Дарко Ристов Ђого: Русофилија себичности

Када ми је један до драгих пријатеља, Рус, послао нови спис Никите Бондарјова, морам признати да сам се заиста обрадовао, цијенећи ширину и изврсност његовог познавања српско-руских односа, али и ставове које је раније износио у својим јавним наступима. Међутим, како сам читао поменути текст, морам признати да сам осјећао све већу горчину и изненађеност.

петак, септембар 27, 2019 / 17:54

Иако дијелим његову потпуну сумњичавост према свим политичким актерима који су било када били спремни да онемогуће развијање српско-руских односа, остао сам фрапиран елементарном поставком ствари коју нам је понудио Бондарјов (да, српска транскрипција је неодлучна и често задржава недосљедност руске разлике између правописа и изговора)

Оно што је Бондарјов успио да уради јесте да (надам се) искрено и отворено утемељи један руски опортунистички став. Међутим, основно правило "дружбе" каже да не можеш од другог очекивати више од онога што си сам спреман да пружиш. Погледајмо, онда, како ствари стоје са његовим поставкама.

(Имао бих шта да кажем и о његовим увидима и то као политичко биће. Међутим, како сам свештеник СПЦ, што значи да 99% читалаца овог текста неће разликовати грађанина и свештеника, остављам по страни политичке примједбе. Усредсредићу се само на два аспекта потпуно погрешно постављене призме посматрања.)

Русија и прагматизам

Први методолошки проблем који Бондарјев чини јесте једна уска и опортунистичка аутоидентификација своје позиције. Није сасвим јасно шта би она требало да представља осим некакво чудновато и у суштини безобразно саопштавање српском читаоцу става Никите Бондарјова да га није брига шта јесте српски интерес или му је српски на неком небитном мјесту.

И ту долазимо до централног проблема овакве поставке ствари. Ако је опортунизам легитиман став у једном међуљудском односу (и односу међу народима), зашто би онда уопште Србима у Србији или Српској било битно шта је добро за Русе у Русији?

Гдје је крај овом "мене интересује моје а не оно опште/заједничко?" Није ли можда онда за Русију најбоље да покуша да, рецимо, сасвим одустане од принципијелног става о непризнавању сецесије АП Косово и Метохија и да се ради добра "Руса у Русији" нагоди са Западом у замјену за неку политичку услугу?

Не би ли, на линији политичког опортунизма Никите Бондарјова, онда за "Србе у Србији" стварно било најбоље да се приклоне јачем, "ускладе спољњу политику са спољњом политиком ЕУ" (= уведу санкције Русији), пристану на НАТО интеграције итд? Када се једном одустане од онога што је опште/заједничко, а опортунизам (или прагматизам) узведу у начело, границе домета опортунизма нису ничим одређене.

И док већина (квази)либерала нема проблем са "реалполитичким" утемељењем својих виђења и препорука, морам да признам да ме комбинација опортунизма и позива за дружење испуњава нарочитом врстом зачуђености. Ако смо браћа, онда нам кесе јесу сестре јер су братова дјеца моја, а моја – и братова брига. Ако смо пословни партнери или опоненти (а у послу се никад не зна, можемо бити и једно и друго), онда је боље да се не дружимо.

Јер – и то је оно што Бондарјов у почетку одбацује а представља суштину руско-српских односа кроз вијекове – не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове? Наша повезаност није случајна, она нам се није десила. Она није парола, није само сентимент блискости, ми нисмо само родные једни другима. Ми јесмо једна цјелина.

Таквим нас посматра исти тај Запад (узмимо само за примјер Бжежинског и Хантингтона, ако је потребно уопште наводити примјере).

Рећи да некога интересује како се једна власт односи само према "русофилији", а не према, рецимо, "сопственом" народу није само некултурно него је и бесмислено.

Ако се Србија или Република Српска окрену у геополитичком смислу од Русије и Русија од њих, ако схватимо наш однос као мање-више ствар себичног прагматизма, огромне су шансе да са временом нећемо ни имати "русофилију" или да ће она бити друштвено и политички ирелевантна.

Прагматизам и Русија

Оно што Бондарјов такође не примјећује (или не жели да примијети) јесте веза између прагматизма и симболичког представљања.

Осим апсолутно бесмислене тврдње да је тек за вријеме најскорије политичке структуре у Србији "русофилија постала мејнстрим", Бондарјов прави још једну грешку која би, чак и за најпрагматичнијег Руса морала да буде јасна: ако је поента јавне русофилије ширење љубави према Русији, онда једном Русу (и русофилу) не може бити сасвим свеједно шта неко ко себе представља као русофила или човјека иза кога стоји Руска Федерација ради у Србији.

Ако ће русофили (прави или лажни) да униште једно друштво, одрекну се Косова и Метохије и наставе геополитичке процесе које су "западњаци" започели, онда за руско-српску ствар нису потребни гори непријатељи него што су такви русофили.

Штавише: ако ће се русофилија трајно асоцирати са деструкцијом и небригом, онда ће и сама идеја русофилије бити компромитована за будуће генерације. Ако ме лопови краду, радије бих да то не буду ни Руси, ни "русофили".

О томе ко је и на који начин био истинити а ко лажни русофил и ко је уопште више учинио за руску ствар у Србији и српску у Русији, водиће се полемике и сигурно да се могу наћи свјетле и мрачне странице у свим српским политичким гарнитурама од 1992.до данас.

Одмах морам да кажем, да управо као неко ко српске и руске земље доживљава као своје отачаство, задржавам право да будем критичан и према недовољној осјетљивости руске и српске политичке елите од 1992. наовамо, а према питањима "сопствених народа".

Русија и Србија (а и Република Српска) и даље су земље у којима су једина нерјешена национална питања оно руско (русский вопрос) и српско. Имали бисмо ми разлога да будемо критични према свима и као слободни људи имамо право да никоме не вјерујемо безрезервно, него да погледамо који су ефекти његовог себепредстављања и рада.

На моје питање о једном од бивших предсједника Србије, један херцеговачки чобанин ми је анегдотски, са мудрошћу вијекова рекао:

"Знаш како: Ако лаје к’о пас и чува ти овце – онда је пас. Ако завија к’о курјак и једе ти овце – онда је курјак. Ако лаје к’о пас, а једе ти овце – није ни битно шта је, нестаде ти оваца".

О томе ко је и када вук или пас чувар, да ли нас чува или нас нестаје – свако од нас нека донесе одлуку. Словени смо, словесна смо бића.



25 КОМЕНТАРА

  1. Jedino dobro koje je srpski narod ikada vidio od Rusije i rusa je njihovo učešće u IFOR-u kada je stoka pokupila svo smeće u regionu koje se zove Lada i odvukla za Rusiju a srbima ostavili zelene dolare.
    Sa rusima samo čist račun duga ljubav.
    Sve ostalo sa ljubavlju iz Rusije za Srbe i Srbiju je iskorištavanje srpske maloumnosti i nezdravosti.
    Bagra nas uništi, upropasti, opljačka i prevari.
    To što oni nas folički podrzavaju za Kosmet je podrška za nastavak našeg beskrajnog samopovređivanja.
    Rusija je majka svim našim neprijateljima Slovencima, Hrvatima,Bugarima, Al Kaidi……Samo srpska budala i maloumnik to nikada neće shvatiti.
    Neka plate dug Republici Srpskoj i neka se gone u tri lijepe …….#%#$%^^$$^&*£€¥.

    1. „Sa rusima samo čist račun duga ljubav.“

      А чист рачун и дуга љубав са непријатељима које набројасте као и онима које сте изоставили?
      Да саберемо и одузмемо све оно бар из прошлог вјека?
      Кажете да је једино добро што су покупили смеће које се зове „Лада“. Добро је што су оставили простор да се увезе још веће смеће које се зове „Народне Таљиге“ а долази из земље са којом би , исто тако , требали очистити рачуне ако се надамо некаквој љубави.
      И сада су улице пуне израубованих „таљига“ у којима се кочопере и *урче главати и трбушасти јунаци нашег доба. То што шверцери , таквимим колима , трљају руке због зараде коју остварују тако што бјесомучно варају на километражи је друга ствар. Друга или трећа ствар је то што сваки од купаца „таљига“ мисли да је баш он тај „сретни добитник“ којег је најмање за*еб’о шверцер и да је баш њему смањио само 50.000 км а не 150-200.000 км.
      Да је и нама , као и Русима , боља нова „Лада“ од „Народних Таљига“ , које су узгред у власништву нациста од свог оснивања , било би и нама боље.
      Овако?
      Увјек ће бити неко ко рачуна на љубав и чисте рачуне са нечастивим.

