Да ли знамо чега се одричемо?
У понедељак 24. октобра ове године, свечаном академијом у Банском двору, Скупштина Републике Српске обиљежила је двадесету годишњицу свога постојања. Пише Вукашин Беатовић Гледајући пренос академије, био сам одушевљен када је београдски глумац Миша Јанкетић говорио "Босну" Јована Дучића. То ме је истовремено навело да размислим о Босни као историјској громади која и те како […]
У понедељак 24. октобра ове године, свечаном академијом у Банском двору, Скупштина Републике Српске обиљежила је двадесету годишњицу свога постојања.
Пише Вукашин Беатовић
Гледајући пренос академије, био сам одушевљен када је београдски глумац Миша Јанкетић говорио "Босну" Јована Дучића. То ме је истовремено навело да размислим о Босни као историјској громади која и те како садржи елементе српске националне историје а које се тако једноставно одричемо.
Као ученик гимназије присуствовао сам часу историје на којем је професор, иначе врло образован човјек, "прескочио" цијело поглавље "Средњовјековна Босна" уз образложење да наставним програмом та материја није предвиђена и уз опаску да се то нас свакако и не тиче. Да ствар буде занимљивија, када сам дошао на Правни факултет Универзитета у Новом Саду, на првој години сам слушао "Националну историју државе и права" у оквиру које сам као једну од укупно три области изучавао средњовјековну Босну.
Такође, боравећи у Сарајеву једном приликом сам чуо туристичког водича који туристима представља средњевијековно Сарајево као искључиво бошњачку историјску својину.
Ово ме је навело да се запитам ко све може да присвоји историју које се одричемо а која нам припада и којом бисмо се требали поносити. Са једне стране, на мјестима на којима у суједним земљма постоји историјско-правни дисконтинуитет као својеврсна замјена се користи правна историја средњовијековне Босне. Док са друге стране, у свијету у којем је профит најважнија ствар, историјске капацитете Босне у различитим туристичким пакетима продаје само један народ а ми Срби из неког разлога све то нијемо посматрамо.
Док други узимају од нас оно што им је потребно у Републици Српској постоји тренд одбацивања Босне. Данас је срамно везати се за Босну као географско подручје. Додуше у Херцеговини је ситуација другачија, па се често може чути да становници југа Српске воле да кажу да су Херцеговци. Оба ова назива не везују се ни за какву етничку групу и имају своје историјско и географско упориште за разлику од новопрокламованог "војвођанства". Иако је Војводина тај назив добила тек 1848. године, велики број становника тог дијела Србије данас се без икаквих проблема декларишу као Војвођани.
Није међутим једини проблем историја. Значајан проблем који је постао актуелан у свакодневној комуникацији су наши књижевници. Свједоци смо да на свим странама постоје људи који прихватају српске књижевнике са простора Републике Српске као своје, али да истовремено одбијају народ од којег ти књижевници потичу сматрајући га, како се то с времена на вријеме може чути – полуљудима.
У међувремену они који би требали да воде рачуна о овим проблемим жмирећи их гурају под тепих и не предузимају ништа како би стали на пут историјског раслојавања. Да ли смо свјесни да овим индиректно сијечемо наше коријене који нас вијековима везују за ово подручје и стварамо националне комплексе који ће једног дана постати врло осјетљиве и веома болне ране?
У пјесми "Босна" Дучић каже:
" О земљо створена за светле мегдане,
увек си на тезги срамних трговаца;
Сви продају твоје краљеве и бане,
Крв твојих синова и завет отаца. "
Јован Дучић је рођен 1871. а умро је 1943. године. Био је врсни српски књижевник, велики патриота и значајан дипломата. Да ли је Дучић био и визионар процијените сами?!
Lijep tekst Vukašine. Ljudi su bespotrebno isključivi jer može se voljeti i Republika Srpska i Bosna. Ne žuto-plava BiH, nego Bosna, naravno i Hercegovina.
Ово је сасвим смислено питање, али треба га поставити пред институције система РС, просвјету и анурс.
Да данас не постоје разни сајтови и форуми гдје се претреса та историјска грађа старе српске Босне, готово да не би била нигдје заступљена та тема, а генерације које би требало да своје знање подижу и унапређују на тим основама, би могле постати алтруисти које би својим незнањем сваком другом помогли, а себи однемогли.
Ако нису у стању повезати три четири појма, као што су дом, стећак, презиме и назив насеља, онда пиши пропало што се тиче нашег поријекла.
