Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Са обале Азовског мора

Други пут у Маријупољу, али први пут видим море. Плитко и неслано. Зато га неки зову језером. Видио сам и мртве. Пуно мртвих људи. Леш Азовца у Гагаринској улици у изгледа као воштана лутка. Нико га не склања већ мјесец дана. Два цивила у непосредној му близини сахранили у лијевак од авиобомбе. Њега нико неће. С великим закашњењем схватам да нијесам на сету постапокалиптичног филма, већ да се сценографија у њима прави копирајући снимке какве управо хватам.

петак, 22 априла, 2022 / 12:12

Нијесам тачно сигуран с ким идем. Ни с ким се састајемо. Тек што завршавам укључење за РТРС, позива ме човјек по имену Игор. Стижем да поједем конзерву киљке у парадајз сосу. И трчим. Летим. Онда опет чекам. Такве ситуације ме увијек сјете на српски опис војске: Журиш да би чекао. Чекаш да би журио.

Задихан је и Роберто ди Матео. Римљанин рођен у Барију, којем је полован руски који причам златан. Једина веза са свијетом око њега. Игор довози црни теренац и отвара гепек препун мјешовите робе. Нешто оставља, нешто му помажемо да однесе назад у собу, како би се ослободила сједишта. Придружује нам се и сијед човјек, који каже да му је име "као код Пушкина". Александар Сергејевич. Али не идемо још у Маријупољ.

Док Игор за воланом тражи да Бобу преведем причу о Суворовљевом походу преко Алпа из 1799. године, стижемо до бензинске пумпе. На њој хитна помоћ са натписом Харциск точи велико метално буре умјесто пацијента. Затим супермаркет.

Купих себи воду. Они три пуна колица. Ту је још један црни теренац, два униформисана човјека са оружјем и један млађи који каже да су га из Раша Тудеј на руском послали на први задатак. Шљемове и панцире вадимо из пртљажника и стављамо под ноге. Остатак слободног простора и у кабини, препуњен је артиклима широке потрошње. Ранци су нам у крилу. Под сједиштем ми је реп искориштеног минобацачког пројектила. Сњарад. Бојеприпас. Више тога у леђа возачког сједишта задјенуте неке новине, љути чили чипс и украшена кутија. У њој икона Св. Николаја чудотворца.

Мада на колима нема таблица, Игор не стаје на блокпосту. Ни на једном. Презива се Кимаковски и био је четири године у украјинском затвору. Заробили су га у Дебаљцеву јер га је погрешан пут одвео на непријатељску страну. Сада је савјетник предсједника ДНР, Дениса Пушилина. Александар је био три мјесеца у тјурми. Из Маријупоља је. Ухапсили га због неслагања са превратничким властима. Обојицу су размијенили 2019. године. Иду, носе помоћ и прате стање. Иду скоро сваки дан, већ двије седмице.

Знам пут. Знао бих отићи сад сам. Дан је и сија сунце. Између Николајевке и Бугаса, на мјесту гдје је тукла артиљерија из окружене Волновахе, видим црне трагове у зеленим њивама. Прилично је близу, али има још и ближе. Одмах поред пута. Пред кола истрчавају фазани. И мушки и женски. Чим људи задивљају, природа се опитоми.

Супротно правцу до Јалте и Одесе, на излазу из Маријупоља колона цивила који напуштају град. Сви морају прво проћи филтрацију. Руси користе баш тај израз. Тек онда могу изаћи. Након познатих призора попаљеног и разореног града, куда сам прошао раније, скрећемо у црквено двориште. Златна крљушт по луковицама куполе руске цркве. Најстарија црква у граду. Из 1993. године. Унутра пуно. На служби у један глас пјевају оченаш. Препознајем, разумијем, схватам. У тим погледима исти смо народ. Не само у језику и вјери. Мада, нема баш пуно више од тога што чини неку нацију.

Сљедећа је Авенија металурга. С једне стране изгорјела и излупана стамбена соцреалистичка коцка, са друге неокласицистичка зграда Филхармоније и споменик управо Пушкину. Плакати који кажу да се требао свирати џез 25. фебруара. Између напуштен руски БМП. Борбена машина пјешадије. Једина музика која се чује сад, јесте лупа и шкрипа лимова са полупаних зграда. Вјетар понекад направи крешендо, откидајући неки плех. Удара чинелом рата о земљу.

Кристални лустери горе, мермерни подови доле. Мркли мрак. Укључујем фар на камери и споразумијевамо се за неким бакицама које сједе на импровизованим креветима. Сви ти људи желе да причају са новинарима. За разлику од грађана Доњецка. У томе виде не само издувну грану за своју патњу и муку, већ и наду да ће им се побољшати стање, кад други виде како им је.

На стране гласове, из простора који користе као кухињу излази старија жена. Сама говори оно што сам чуо на више мјеста. Зграде су гађали, разорили и запалили, војници Оружаних снага Украјине. Још док у граду није био ни један руски војник. Питам зашто. Каже: Зато што су осјетили да им је крај. Па кад је њима крај, онда не треба да буде ни града, ни нас живих.

Потом улазимо у зграду СБУ. Службе безбједности Украјине. Силазимо у подрум. Игор и Александар се враћају тамо гдје су их тукли. Каже, најгоре је било кад га полегну на клупу, оборе му главу да виси и ставе крпу преко лица. Онда наливају воду.

На путу према обали и луци крш, цигла, тенк, гране, камион, дебла, чауре, неексплодиране гранате, печени људи, панцири, шљемови. Као што се пред филхармониом изненадих када су плавци из Министарства за ванредне ситуације извадили мртваца из жбуња гдје сам већ пролазио, а нијесам га примјетио, једва у згњеченој маси ребара и меса познајем људску вилицу. Сам за себе мислим да сам болестан, јер осјећам мирис печења. Шта да радим кад је тако. Још ми је у носу. Као и звук авиобомби и ракета из система Град, који ударају око димњака Азовстаља.

У Гагаринској улици, Ирина Триофан каже како су јој Азовци убили брата. Само јер им је нешто ружно рекао. Не могу да избришем њено од плача црвено, а отупило и неопрано лице. Налазим паклу цигара у колима и дајем јој. Срамота ме њене захвалности. Иза зграде на пар корака од улаза, гдје људи сједе и кухају, лежи мртвац из увода. Једна жена ме води и показује импровизовано гробље. На неким крстовима од лајсни и летвица нешто пише, неки су само крстови. Плитко смо их закопали. Гладни смо, нико није имао више снаге.

Одатле кроз мучне призоре људи у рушевинама, који носе хуманитарну помоћ из Русије, идемо да Александар погледа свој стан. Још брже се враћамо јер смо пробили гуму. Орочени смо њеним издувавањем. У сљедећем тренутку се хватам како мијењам точак на Нисан Екстрејлу у црквеном дворишту у Маријупољу. Као са игуманом Ђурђевих ступова, када сам брзински вулканизеровао на Метохији, да Шиптари не виде попа у колима.

Захваљујући брзом ремонту, стижемо да погледамо тек зачишћену фабрику Иљича. На прилазу њој пуно мртвих људи лежи по цести. Нико их не склања. Опасно је. Експолозије не престају. Авиони хуче. Мркли је мрак све обузео. То примјећујем само јер се не може више фотографисати. Ускоро више ништа не видим. Почиње киша и хладноћа. Чујем само како шушти вода по асфалту и блатобранима.

Враћамо се за Доњецк ноћу. Стаје се на сваки блокпост.