  2. Када неко напише да су „будале и малоумници“ они који који имају симпатије за руски народ, он је очигледно школован, јер су се школовани Срби готово увек увек тако понашали.Тако , када је водећи српски новинар Пера Тодоровић извештавао о рату из 1976.г., он није јављао о зверствима које су над српском сиротињом чинили Чечени као турски војници , него их је он још и жалио како су много умирали када су као избеглице из Царске Русије настањени у равничарским пределима Турске.
    У поменутом рату за ослобођење Старе Србије од Турака учествовало је 7000 прекаљених руских војника ( Улани и Козаци) у биткама са Турцима. Предводио их је најчувенији ондашњи руски генерал Черњајев .Он је примио српско држављанство да ондашње западне царевине не би приговарале Русији да ремети равнотежу у Европи. А када се за то сазнало, руски новинари су повели кампању да се иде помоћи „браћи по вери“. Једни су су се пријавили као добровољци , а други су сакупљали новчану помоћ. Грофице су ишле улицама и носиле касице , а народ је говорио да смо опет сви једно.
    Геније словенске расе Достојевски писао је те године у свом дневнику да су та два месеца кампање да се иде хиљадама километара далеко да се пролије крв за браћу су највеличанственији тренуци у целој руској историји.
    Тада је Достојевски писао како су школовани Срби из Београда , под утицајем Енглеске одмах почели да воде“интриге“ против генерала Черњајева. Право је чудо да су се српски историчари у време СФРЈ макар мало дотакли руских жртава у томе рату. Веома уски део фронта на Ђуниском Вису нашао се под сасређеном ватром турске артиљерије .Од укупно хиљаду Руса колико их се ту затекло, тада је погинуло њих 650. Ни тада не би напустили фронт да се нису повукли неискусни српски војници.
    Године 2000. моја фирма је изводила радове у Варварину, па дознах да је на месту спајања две Мораве споменик руским јунацима изгинулим на том месту 1810.г. Споменик само што се није срушио, а око њега шикара. Било је и мало чистине око поломљене бетонске клупе, а около коњске балеге. Заједно са једном занатском радњом из оближњег Ћићевца поправим споменик. Када се славило 200 г. од битке, одем тамо непозван. Кад оно, поред споменика Русима је и споменик српском јунаку Јовану Курсули, и то нешто већи, да бисе умањио значај Руса. Наиме, пре тога је у градском парку већ постојао споменик Курсули.
    Пре почетка те битке један Арапин из турске војске је изјахао пред Србе и Русе и питао имају ли Срби јунака за мегдан. Кад се нико није јавио, Карађорђе је однекуд довео Курсулу. Крене на њега Арапин у пуном галопу, али промаши из кубуре. Почне онда да бежи својима, али Курслула није промашио.
    Када је била Поп Јовичина буна 1832.г. ,сатрвено је све српско. Ипак, само двадесет година касније стигло је злато из Русије и крштена је нова црква на Велику Госпојину. Од тада до данас на тај православни празник је велики вашар у Дервенти , што у тешким временима даје моралну снагу српском народу.
    Када је Аустроугарска објавила рат Србији, Пашић се уздао само у Русију. Наравно да је она стала уз Србију.
    На једном скупу од двадесетак људи у Удружењу књижевника Србије питао сам да ли ико зна за Варваринску битку .Знао је само један архитекта. Руси нама неће замерити јер не ценимо ни своје жртве. Тако је српски народ тек ових дана сазнао да су муслиманске усташе у Др.св.рату побиле 6000 Срба у Старом Броду, а 12000 у околини Бихаћа.
    Дакле, за симпатије “ будала и малоумника“ према Русији нису заслужни школовани Срби, јер су њихове симпатије према Западу. Сећање на помоћ Руса српском народу преноси сам народ,са колена на колено.

  3. Боли и годи размишљати и писати о односу Русије и Србије, некад годи, некад боли,одувијек је тако било,па и данас, тако да разумијем професора Ђога.

    Иначе, јуче сам прочитао текст Бондарјова на Новом Стандарду, мада кажу да имају два, па их објављују, једни који су „русофоби“ и други који су „русофили“.

    Мени лично код доктора Бодарјова највише смета то његово комунистичко наслијеђе-односно, персонализација појединца, као персонификација државе.

    Ако је то његово размишљање, онда му џаба његово образовање, ипак, ја мислим да је то ствар дјеловања руске дубоке државе, у осталом као што то Србији раде амери , енглези и швабе кроз неке друге „интелектуалце“.

    Значи,руско-српски односи су много комлекснији, не треба их гледати кроз данашњег кремаљског дворског -интелектуалца, прагматичара који је плаћен да овако пише, без обзира шта стварно мисли, тачка.

    П.С. Текст Бондарјова, односно помињање Вучића и осталих политичара, па њихово стављање на вагу јесте очигледан доказ Србија нема изграђен систем.

    Да није држава, него да живи у лажима од доласка комунистичке пошасти на власт 1945 године, да су све српске вође до данас дјеца комунизма-диктатори постављени од стране ментора (част државнику Коштуници), те да се због неизграђеног система исток и запад данас „са Србијом зајебавају преко тих њихових појединаца“.

  4. Направио сам омашку : српско-турски рат није био 1976 .г.,него 1876.г.
    Можда неки посетиоци сајта не знају да је томе рату погинуо и руски пуковник Рајевски, који је Толстоју послужио за лик Вронског у роману „Ана Карењина“. Његова тетка је послала из Русије новац и пројекат па је саграђена спомен црква у селу Доњи Адровац код Алексинца.
    Многи земерају Русији што не охрабрује опозицију у Србији. Колико знам , Русија то не чини ни у једној другој земљи. Зато она говори да ће подржати сваки предлог Србије по питању Косова и Метохије.
    Треба разликовати Русију из Руског царства и ову данашњу Русију . Царска Русија је ослободила Бугарску од Турака , а на се одужила Царској Русији и тако што главни трг у Софији носи име Александра Невског. Да није било по вољи Русије, него по вољи Енглеске и Француске, Србија би би била под Турцима још милион година. Срби су се њој одужили тако
    што постоји Руска улица дужине неколико десетина метара, десетак километара од центра Београда.
    Русија је као држава на разне начине помагала Србију у Великом рату, али о томе школовани Срби нису писали. Тако није написано ништа о медицинској помоћи.То је пре неколико година учинила једна Рускиња.
    Руски амбасадор у Београду умро је од срчаног удара у амбасади Аустроугарске када му је речено да ће бити рата против Србије. Његова супруга је формирала фонд за медицинску помоћ Србији, а исто је урадила и супруга генерала Черњајева.
    О будућој незахвалности оних које је помогла Русија пророчански је писао Достојевски.
    И у рату за стварање Републике Српске гинули су Руси на страни Срба, али се то готово и не помиње.

  5. Када је несретни Сава Мркаљ ономад направио минималне, а опет револуционарне, измјене руске ћирилице, прилагођавајући је потребама свог народа, српско свештенство га је разапело на крст под отпужбом да одваја српски народ од Матере.
    Данас се тај исти сталеж поноси његовим дјелом.
    Идемо у нови круг ирациналног…
    За 100 година ће можда неки рационалан Србин казат, када се осврне и погледа славну политичку хисторију српске елите 20 вијека:“Сјебали су нас к’о мало ко…“

  6. Са Русима морамо расправити једну битну чињеницу.
    Јосип Броз је на власт дошао на њиховим тенковима.

    Ако Русија баштини Други свјетски рат, онда башти и устоличење Броза.

    Ја мислим да би једно званично извињење због тог недјела добро дошло.
    Уколико изостане, све је јасно.

    У том случају русофилију ћу посматрати као колективну српску болест.