Република Српска није ништа друго него наставак те српске Босне и то је мудри Радован одлично укомпоново, само што је назив Република Српска Босна и Херцеговина скратио у Република Српска и она носи то исто значење, ништа подвојено ништа засебно.
Не смијемо доћи у ситуацију да нам сутра нашу босанску историју продају неки афганистанци, пакистанци,..к.рци, палци, ратници џихада као свој ексклузивитет, а били су се жестоко примили на ту теорију по изетбеговићу.
Наш национални бренд би могао и требао бити сваки стећак наших прађедова, а препуна их је Источна Српска.
http://www.palelive.com/pale-kroz-istoriju/nekropole-stecaka
Босне се одричу у потпуности само празноглави.Ово је наша земља и иако „сечемо корене“ нико неће моћи да елиминише српски утицај у Босни јер је то немогуће собзиром да би Босна тиме престала да постоји.Дучић је феномен.
Не одричу се Срби Босне, већ онога што од ње неко жели представити. Логика по којој смо ми сви у БиХ Босанци, а потпуно смо различити од истих људи у Србији и Хрватској. Те логике се одричемо. Логика по којој је мраморје (или непецизан назив стећак) доказ Босанске (?!) посебности, а сви се налазе по Херцеговини, одакле су ти власи, који су постали Срби, дошли.
Барем ја то тако гледам. А то што се код нас не учи о твртку колико би требало, то је последица општег дилетантизма у нас, а не неке политике. Зашто се одричемо све српске историје прије Немањића, које је СПЦ произвела у свеце, можемо и то питати. Да, треба нам више књига о средњевијековној историји, више емисија, фимлова, али чега нам све не треба?
Мислим да је почетком 90- их направљена грешка коју је сада тешко исправити. Марко је у праву када каже да се ми не одричемо Босне већ онога што неко од ње пкушава да представи, нажалост успјешно.
Ми се не одричемо ријека, планина… простора већ се одупиремо покушају да се српско изједначчи са географским појмом и одвоји од националног, а након тога припише другима. Кажем, пропустили смо шансу деведесетих, одричући се БиХ, да пошаљемо поруку да смо овде одувијек и да је ово и наше. Због тога данас имамо различита искуства са приписивањем Босне муслиманима, покушаја да се Срби представе као дишљаци и агресори од кога се „домаће становништво“ бранило… те се то, у неки иностраним круговима и узима као разлог њиховог односа према Србима у том периоду. Свједоци смо и да се већина књижевних дјела, штампаних латиницом, у страним библиотекама сврставају у босанску или хрватску књижевност. Проблем је образовни систем, и ја се сјећам избацивања средењевијековне Босне из плана и програма, али није крив само образовни систем већ и ово о чему сам говорила на почетку.
Niko se od nas srba bosne mne odriče, ja je se odričem u onoj konstataciji po kojoj se smatra da je turska.
Nas odvraćaju od istorije i pamćenja, današnj takozvani srbi poput dodika i SNSD-a
Nije li dodik prodao originalnu jasenovačku građu, zbog čega jednog dana srbi neće moći dokazati svoje stradanje?
Zar on čuva našu istoriju?
Dodik i SNSD su uradili više na uništenju naše istorije nego cerić i izrtbegović zajedno
ШикуљакM, 03.11.2011. 16:43:10
Није само Херцеговина пуна тих камених стећака, већ и подриње, све од Сарајева до Дрине на сваком бријегу можеш уочити те стећке, народ их зове биљези. Рецимо онај најуочљивији стећак испред народног музеја у Сарајеву је довучен из околине Рогатице, из земље средњевјековне властеле Павловића, а на њему пише именом и презименом епитаф “ асе лежи Радивој Опрашић..“ ето српско име, српско село Опрашићи још увијек постоје, али су мјештани промјенили вјеру, сад су муслимани са истим тим презименом Опрашић. Куд ће бољи траг о настанку бошњака, али ми морамо сами да сачувамо своје наслеђе, јер постоји могућност да нас они што су превјерили и они што су им се прикључили из других исламских земаља прогласе за дошљаке. Исто је важно поменути локалитет Очевља код Илијаша, гдје се налази и стећак Кулина Бана, а чисто српска средина. Покушавао сам некад покренути неку иницијативу да се сва та мјеста ставе под заштиту државе, али јбг немамо ми ни државе, а камоли неке заштите од ње.
Ања ти очито ни до данас не сконта од чега је изведено име Република Српска? јбг опет спаваш на часу..:P..и теби сметају „деведесете“!?
ja ovo pričam 20 godina
А колегама из Педерације бих поручио: „Ја сам свој на свом а ви сте сви на мом“.