Да ли икад одговарају они који се питају?

Текст, који је аутор написао користећи разне афоризме које је сакупљао протеклих година.

Пише: Даниел Полимац

Точак историје изгледа има и рикверц. Донекле је јасно како је човјек постао од мајмуна али остаје мистерија како је коњ настао од човјека? Можда је могуће да стабилније личности имају по 4 ноге. Наравно, на суду историје није још нико одговарао, а свака побдједа је носила и одговарајући пораз. Но јасно једно је јасно, док је главе на раменима биће и испирања мозга. Сходно томе, црне мисли ће увијек имати свјетлију будућност.

Кад је неко мислио на испуњење споствених снова, вјероватно није мислио на ноћне море и тако да би мањина добила јахте, већини су морале лађе да потону. Да ли икад одговарају они који се питају? Дајте нам полугу и помјерићемо вам свијест. У великим биткама највише страдају мали људи. Не само да нам пију крв већ је и проливају. Али не могу нам ништа што сами себи већ нисмо урадили. Но вријеме је да онај ко више нема куда дође себи. Прешли смо преко свега, углавном тенковима. Сад после полагања оружја иде полагање рачуна. Ко зна, можда ће нам тежак живот бити узет као олакшавајућа околност.

Ни ратни вихор није могао да однесе толике смрадове. Са њима смо прешли са игара без граница на игре око граница. Тражили смо одговоре, а добили договоре. Мудрост наравно долази са годинама али нажалост исто важи и за смрт. Најбољи су на крају награђени, бољи од њих нису смијели да се јаве. Рачуни оправдавају средства, а народ остаје на ратној нози, оној што је остала.

Тешко вријеме, искилавишмо се носећи га.