    1. Ruska država mrzi i prezire srbe, ovaj Nikita kaže da sa onima koji nisu rusofili može popiti samo čaj.
      Obzirom da je putinov trbuhozborac može ići piti čaj sa putinovim puncem Muratom i engleskim prijateljima.
      Srbi piju rakiju!
      Milion morona otišlo da kisne da bi vidjeli Pajaca iz Rusije a on njima ne moze dve riječi izgovoriti jer nije po protokolu a može praviti Hrista sa dva srednja prsta.
      Nije to kolektivna bolest, rusofilima treba oduzeti poslovnu sposobnost jer su opasni za okolinu i sebe.

  7. Што се тиче Симе Ороза ја бих од Путина тражио и много више од извињења за увођење комунизма и Броза. Требали би Руси да се извине због погибије својих војника у Србији када су сламали кичму Хитлеру. Овде су сахрањени а не плаћају гробарину.
    Њиховим војницима је било наређено да Београд не бомбардују из авиона и артиљеријом, као што су Симини пријатељи Американци и Енглези тукли из авиона Београд, Лесковац , Никшић и друге српске градове.
    Читао сам интервју са преживелим црвеноармејцем који је учествовао у ослобађању Београда.Њих четворица су кренули у једном тенку према центру Београда. Погине један, али наставе тројица, па двојица и на крају он сам , све док није остао без једне ноге.
    Црни Симо, црни Симо ! У Посавини се није могао срести насмејан Србин све до пада Стаљинграда , јер су Хрвати дивљали а Срби се надали да ће их Руси умирити тукући њиховог заштитника Хитлера.
    Много пре него што је Црвена армија ушла у Србију и устоличила Броза, комунизам се Србима био много осладио. Читао сам књигу Бранка Џелетовића са Косова и Метохије у којој он свједочи како су сеоске дјевојке бирале само младе комунисте када се из Београда врате на љетни распуст.

    1. Нико не спори улогу Руса у сламања Хитлера.

      Моја опсервација се односи на то да су они довели Броза на власт, увели совјетски начин рјешавања националног питања што је за резултат имало стврање нових нација, давања аутономије Косову, разбијање СПЦ итд….

      Ово су аргументи, а не то кога су цуре бирале за распуст.

      У мом коментару нема ништа антируско како желиш приказати.

    1. Глупи Гњурац,

      не причам ја о Амброзу. Он је посљедица. Ја причам о узроку.

      Никада се Броз не би попео на српску грбачу да га Црвена армија увела у Србију и Београд.

      То су непобитне историјске чињенице.

  8. Слава и хвала свим Русима добровољцима који се борише за одбрану и стварање Републике Српске, а многи своје животе положише у темеље Републике Српске. Вјечнаја памјат!

    Руски крст изнад Вишеграда на Дан руских добровољаца који су погинули за Српску

    http://fakti.org/serbian-point/srpska/ruski-krst-iznad-visegrada-na-dan-ruskih-dobrovoljaca-koji-su-poginuli-za-srpsku

    12.04.2017.

    Поред њега ће се ускоро појавити још један од 33 метра, као симбол Христових година и жртве

    Председник Борачке организације Републике Српске Душко МИЛЕТИЋ:

    – „Долазећи из велике земље, из наше прадомовине, они нису имали никаквог другог циља, нити какве личне користи изузев да нама помогну да се јуначки боримо за своје право за живот, да не дозволимо да нас поробе, протјерају, да униште нашу земљу и народ“

    Саветник министра РС за борачко-инвалидску заштиту – генерал Милан ТОРБИЦА:

    – „Руси су дошли добровољно. Посебно нам је значила морална помоћ. Њихово срце је велико, веће него што смо ми људи. Такво срце могу имати само искрени народи, а то је руски народ“

    Руски добровољац Владимир ИСИДОРОВ:

    – „Почетком деведесетих година у Русији је било тешко, као и у Југославији. Званичне руске власти нису могле послати војску, па се обичан народ организовао и дошао да помогне. Руси нису могли променити ток рата, али су показали љубав, а неки су, нажалост, и погинули.“

    ОСВЕШТАЊЕМ Спомен-крста на брду Град у Вишеграду, те служењем парастоса и помена код споменика руским добровољцима на Мегдану, обележен је Дан руских добровољаца.

    Председник Предсједништва Борачке организације Републике Српске Душко Милетић рекао је да су Руси у протеклом рату својом борбом и животима потврдили братску љубав и православну приврженост Србима, својој православној браћи.

    „Ми смо народ једног коријена, једне душе, једне вјере и једног идеала слободе, а то потврђују и бројни ратови у нашој прошлости. Русија је ушла у Први свјетски рат да би заштитила Србију након напада Аустроугарске, а да сама није била спремна на рат“, рекао је Милетић.

    Он је истакао да су добровољци из Русије прискочили у помоћ и у протеклом одбрамбено–отаџбинском рату, када су посебно у источном делу Републике Српске, помогли да се Срби спасу од нестанка који је претио.

    „Долазећи из велике земље, из наше прадомовине, они нису имали никаквог другог циља, нити какве личне користи изузев да нама помогну да се јуначки боримо за своје право за живот, да не дозволимо да нас поробе, протјерају, да униште нашу земљу и народ“, додао је Милетић.

    Помоћник министра рада и борачко инвалидске заштите Душко Милуновић рекао је да је историја српско-руских односа вишевековна.

    „Најзначајније су биле морална и војна подршка коју је руски народ пружао Србима у свим критичним тренуцима“, нагласио је Милуновић.

    Он је додао да су Руси у свим ратовима помагали Србима, а када нису могли да помогну руска држава и црква – помогао је руски народ.

    Начелник општине Вишеград Младен Ђуревић рекао је да је ово дан сећања на руске добровољце који су током последњег одбрамбено–отаџбинског рата показали своју несебичност, пожртвовање, помоћ и залагање за братску земљу када је то било најпотребније.

    „Треба да се сјетимо храбрих руских јунака, који су се из далеке, али нама блиске државе, нашли овдје са нама у најтежем периоду новије српске историје. Не заборављамо њихов значај, сјећамо се и са поносом помињемо заслугу руских добровољаца, коју никада не смијемо заборавити“, истакао је Ђуревић.

    Он је додао да овај догађај треба да негујемо као сећање на даље развијање добрих братских односа Срба и Руса.

    Саветник министра за борачко-инвалидску заштиту Републике Српске – генерал Милан Торбица – рекао је да су Руси дошли добровољно.

    „Посебно нам је значила морална помоћ. Њихово срце је велико, веће него што смо ми људи. Такво срце могу имати само искрени народи, а то је руски народ“, рекао је Торбица.

    Руски добровољац Владимир Исидоров рекао је да је почетком деведесетих година у Русији било тешко, као и у Југославији, званичне руске власти нису могле послати војску, због чега се обичан народ организовао и дошао да помогне.

    Исидоров је додао да Руси нису могли променити ток рата, али су показали љубав, а неки су, нажалост, дали свој живот.

    Председник Председништва општинске борачке организације Милисав Васић рекао је да је, негујући традиције ослободилачких ратова, Борачка организација Вишеграда поставила крст на брду Град у знак сећања на погинуле Русе у сарадњи са Добровољним друштвом за превенције и ванредне ситуације „12. април“ и Удружењем ратова деведесетих из Звечана.

    „Крст је од памтивијека био српски и руски симбол, које је повезивао два народа. Крст није ратна творевина, јер су се уз крст православци увијек молили за здравље, слогу, мир и љубав међу народима“, рекао је Васић.

    Он је истакао да споменике треба градити, али без увредљивог садржаја и додао да ће у наредном периоду, поред руског крста бити постављен још један православни крст висок 33 метра, што представља Христове године и његову жртву за правду.

    На централни споменик руским добровољцима венце су положили делегација Министарства рада и борачко–инвалидске заштите, делегација руских добровољаца, делегација Борачке организације Републике Српске и делегација Удружења грађана српско–руског пријатељства „Завет“.

    Венце су положили и делегација општине Вишеград, делегације општинских борачких организација Вишеграда, Гацка и Модриче, Друштво црногорско–руског пријатељства из Подгорице и „Ноћни вукови“ из Републике Српске и Србије.

