УСУД – ИСТРЕБЉЕЊЕ (DOOM – ANNIHILATION)

Код оваквих филмова, развијених по видеоигри, поготово овој, легендарној не само међу онима у првом лицу, једино се питате кад ће редитељ да примјени тај кадар у пуцњави на чудовишта?

недеља, септембар 29, 2019 / 22:34

Мало специјалноефекатски кандише на дилетантизам стијење и камење око, те телепортер сам, али остатак је, костимографски и свјетлом, на приличном нивоу достојног дочаравања замишљене будућности. Поготово што се ипак осјећа да нијесу уложене неке астрономске паре које би нас приближиле Марсу.

Ова будућност је таква да из базе у Невади телепортују човјека на Марсов мјесец Фобос. Такође базу.Такође подземну. На којој нестане струје и реактор ће за 90 минута (дају ли родитељи толико дјеци да играју игрице?) разнијети цијели мјесец.

Ту несрећа задеси нову смјену маринаца, који обезбјеђују објекат који кружи око друге планете. Уз њих је један од научника који се шлепа за вожњу. Онда имамо и очит мотив мушко-женског односа (нема хомосексуализма).

Романтичну везу од четири мјесеца од прије десет година, између поручнице и научника, те паралелну структуру радње, када се два тима раздвајају да један нађе сервер и покуша утврдити шта се десило, а други да нађе реактор и утврди да ли се могу евакуисати.

Радња се често раздваја на нивоу простора, што ради посао за који је намијењена, односно даје на динамици времена, те потрошачу бива мање досадно. Прва жртва на коју наилазе на Фобосу, јесте наредник Бласковић, можда и Блашковић ко ће га знати, нађен одсјечене главе. Помиње се он још неколико пута. Нашли су и крвави натпис на сумерском језику, који каже да је неко дошао да врати шта је његово.

Сценарио ваљано тесан

Филм остаје дубоко у жанру, са већ виђеним мотивом ванземаљског доношења знања и науке на Земљу, али на некако грациозан начин, да чак и отворен крај, који зазива нови наставак, не пада толико тешко. Па ни прилично очекиван редослијед умирања.

Покољ је преживјела само наша несташна поручница Џоан, која има заиста ванредне способности и невјероватну снагу у борби прса у прса, те осим што наши љубавни голупчићи обоје остају живи до краја, најмање три пута раздвајани на Фобосу, она бива принуђена да убије своју љубав коју никад није заборавила, па сценаристи (који је у овом случају и редитељ) треба одати признање на занатству и с-мисаоности.

Успио је он ту убацити и мотив вјере, и то хришћанске, са наглашеним крстом као симболом спасења које се огледа у води. Сјећање на своје умрле и нада да нас пазе за неба… Све је то уобичајени саставак оваквих прича, али водио је рачуна да то све има неког смисла и да дјелује заиста као аутономан филм, са једном ипак логички мотивисаном причом, а не проста паљевина у омаж игрици.

Свега пар вишсекундних кадрова дисплеја са шљема свемирских војника, са натписима као Ниво, Спрат, Левел; те могућношћу да очита животни облик, подсјећа на нешто што сте гледали на рачунару са прстима на тастатури.

Моторка у свемиру

Може се потпуно одвојено гледати, чак и ако толико немате благе везе о тривијама популарне културе, па за ову игрицу никад нијесте чули, ако сте већ имали толико несрећно дјетињство да нијесте играли.

Но, ово јесте покретна слика са жестоком музиком, пуно крви и одсјечених глава и удова моторном тестером (коме треба моторка у сред постројења препуног челичних цијеви, чак на Марсовом сателиту?), али патетика је овдје минимална у односу на овакву врсту филмова.

Поготово везано за лишавање живота, које је прилично брутално и без пуно фолирања. Без хорорне дуготрајности. И у ишчекивању тог часа, и углавном након тога. Овдје се човјек може доста лакше идентификовати и са људима који гину, и са онима који остају живи. Има ту филмских грешака, типа да у једном кадру има шљем, а у сљедећем обучени маринац без икаквог образложења скида шљем и претвара се у глумицу којој се добро не види лице у пуној ратној опреми.

Но, свеукупно, ништа то.

Превазишао очекивања

Знате да је на почетку било приче о ишчекивању пуцања из првог лица? Ништа. Свега пар кадрова омажа игрици, које би могли препознати једино и обожаватељи исте, тако да је и на овом пољу филм заиста учинио своје. Премашио очекивања у најозбиљнијем смислу те ријечи.

Општа оцјена да је филм оно што ће задовољити оне љубитеље знанствене измишљанције који се гаде на претјерано клишеизирање и америчко политичење у подтексту (овдје излишно); али воле жанр и погледати пуцачину у свемиру свеједно.

(Ако сте још принуђени да га погледате уз очајан превод на српском, јер је инкорпориран и не може се искључити, онда вам уопште није тешко да замјерите и превод наслова као „Зла коб“, док је једна ријеч апсолутно преферабилнија у помињањању апсолутно иконичне игрице у развоју пуцачких тема. А и некако древнија за тему која сугерише сумерски језик и Месопотамију.)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *