Јест, јест, кад ти је реко да сам малољетна, па ил’ да ме жениш, ил’ да идеш двадесет година на робију", мало се као и разњежила Фата. "Како се не бих сјећала!"

"Е, видиш", отпије Мујо гутљај, "данас би завршило тих двадесет година."

Није Мујо тада први пут зажалио, али тек је тога дана заправо појмио и обухватио сав ужас свог давног погрешног избора. Кад имаш двадесет година, сљедећих ти је двадесет цијели један живот, и радије би га човјек – уз дужно извињење удругама за женска права – и са Фатом провео, него у зеничком затвору. Кад, међутим, имаш четрдесет, тих ти је двадесет прошло у једном духанском диму, па схватиш да ниси бирао између Фате и Зенице, већ између слободе могућности и могућности слободе. Не знајући, јасно, да без могућности слободе ниједне слободе нема, па ни слободе могућности. Схватиш то у четири ујутро, с фићем ракије у руци и цигаром у пепељари. И остатак живота проведеш сједећи у мраку, сам за кухињским столом, бројећи дане пропуштене слободе.

Ако вам ово изгледа прекомплицирано, прије за Ингмара Бергмана него за вулгарни мизогени виц, значи да – баш као и удруге за женска права – нисте схватили како је Фата из вица заправо Мујин фатум, судбина коју сваки човјек бира кад га ухвати њен бабо. И да је двадесетогодишњем Муји данашња памет, не би он у зенички затвор, него би другачије проживио својих двадесет година с Фатом. Добро, то је можда мало превише бергмановски – Мујо би можда ипак радије у Зеницу – али схватили сте што хоћу рећи.

Ако нисте, може и овако.

Двадесет година овога ће се прољећа навршити од почетка рата у Босни и Херцеговини, пуних је шеснаест прошло од потписивања Даyтонског споразума. Од оне три и пол године рата ових се шеснаест година мира разликује само по томе што људи не гину, него умиру. Све остало је исто, исти је однос снага, Срби су агресори, а Бошњаци жртве. Хрвате ћемо за потребе огледа искључити, они су ионако мало агресори, мало жртве, с њима би то заиста на крају испао Ингмар Бергман.

Бошњачким политичким, културним и вјерским елитама таква позиција жртве у миру савршено одговара: сам смисао бошњачке нације, како је њене елите дефинирају, сублимиран је у њеној жртвости, Бошњаци су хисторијски заокружени као нација преживјелих жртава. Оног тренутка, наиме, кад би Бошњаци престали бити само жртвама, не би више било потребе да их се брани, свети и живе сахрањује, и обесмислио би се сваки разлог патриотских елита, које постоје само док има довољно четника за преживјеле. Ако их нема, мобилизират ће их бошњачки генералштаб, јер агресор увијек мора бити бројчано надмоћнији, а жртва никад до краја слободна: слобода од сјене властитог нишана непрегледни је, туђи териториј у којему се губи национални идентитет бошњачке жртве.

Сустав је разрађен да функционира трајно и без грешке: они који Бошњаке не виде само жртвама геноцида, у старту се означавају свједоцима обране српских злочинаца, адвокатима Милорада Додика и Младићевим шегртима. То је бошњачка Квака 22: борци за слободу преживјелих Бошњака заправо су четници који им желе отети слободу за коју су пали. Прави се бошњачки патриот бори, наиме, за слободу теоретске могућности, за ту су слободу пали његови хероји, а не за стварну могућност слободе, која укључује и ону најстрашнију и најпогубнију слободу, слободу од властите жртве.

Државна слављења такве жртве обично су спектакуларна и најчешће се одржавају у Зетри, попут недавне премијере филма Ангелине Џоли "У земљи крви и меда". Нису, наравно, овдје важни ни Анђелина ни њен филм: иста је то, најзад Анђелина Џоли и исти је то филм због којега су прије само неколико мјесеци, чувши да се у њему силована Бошњакиња заљубљује у Србина, ратни ветерани, сеоски хоџе и министри културе Ангелину проглашавали четничком курвом. Да би јој сад, чувши да заљубљену Бошњакињу у филму силују Срби, уручивали Златни љиљан. Ко би Џоли, сад је гори.

Ритуал у Зетри ионако није био замишљен као премијера једног филма, већ као свечаност међународног признања, добијања службеног цертификата жртве. Како је то након премијере објаснио врховни филмски критичар у БиХ Мустафа еф. Церић: "Филм Ангелине Џоли најбоље је што се Босни и Херцеговини догодило од Дејтонског споразума."

Анђелина Џоли је, дакле, за Босну и Херцеговину оно што је Саша Барон Коен алиас Борат Сагдијев био за Републику Казахстан, дакле озбиљна међународна референца, само са супротним предзнаком. У таквој једнаџби – ако су Анђелина и Борат супротне вриједности – исти пак испадају Босна и Казахстан, мали вилајети којима треба признање холивудске порте. Што, наравно, иде на штету Босне, јер казахстанске елите барем никад нису Коенов филм означиле најгорим што се Казахстану догодило од проглашења независности.

Политичким, културним и вјерским елитама таква је штета, као колатерална, укалкулирана у жртву. Бошњачка нација добила је за њу међународни ИСО-цертификат, а ако се Мујо и усуди посумњати у сам смисао такве жртве, чији је сав хисторијски резултат држава у којој ће најбоље што се у шеснаест година мира догодило бити један холивудски филм – ако дакле макар и на час умјесто могућности пожели слободу – то се, јасно, рачуна у велеиздају и саботажу свете бошњачке неслободе.

Да је Мујо, наиме, онога дана могао бирати – да буде побједник у троиполгодишњем праведном рату за слободу с једне стране, или жртва двадесетогодишње окупације с друге – до сад би, јебига, већ прошло и тих двадесет година. Не би више био само жртва. Био би слободан човјек и слободан Бошњак.

Умјесто да за кухињским столом у четири ујутро, с фићем ракије у руци и цигаром у пепељари, броји дане пропуштене слободе и чека некога да сиђе питати га шта му је. Све се надајући да ће то бити Анђелина Џоли.