  9. 27.12.2017. Srbija Danas/Dušan Marić

    ***Oni su srpski narod voleli više od života: 50 ruskih dobrovoljaca poginulo za Republiku Srpsku i Srbiju!***

    https://www.srbijadanas.com/vesti/info/oni-su-srpski-narod-voleli-vise-od-zivota-50-ruskih-dobrovoljaca-poginulo-za-republiku-srpsku-i-2017-12-26

    Ostavili svoje porodice i poginuli za Srpsku i Srbiju

    Dvadeset godina od završetka rata u BiH još uvek se ne zna tačan broj dobrovoljaca iz Rusije koji su poginuli braneći Republiku Srpsku.

    Na spomeniku ruskim dobrovoljcima koji je pre pet godina podignut u Višegradu piše da je ratujući za odbranu srpskog naroda u BiH život položilo 37 ruskih dobrovoljaca. Ljiljana Bulatović, novinar i publicista iz Beograda, tvrdi da ih je najmanje 49 i da taj broj nije konačan.

    – Ovo je još jedna srpska sramota. Ti mladići su ostavili svoje porodice, prešli hiljade kilometara i poginuli za nas Srbe, a mi prema toj njihovoj žrtvi nismo imali ni toliko poštovanja da popišemo njihova imena. Ali ništa neobično. Pa mi još nemamo tačan spisak svojih poginulih boraca i civila – kaže Špiro Knežić, predsednik boračke organizacije u srpskom Kupresu.

    Sa Knežićem se slaže i Savo Cvjetinović, predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva iz Bijeljine, koji ističe činjenicu da čak ni spomenik na Vojničkom groblju na Megdanu u Višegradu Srbi nisu podigli sami, već su korišćena i sredstva donatora iz Rusije.

    – Dolaskom u Srbiju i svojim viteškim ponašanjem na ratištu braća iz Rusije su pokazala ljubav prema našem narodu i najuzvišenije moralne principe. Nismo im se odužili – kaže Cvjetinović.

    Aleksandar Aleksandrov (31) iz Petrograda, artiljerijski oficir, ratni veteran iz Pridnjestrovlja i Abhazije, proveo je pet meseci na ratištima u Skelanima i Sarajevu, gde je i poginuo 21.maja 1993.godine, od eksplozije mine. Bio je komandir ruskog udarnog odreda, koji je nosio njegovo ime. Sahranjen je na sarajevskom groblju Hreša.

    Junak sa Košara

    Ruski dobrovoljci učestvovali su i u odbrani SR Jugoslavije od varvarske agresije NATO pakta 1999. godine. Jedan od njih, Vitalij Bulah Glebovič (34) iz Smidoviča, u Jevrejskoj oblasti Habarovskog regiona, ruski oficir, diplomac na višoj vojnoj školi u Omsku, poginuo je 19. maja 1999. godine, u žestokim bitkama koje su vođene na Prokletijama, na srpsko-albanskoj granici, u širem rejonu kasarne Košare.
    Njegovi posmrtni ostaci još nisu pronađeni i sahranjeni.

    U istom odredu, od zime 1993.godine, ratovao je i Anatolij Astapenkov (33), iz Perma, pešadinac u sovjetskoj mornarici. Učestvovao je u borbama oko Vlasenice, Prače i na Jevrejskom groblju. Poginuo je na Zlatištu iznad Sarajeva na Jovanjdan 1994. godine. Sahranjen je u Donjim Milićima kod Sarajeva.

    Na istom groblju počivaju i Oleg Bondarec, Aleksandar Bočkarjov, Valerij Bikov, Valerij Gavrilin, Viktor Desjatov, Sergej Ivanov, Genadij Kotov, Roman Mališev, Petar Mališev, Sergej Mirončuk, Boris Neomenko, Jurij Petraš, Oleg Slaven, Aleksej Tamilin, Sergej Ivanov Jevgenjevič i Aleksandar Škrabov.

    Aleksandar Bočkarjov Jurjevič (23) iz Voronježa poginuo je na Jevrejskom groblju u Sarajevu, 10.februara 1994.godine. Borio se u sastavu Trećeg ruskog dobrovoljačkog odreda.

    Valerij Bikov (33) iz Petrograda bio je aktivni kapetan ruske vojske. Tri godine je proveo na ratištima u Višegradu i na Jevrejskom groblju, da bi u avgustu 1995. godine poginuo u Dobrinji.

    Oleg Dmitrijevič (26) je na ratište u sarajevskoj Dobrnji, gde je pristupio jedinici Beli vukovi, stigao iz Kijeva. Na ratištu je proveo godinu dana, a poginuo je 20. novembra 1995.godine u Ozrenskoj ulici.

    Valerij Gavrilin Dmitrijevič (32), iz Grodna u Bjelorusiji, u BiH je došao u novembru 1992. godine, sa diplomom ekonomskog fakulteta i ratnim iskustvom iz Pridnjestrovlja. Ratovao je u Višegradu, Goraždu i Sarajevu, kao pripadnik sva tri ruska dobrovoljačka odreda, a kraće vreme i u „Panterima“ iz Bijeljine. Pao je 5. aprila 1995. godine na Grbavici.

    Viktor Desjatov Nikolajevič (39), iz Jakaterinburga, kozak odrastao u dečijem domu, ratnik iz Pridnjestrovlja, u Srpsku je stigao u martu 1993. godine, a poginuo je na Badnji dan 1994. godine, dok je na Jevrejskom groblju, kao borac 3. Ruskog diverzantskog odreda, pokušavao da od muslimanske vatre spasi trudnicu. Učestvovao je i borbama za Goražde.

    U okolini Trbnova, na planini Hum, 11. oktobra 1995.godine, poginuo je i Jurij Petraš Sergejevič (28) iz Bjelorusije. Aktivni oficir bjeloruske armije, u Srpsku i Bele vukove stigao je nekoliko meseci pre pogibije.

    Roman Mališev Serafimovič (24), iz Vjatka, Kirov, u VRS je stigao sredinom 1994.godine, kao poslušnik Valamskog manastira, u kojem je služio tri godine. Borio se u sastavu 3. RDO i Belih vukova, najviše na Jevrejskom groblju. Poginuo je 25. oktobra 1994. godine u borbi na Mojševičkom brdu u Srpskom Sarajevu. Njegovo telo je ostalo na stratištu, ali je kasnije otkupljeno od neprijatelja.

    Tri nedelje ranije, 3. oktobra, na Mojševičkom brdu smrt je pokosila i Petra Mališeva Anatoljeviča (27), iz Moskve. Ratnički zanat je ispekao u Pridnjestrovlju, a u BiH je stigao u decembru 1992. godine. Iza njega su ostale brojne bitke u vrletima oko Višegrada i na Jevrejskom groblju.

    Sergej Mirončuk Aleksandrovič (25) je iz Odese, u Ukrajini. Od decembra 1993. godine bio je borac bataljona VRS iz sarajevske Dobrinje i Belih vukova iz Pala. Na Treskavici, nedaleko od Trnova, 18. juna 1995. godine pao je u ruke muslimana, koji su ga nakon zverskog mučenja ubili, pa razmenili.

    Nije poznato odakle je Boris Neomenko Vladimirovič (21), koji je na ratištu proveo godinu dana, od leta 1993. do 3. oktobra 1994. godine, kada ga je smrt presrela na Jevrejskom groblju.

    Oleg Slaven Stanislavovič (25) rodom je bio iz Donjecka. Od leta 1995. godine ratovao je u sastavu ruskog udarnog odreda Kasindolskog bataljona VRS i u Belim vukovima. Poginuo je u akciji oslobađanja Žepe, 24.jula 1995.godine.

    Aleksej Tamilin Valerjevič (33), iz Krasnojarska, major u ruskoj miliciji, od jeseni 1994. godine učestvovao je u borbama oko Trnova, gde je 14. decembra iste godine i poginuo, kao borac Belih vukova.

    Aleksandar Škrabov Vladimirovič (40), rođen u Litvaniji, u pomoć pravoslavnoj braći stigao je u leto 1994.godine iz Kerča, na Krimu, gde je službovao kao zastavnik u specijalnoj jedinici ruske mornarice. Kao dobrovoljac ratovao je u Angoli i Gruziji, a po dolasku u BiH na Jevrejskom groblju. Poginuo je u činu majora VRS, 4. jula 1994.godine, u jurišu na muslimanske položaje na Mojševičkom brdu.

    O Sergeju Ivanovu Jevgenjeviču zna se da je bio iz Petrovgrada, da je u VRS stupio u septembru 1995. godine i da je poginuo u Sarajevu. Valerij Anisomov, iz Petrograda, poginuo je 1995. godine, a njegovi posmrtni ostaci otpremljeni su u Rusiju.

    I Bugari ginuli za Srpsku

    Među dobrovoljcima koji su svoj život ugradili u temelje Srpske je i Bugarin Jordan Kucarov (27) iz Stare Zagore. Poginuo je 4. jula 1995. godine na Treskavici, kao borac u izviđačkom odredu „Beli vukovi“.

    Za Viktora Jangonjeviča Valerjeviča je izvesno samo to da je rođen 1960. a poginuo 1995. godine. Još manje podataka zna se o poginulim ruskim dobrovoljcima Viktoru Gešatovu i Vladimiru Šašinovu. Samo ime prezime i zla sudbina.

    Sergej Batalin Jurjevič (32) iz Moskve, bio je vojni lekar u 1. RDO. Lečio je ranjenike, učestvovao u bitkama, a stigao je i da se zaljubi u Srpkinju i oženi. U borbi za Tvirkoviće mina mu je odnela stopalo. Preminuo je u jesen 1993. godine. Sahranjen je u Crnući kod Višegrada.

    Konstantin Bogoslovski Mihajlovič (20), sin jedinac, iz Pamira u Tadžikistanu, poginuo je 12. aprila 1993. godine, kao mitraljezac, junački braneći položaje na uzvišenjima Zaglavak i Stolac kod Višegrada, u kojem je i sahranjen. Da ne bi pao muslimanima u ruke, sam je aktivirao bombu. Kako bi bila bliže sinovom grobu, njegova majka Ljudmila preselila se u Crnu Goru.

    Istog dana na Zaglavku pali su i Dimitrij Popov iz Petrograda i Vladimir Safonov Vasiljevič (36) iz Semipalatinska u Kazahstanu. Safonov je bio aktivni kapetan korvete. Obojica su na ratište u Srpskoj stigla samo dva meseca pre pogibije. Vasilij Ganijevski Viktorovič (33), rodom je iz Krimska u Krasnodarskoj oblasti, a živeo je u Saratovu. Poginuo je 12. januara 1993.godine, u selu Tvirkovići kod Višegrada, nekoliko dana nakon što je stupio u VRS i četiri dana pre svog rođendana. Sva trojica počivaju na vojničkom groblju u Višegradu.

    I Genadij Kotov Petrovič, iz Volgodonska kod Rostova je u svojoj 33. godini život dao za odbranu srpskog naroda u BiH. U dobrovoljce je stupio u decembru 1992. godine, a 9. februara sledeće godine poginuo je u zasedi kod Višegrada, na dužnosti komandira kozačkog odreda. Godinu dana kasnije Genadijevi posmrtni ostaci preneti su u Volgodonsk, gde mu žive supruga i deca.

    U rodni kraj, Adler u Krasnodarskoj oblasti, preneto je i telo Leonida Lučinskog (25), za kojeg se još zna samo toliko da je poginuo 1995. godine.

    Koliko je poznato posmrtni ostaci još tri dobrovoljca koja su poginula u VRS počivaju na ruskoj zemlji. To su Viktor Samojlov (30) iz Novosibirska, Andrej Saponjenko (39) iz Rostova na Donu i Jurij Sičov (28) iz Kurgana u Čeljabinskoj oblasti.

    Da bi pomogao srpskom narodu, Sergej Meleško Vladimirovič (27), iz gradića Mineralne Vode u Stavropoljskoj oblasti, napustio je službu u specijalnoj jedinici policije u Rigi, glavnom gradu Letonije. Sudbina mu nije dala da se „naratuje“. Poslednjeg dana septembra 1992. godine, nedaleko od Gacka, oklopno vozilo u kojem se nalazio nagazilo je na protivtenkovsku minu.

    Andrej Nimenko Nikolajevič (20) iz Moskve je u leto 1992. godine ratovao u Pridnjestrovlju, u novembru je stupio u VRS, kao mitraljezac u 2. RDO, a 3. decembra iste godine poginuo u akciji oslobađanja Počivala kod Višegrada, gde je i sahranjen.

    Jurij Pilipičik Pavlovič (28) iz Kišinjeva u Moldaviji živeo je u Odesi, a ratovao je u interventnoj četi Ilijaške brigade VRS. Poginuo je u muslimanskom napadu na Mojševičko brdo, Nišićka visoravan, 16. juna 1995. godine. Sada je u stroju 1.500 srpskih junaka na vojničkom groblju kod Sokoca.

    Pored Anatolija Astapenkova iz ruskog grada Perma, početkom 1993. godine u pomoć VRS stigao je i njegov komšija Aleksandar Teptin Georgijevič (24). Učestvovao je u borbama kod Vlasenice, Skelana i Sarajeva. Nestao je 7. juna 1993. godine, kada se njegov 2. RDO, radi izviđanja, ubacio u rejon Čelopeka.

    Mihail Trofimov Viktorovič (30) iz Divnogorska u Krasnojarskoj oblasti, završio je Novosibirsku višu vojnu školu. Učestvovao je u sovjetskoj intervenciji u Avganistanu, iz kojeg se vratio sa posledicama teškog ranjavanja i dva ordena Crvene zastave. Pre dolaska u BiH, živeo je u Odesi, gde je radio kao kaskader u Odeskom filmskom studiju. Bio je komandir 2. RDO. Tokom upada na neprijateljsku teritoriju, 7. juna 1993. godine, smrtno je ranjen. Sahranjen je u selu Prača, a kasnije su posmrtni ostaci preneseni u Kalinovku, Vinicka oblast u Ukrajini, gde žive njegovi roditelji.

    Dimitrij Čekalin Jevgenjevič (21), planinar iz Moskve, prvo je ratovao u Pridnjestrovlju, a u decembru 1992.godine stupio je u 2. RDO VRS. Poginuo je 10. marta 1993. godine u Priboju na Majevici, gde je i sahranjen.

    Procenjuje se da je tokom devedesetih godina na strani Srba u Bosni i Krajini ratovalo između šest stotina i sedam stotina ruskih dobrovoljaca, dok je nekoliko desetina branilo Srbiju od NATO agresije. Među njima se nalazio i Igor Strelkov, vođa ustanka koji je ruski narod u oblasti Donjecka i Luganska digao protiv ukrajinske hunte.

    Većina njih borila se na sarajevskom i višegradskom ratištu, u sastavu Prvog, Drugog i Trećeg ruskog dobrovoljačkog odreda.

  10. *** Сећаjмо се и памтимо руске добровољце ***

    (Остоја Војиновић, 12. април, 2018.)

    https://vidovdan.org/aktuelno/ostoja-vojinovic-secamo-se-i-pamtimo-ruske-dobrovoljce/?script=cir

    Дванаестог априла, у Републици Српској, али и у Србији, обележава се Дан руских добровољаца, у част сећања на руске борце који су се храбро борили и дали своје животе за српску земљу и српски народ. На узвишицама Заглавак и Столац код Вишеграда одиграле су се 12.априла 1993.године битке у којима су погинула три руска добровољца, док је више њих рањено.

    Животе су изгубили Владимир Сафонов и Дмитриј Попов, и најмлађи бранилац Константин Боголовски, који се сматра симболом страдања руских доборовољаца. У Републици Српској је 12.април проглашен за Дан сећања на руске доборовољце. Тачан број руских добровољаца који су ратовала на страни Срба ни данас није познат, говори се да их је било између 500 и 700. Нема ни тачног броја погинулих, а у Вишеграду, на споменику руским добровољцима који су ратовали на просторима преко Дрине, од 1992. до 1995. године уклесано је 37 имена.

    Хашки трибунал је број добровољаца процењивао од 529 до 614, при чему је инсистирао да је у тим цифрама био један број Грка, Бугара и Румуна, користећи термин „православни добровољци“

    На десету годишњицу ових битака на узвишицама Заглавак и Столац Отаџбински савез добровољаца Републике Српске (ветеранска организација руских добровољаца) прогласио је 12. април Даном сећања на руске добровољце који су положили своје животе за слободу братских народаДатум је везан и за 126. годишњицу када је руски самодржац Александар II објавио рат Отоманској империји и кренуо у помоћ ослободилачким покретима Срба и Бугара.
    У Отаџбинским ратовима српског народа с краја XX века погинуло је преко 50 добровољаца из Русије, Бугарске, Румуније и Пољске. За те људе се може рећи да су у најтежа времена потпуног тријумфа потрошачке равнодушности својом добровољном жртвом показали искрену љубав међу православним народима.

    Управо је о таквим људима светитељ Филарет Московски рекао следеће: „Охрабрено гледамо на вас који устајете у заштиту Отаџбине. Ви извршавате свету дужност, и тим је боље извршавате што вас је на тај подвиг слободно позвала ваша добра воља и љубав… Тим ће вас више благословити Бог који љуби добровољне жртве; тим ће вам захвалнија бити Отаџбина ако подвиг тако ревносно започет исто тако ревносно наставите и извршите”.

    Први руски добровољци на територији бивших југословенских република, Хрватске и Босне и Херцеговине су били обични Руси који су се случајно затекли у зони борбених дејстава. На тим просторима они су боравили због трговине или неког другог посла, и спонатано су одлучили да се придруже српској браћи у борби коју су сматрали праведном.

    Током 1992. и 1993. године у Републици Српској Крајини (РСК) било је неколико група добровољаца – или самоорганизованих, или организованих на иницијативу и уз учешће Срба. Међу њима су били добровољци са Урала, и неколицина из Казахстана и Москве и укупна бројност тих људи је била 20 – 30.

    Почетком рата у Босни и Херцеговини, априла 1992.године, исто као у Хрватској, први руски добровољци постају они који су се тамо били затекли, да би се почетком лета исте године неколико група добровољаца пребацило са територије РСК у Босну и Херцеговину.Тада, у то време, сви добровољци су се прикључивали оргнизацији „Бели орлови“ Драгослава Бокана.

    Већ у лето исте те, 1992.године када је постајало очигледно да рат у Босни постаје дуготрајан, а међународна изолација је јако утицала на морални дух народа, Срби су почели да заузимају нови став по питању руских добровољаца.Издвајају се знатнија средства за организацију доласка у РС знатног броја добровољаца из Русије, помаже и дијаспора, а мањи одреди се распоређују на најважнијим секторима фронта у источној Босни, непосредно уз границу са Србијом са једним циљем, да дижу и одржавају морални дух Срба. показујући им да нису сами.

    Први руски добровољачки одред (РДО) бројао је 10-15 људи и био је базиран у Требињу, и постојао је од септембра до децембра 1992.године.Други руски добровољачки оред формиран је новембра ’92 у Вишеграду и престао је да постоји октобра 1993.године.Њега су сачињавали већином искусни добровољци, учесници авганистанког рата и рачуна се да је кроз овај одред прошло око 50 људи.У Скеланима код Братунца је новембра 1992.настао један мањи одред од 10-так људи, који се касније из источне Босне пребацио у регион Сарајева где је деловао до маја 1993. У јесен 1992. и зиму 1993.у РС су дејствовала два мања одреда, у Милићима у Босни, и у рејону Коњица у Херцеговини, укупне бројности 10-15 људи.

    Почетком јануара 1993. у Вишеград је пристигла већа јединица козака, око 50-так људи, и од тог момента почиње како њихово, тако и осталих добровољаца веће укључивање у решавање сложенијих борбених задатака, нарочито уочи припремања крупнијих операција око Горажда и Сребренице.Руковођени овим Срби су знатно повећали и финансирање општих мера за пристизање добровољаца надајући се да у првој половини 1993.године повећају укупну бројност руских одреда до 150 људи дислоцираних у Требињу, Вишеграду и Скеланима.Основне снаге требале су да се налазе у Вишеграду са 100 – 120 људи и та група је била сачињена углавном од козака заједно са јуришним четама 3.бригаде ВРС ( Вишеградском, Горажданском и Рпгатичком ) вршећи упаде дуж реке Дрине према непријатељским положајима у енклави Горажде.

    Организацију доласка козака радила су двојица добровољаца из Казахстана који су организовали долазак козака са Дона, из Саратова и Москве, а осим козака било је присутно и представника појединих родољубивих организација Русије.

    У јесен 1993.после коначног распада другог руског добровољачког одреда, знатан број добровољаца се окупио у сарајевском рејону Јеврејско гробље, и тамо је у новембру исте године и основан 3.РДО.Тај одред је учестовао у великом броју операција, кроз њега је прошло много људи, али је убрзо након погибије његовог командира Александра Шкрабова и он престао да постоји.

    У лето 1994. Године од 3.РДО отцепила се мања група добровољаца у сарајевској општини Добриња и од њих је настао мањи одред који је деловао до краја рата, новембра 1995.године.С јесени 1995. у завршним борбама пред крај рата у јуришној извиђачкој јединици „Бели Вукови“ учестовали су скоро сви добровољци из 3. РДО и одреда у Добрињи.Одред „Бели Вукови“ постао је најпознатија јединица са краја рата у којој су се окупили руски добровољци.Ова јединица је била базирана на Јахорини и успешно је учестовала у многим познатим операцијама, а у њеном саставу ратовало је око 50 – 80 руских добровољаца, као и десетак Бугара, Грка и Румуна.

    Почетком борбених дејстава и агресије НАТО на Савезну Републику Југославију, добровољци из Русије су у приличном броју придружили борбама српских снага против албанских терориста на Космету, и њихов број је износио око 200.Међу њима је био и знатан број добровољаца из Украјине, који су се заједно са осталим руским, налазили на најразличитијим местима на Косову и Метохији, у групама од 5-15 људи.Колико је познато, у борбама на Космету живот су изгубила три руска добровољца.

    Састав добровољачких одреда није био сталан због специфичности положаја добровољаца на фронту.Добровољци нису били везани уговорима који би одређивали трајање службе, те су зато у сваком тренутку могли да прелазе из једног одреда у други, из руских у српске , и обрнуто. Исто тако, могли су у сваком тренутку да отпутују кући и у било ком тренутку да се врате.

    Као и увек током целе историје, Руси су у разним облицима били присутни у свим активностима и свим борбама које је српски народ водио за своју слободу, Што је најзначајније, они су дошли управо из племенитих побуда, да помогну српском народу и били су веома срчани борци. Веома часно су испунили свој задатак заједно са свим осталим елементима Војске Републике Српске.

    Власти Републике Српске су часно и храбро установиле Дан сећања на руске добровољце и уврстила га у календар значајних историјских догађаја.Ти руски добровољци су у темеље Републике Српске уградили своје младе животе и на тај начин њихову жртву заувек отргнула од заборава којим бивамо свакодневно засипани.Од пре три године се и у Србији помиње Дан руских добровољаца, када се у руском Храму Свете Тројице у Београду служи помен руским добровољцима погинулим у отаџбинским ратовима деведесетих година прошлог века.

    Нека им је вечна слава и хвала, и нека 12.април, Дан руских добровољаца живи заувек у срцима Срба и Руса.

    Остоја Војиновић, Видовдан

  11. Једна од перјаница англо-америчког NATO активизма и безалтернативног аутоколонијалног ГМИЗАЊА на Запад. Самозвани „експерт“, самозвани „професор“, фактички СТРАНИ АГЕНТ и ШПИЈУН…

    *** РУСОФОБИЈА ДАРКА ТРИФУНОВИЋА – да ли Сунце излази на Западу? ***
    (Драгана Миљанић, 29.09.2019.)

    Самозвани експерт за безбедности, који се донедавно лажно представљао као „професор Факултета безбедности“, због чега је декан поменуте установе (после неколико година необјашњиве ћутње по овом питању), коначно био присиљен да пошаље циркуларно писмо српским медијима, у којима наводи да овај „стручњак“ на његовом факултету није никакав професор, те да не учествује у настави – поново је разгалио гледаоце Хепи телевизије, али и све оне грађане Србије, жељне „великих речи“, теорија завере и, најблаже речено, маштовитих реченичних конструкција, свакако (не)достојних једног доктора наука.

    Наиме, др Дарко Трифуновић, у јутарњем програму „Веселе“ телевизије, још једном је „загрмео“ о томе да су Руси највећи непријатељи Србије. Истини за вољу, то није ништа ново, бар када је реч о овом „експерту“. Поделивши на свом Фејсбук профилу чланак са Курира, у ком су пренесени сви најважнији делови његовог излагања, професор Мегатренд универзитета (тамо заиста јесте професор), господин Трифуновић, кратко је написао: „БОЛИ ИСТИНА…..БОЛИ!“ (са све пет тачкица). У другом статусу на свом профилу, „експерт“ се похвалио да су његови непријатељи Јелена Милић (која НАТО идеологију пропагира на писменији, али не много уверљивији начин од Трифуновића), Милица Ђурђевић Стаменковски и (не)извесни Калед Шеик Мухамед, а себе је представио, ни мање ни више, него кроз параболу светог Кнеза Лазара, који стоји наспрам хорде, док силовито надире ка њему.

    То што се у саставу ове „застрашујуће“ хорде налазе две нејаке жене и један „опаки џихадиста“, довољно говори о разлици између нашег „експерта“ и кнеза с којим се пореди. Сад можда није ни време ни место, али једног дана можда ћемо имати прилику и да се подсетимо на приче „експерта“ о улози коју је у својој машти себи доделио током обреновачких поплава, када је у једном тренутку чак преузео и команду над Жандармеријом и ватрогасцима (то је бар једна од прича које је причао пред студентима и која се и данас препричава на Факултету за безбедност као забавна анегдота). Вратимо се на излагање које преноси Курир у свом издању од 25. септембра ове године.

    Навешћемо само неке од небулоза, које је овај истакнути (гео)политички аналитичар, који се, узгред, не скида са малих екрана, изнео у свом излагању, а да му при томе памет и образ ни мало нису сметали. За почетак, господин Трифуновић (у даљем тексту – експерт), рекао је да су нам „из Русије само стизали они тонови и они људи окренути насиљу“. Иако није навео на које догађаје се односи ова дубиозна тврдња и о каквим то тоновима говори, једино што из реченог можемо да закључимо јесте да Србију од Русије није снашло ништа добро, и то никада. Сва срећа, па су са оне, Западне стране, коју овај експерт веома лоше рекламира, стизале само „добре“ ствари, било да је реч о савезницима из Великог или Другог рата (на пример, бомбардовање на Васкрс, ’44. и устоличење на власт Јосипа Броза Тита), било да је реч о новијим српским НАТО „пријатељима“, који су нас засули тонама бомби обогаћених осиромашеним уранијумом.

    Да ствар буде још гора, вајни експерт је потом рекао и да је „царска служба убила 17.000 Руса“, притом полуцитирајући Лењина, који је (некад? негде?) говорио о „та три степена терора и како се тиме влада“. У стилу правог „научног“ радника и уз „висок“ ниво интелектуалног поштења, експерт је том приликом заборавио чињеницу да би на број побијених Руса од стране „царске службе“, шта год то значило, требало додати бар још две нуле, чиме добијемо број Руса који су убијени након мрачног пута који је утабао баш Лењин & другови.

    Затим је експерт казао да су „Руси изазвали Први светски рат“, јер су „отворене архиве“ (?!), па је он „читао један чланак“ (?!), у ком „један Македонац“ (?!), каже да је „убиство Фердинанда организовано у руском посланству у Букурешту“ (?!). Које архиве? Који документ, под којим бројем? Који Македонац? Зашто се убиство Фердинанда организује у руском посланству у Букурешту, које је стотинама километара удаљено од Сарајева и како они месецима унапред знају трасу кретања Фердинанда?

    Добро, можда не треба да искључимо могућност да се руска царска служба служила увидима прозорљивих стараца из Оптинске пустиње, али у том случају бисмо морали и да закључимо да је Бог заиста био на страни царске службе у овом њеном подухвату. Па ипак, можда је објашњење, које је мало ближе разуму, то да је британска круна преко масонских и парамасонских организација планирала и спровела овај атентат, у циљу увлачења Антанте у рат, који је неминовно морао да уследи. Но добро, свако има право на своје омиљене негативце: експерт на Русе, а аутор овог текста на Британце. Како год било, докторска титула ће ту мање помоћи од хладних и сурових историјских чињеница, које се не демантују неким тамо записима у неким тамо архивама, него навођењем конкретног документа, чију аутентичност би требало да потврде неки реални експерти. А што се нашег експерта тиче, он је овај део излагања закључио реторичким питањем:

    „Па шта ви очекујете од Руса, који би требали сами себе да ослободе.“

    На страну што експерт није објаснио од чега би то Руси требало да се ослободе, овде се поставља питање како је могуће да неко у Србији постане доктор наука, а да каже „требали“, али то је сада једна друга, ништа мање тужна тема. Затим смо сазнали да је убица краља Александра припадник „руско-усташке партије“ (?!), „основане на територији Македоније“ (ваљда мисли на ВМРО, али зашто то онда и не каже?!), да су „Руси преко немачког Штази-ја (ваљда некако инфилтрираног у БНД?!) основали ОВК“, и да су „педесет година разбијали Југославију“. Овде је нејасно на шта експерт мисли: Југославија настаје 1929, увођењем Шестојануарске диктатуре краља Александра, па би педесет година након тога ваљда била 1979, чији је значај овде крајње нејасан, јер то чак није ни година у којој је умро Јосип Броз Тито. Опет, можда је експерт мислио на 1918. и стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца, у ком случају би педесет година касније била 1968.-а, иначе, година која има значај по томе што су се побунили такозвани дисиденти, који су се после показали као НВО-НАТО авангарда у Србији, па можда експерт са њима проналази неке сродне ставове. Коначно, у ком је то периоду Југославија била „симбол Запада“, који уништава Русија, остало је загонетка на коју немамо одговор.

    Па ипак, оно што је било најзанимљивије у овом експертском излагању, јесте то да смо сазнали да „Руси убијају убиствима кишобранима пуним уранијума“. Нисмо сигурни „шта је писац хтео да каже“, па ћемо се овом приликом позвати на ону да смо, једноставно, „остали без текста“, у нади да ће се једног дана родити неки нови Шамполион, који ће бити у стању да дешифрује значење ове мисаоне бравуре и хијероглифе, које вајни експерт тако олако сеје у етар.

    На крају, експерт се запитао да ли је он „непатриота“ (ваљда му је било тешко да самог себе назове издајником), „јер би волео да смо ми ту децу спасли“, мислећи на војнике са Кошара, који су, према његовим речима, платили главом, „зато што су Срби веровали људима који су водили руску политику“. Можемо само да претпоставимо да господин Трифуновић верује како су сви Срби након петооктобарских промена, заборавили да је у том периоду (1999), на челу Русије стајао Борис Јељцин и да је тадашња „руска политика“ дефакто била и политика Сједињених Америчких Држава.

    Међутим, ова порука је далеко сложенија, него што се на први поглед чини. Наиме, на Кошарама су углавном пострадали војници на одслужењу војног рока и резервисти, а у одбрани граница сопствене државе. Разумљиво је да експерт, за кога „хорду“ представљају две жене и један џихадиста, тешко може да разуме концепт одбране од реалне НАТО хорде – атлантске дивизије, која је на нашу земљу насрнула са територије Албаније. Потпуно је јасна ствар да је много боље задржати своје мужеве и очеве код куће, да гаје децу и унуке, али „мали“ проблем је када вам државу нападне страна сила, а без организоване војне одбране, те хорде ће неминовно стићи и до тих породица и тих кућа, и поробити или побити већину становништва. Неко ко се лажно представља као професор Факултета за безбедност, требало би да зна бар толико. Осим што је експертова порука дефетистичка, она је такође и противзаконита, а да не говоримо о томе да је и лицемерна, ако узмемо у обзир експертов став да сунце излази на Западу и да бисмо придруживањем НАТО и ми били у стању да видимо тај призор. Проблем је у томе што би онда опет неки синови, мужеви, очеви или браћа, морали негде да гину, али овог пута не у одбрани сопствене државе, него у служби НАТО експанзије према „државама у развоју“ (за које мултинационалне корпорације процењују да би било боље да се не развију, како би њихови ресурси били „доступнији“ за експлоатацију). Искрено се надам да је експерт макар добро плаћен за овакве своје ставове, који су лишени разума, морала, па чак и самог смисла.

    У сваком случају, ми овом приликом др Трифуновића не бисмо назвали ни „непатриотом“, ни издајником, већ ћемо се послужити болним закључком великог Стевана Сремца, који каже да, „СРБИН, КАДА ЖЕЛИ ДА БУДЕ ‘НАПРЕДАН’ рбин, ПРИХВАТА МИШЉЕЊЕ СВОЈИХ НЕПРИЈАТЕЉА“. Нашем експерту поручили бисмо да је у једноме, ипак, био у праву – истина заиста уме да боли.

    1. Слава погинулим, али то не мијења двије чињенице.

      1. Међу горе набројаним погинулим добровољцима осим Руса има и Украјинаца.
      2. Да Црвена армија није довела Броза на власт последњег рата не би ни било. Последњи рат је посљедица накарадно ријешеног националног питања.

    2. Crvena Armija nije ni bila ruska, nego sovjetska, pod komandom Gruzijca Staljina i prepuna jevreja na najznacajnijim pozicijama. Prema tome, ne treba niposto u istu ravan stavljati komunisticki SSSR i pravoslavnu Rusiju, niti rusku vojsku i crvenu armiju.

    3. Што ће рећи да Руси и Русија нису заслужну за слом Хитлера.

      Наравно, ако употријевимо твоју логику да Црвена армија није руска.

      Свашта се начитах на Фронталу, али да је Грузија сломила Хитлера, е то је већ нешто.

  12. https://www.youtube.com/watch?v=iwGy-XXd2oA&ytbChannel=null

    Ћирилица – Зашто је Америка (и Британија!) жртвовала Србију? – (TV Happy 16.09.2019)

    Симо, лаик сам по питању историјских тема, а не бих ни да улазим (са накнадном памећу) у расправе и ретроактивно тумачим историјске догађаје. Све је релативно. Али, ако се већ враћамо у прошлост, можемо је тумачити и овако:

    1. Да Краљ Александар Карађорђевић и ратна српска влада нису (током и послије ПСР) водили „југословенску политику“, и да нису 1918. створили Државу Јужних Словена тј. Кр. СХС, касније Кр. Југославију, него да су направили велику УЈЕДИЊЕНУ СРПСКУ ДРЖАВУ, дакле, Краљевину СРБИЈУ, која би се на западу простирала докле живе Срби, до линије ( као што рече онај „војевода“ 🙂 Карловац, Карлобаг, Огулин, Вировитица… Срби би као народ (можда?) избјегли много тога што им се од те 1918. до данас издешавало.

    Или, може и овако:

    2. Да српски (југослоовенски) англофили (Симовић и компанија) нису (плаћени британским парама и вођени британским обавјештајцима) организовали 27-момартовски пуч 1941. – како оно бјеше, „Боље рат него пакт!“ и „Боље ГРОБ него роб!“ – потом, свргли владу Краљевине Југославије Цветковић-Мачек, поништили пакт са Њемачким рајхом, којим се (барем привремено) дипломатским напорима кнеза Павле, Кр. Југославија покушала спасити потпуне окупације и рата са Хитлером и неминовног уништења, опет би Срби избјегли (или можда, ипак не?!) масовну смрт, погибељ, геноцид… Послије тог британског пуча, Срби ипак доживјеше 6. април, разарања, окупацију, а потом не гробове, него масовне гробнице, крематоријуме, конц логоре (чак и оне за дјецу), „србосјеке“, маљеве, пљачке, усташку МОНСТРУМ-државу НДХ, Јасеновац, Јадовно, Паг, Гаравице, Пребиловци, Шушњар, Крагујевац, Краљево, Бањицу… ? Па на крају и Тита, комунисте, диктатуру… Данас неки историчари тврде да је и сам „отац“ хрватске нације творац НДХ, а посредно и данашње НДХ.02, анте Павелић још од краја двадесетих година прошлог вијека био британски агент и обавјештајац?

    И није Русија (апропо, тада је постојао Совјетски Савез) довела ЈБТ Броза, довео га је Винстон Черчил, британска влада и њене обавјештајне службе, јер су се Британци већ 1943/44 окренули од Драже и ЈуВО, и почели активно подржавати Ј.Б.Тита и комунистичке партизане… Јер су се они као „борили“ против Нијемаца а Дража је с разлогом избјегавао директне конфронтације, не желећи да излаже српске цивиле/таоце погибељи у складу са окупационим законима у Србији „100 за једнога“ и „50 за једнога“). И зар није Југословенска влада у избјеглиштву (на крају и сам млади краљ Петар) ПОД ПРИТИСКОМ БРИТАНАЦА позвао припаднике ЈуВО (споразум Шушбашић-Тито) ДА СЕ СТАВЕ ПОД КОМАНДУ ЈБТ, КОМУНИСТА, ПАРТИЗАНА!?

    Зар није сам Дража Михаиловиоћ још 1943. у једној од депеша својим командантима написао:
    „ЕНГЛЕЗИ СУ ОБИЧНИ ТРГОВЦИ ЉУДСКИМ МЕСОМ, И ДА НЕМА НЕМАЦА, ЕНГЛЕЗИ БИ БИЛИ НАЈГОРИ НАРОД НА СВЕТУ!“ ?

    А совјетска Црвена армија је у КОНТРАОФАНЗИВИ, у широком фронту од Балтика до Балкана-Дунава потискивала Хитлерову солдатеску према западу, па је тако „помела“ Нијемце и са Балкана.

    Дакле, Симо ако неког треба кривити за српске невоље у 20. вијеку (па и за неријешена национална питања), онда крени хронолошки, од 1918. од Александра К.
    Ако изоставимо нашу локалну балканску крвожедну „браћу“-РАЗБРАЋУ, за српску катастрофу у ДСР криви српске англофиле, СРПСКЕ КОМУНИСТЕ, ЈБТ и прије свега ПЕРФИДНЕ БРИТАНЦЕ, КОЈИ СУ ИЗДАЛИ МИХАИЛОВИЋА и ЈуВО, и још 1943. се опредијелили за Тита и комунисте/партизане.
    Тек потом се може говорити о „кривици“ Црвене Армије, СССР, посредно Русије…

    Толико, Симо, моје скромно, лаичко размишљање „гледе“ кривице за српска страдања у 20. вијеку.
    Поштовање, Симо.

    https://www.youtube.com/watch?v=iwGy-XXd2oA&ytbChannel=null

    1. Svaka cast brate, ovo treba rusofobskim govnarima predociti. Bojim se samo da su neki toliko zastranili u rusofobiju da im ovo nece biti dovoljno.

    2. „Симо, лаик сам по питању историјских тема, а не бих ни да улазим (са накнадном памећу) у расправе и ретроактивно тумачим историјске догађаје.“

      Е јебо га ти! Па како ћеш него ретоактивно?
      Ваљда прво неки догађај треба да се догоди, па да се онда тумачи.

      „Русофили“ шта је са вама. Каква су пво лапрдања?

      Ти ово, онај нису Руси срушили Хитлера…

  13. Slava svim ruskim dobrovoljcima..i palim i prezivjelim
    Njihova prije svega moralna, a bogami i borbena podrska, u srpskom sarajevu je znacila
    Svaki put kad ocu zapalim svijecu na groblju u miljevicima, zapalim svijece i na grobovima ruskih dobrovoljaca
    Naravno, i cerki pricam o hrabrosti ovih ljudi.

    S druge strane, to je jedna prica… rusija, zvanicna politika rusije, podrska rezimu, je nesto sto je skroz druga prica i ne bih htio ovdje da kaljam casne dobrovoljce, komentarisuci o politici rusije

Оставите одговор