Ћирилица на андроиду: Проблем је ријешен!

Aко се користи стандардни ГСМ алфабет, који заузима седам бита по карактеру (слово, тачка, зарез…), могуће је послати 160 карактера у једној СМС поруци. Ако неко жели да користи српски ћирилични или латинични алфабет, што подразумијева 16 бита по знаку, могуће је послати свега 70 карактера. Апликација, коју су изумили Милош Вујадиновић, Небојша Јовановић и […]

уторак, фебруар 12, 2013 / 12:51

Aко се користи стандардни ГСМ алфабет, који заузима седам бита по карактеру (слово, тачка, зарез…), могуће је послати 160 карактера у једној СМС поруци.

Ако неко жели да користи српски ћирилични или латинични алфабет, што подразумијева 16 бита по знаку, могуће је послати свега 70 карактера.

Апликација, коју су изумили Милош Вујадиновић, Небојша Јовановић и Миљан Митровић, омогућава да ћирилична слова заузимају исти капацитет као и латинична.

Са апликацијом "МНМ порука" седамнаестогодишњи ученици III/ц разреда Математичке гимназије су освојили треће мjесто на Телекомовом конкурсу "мтс Андроид".

Њихова апликација је покушај очувања ћирилице у мобилним телекомуникацијама,.

Како би поруке писане ћирилицом имале исти капацитет као и латиничне, потребно је да и пошиљалац и прималац “скину” и укључе апликацију на својим андроид телефонима. На тај начин се “дискриминација” ћирилице укида.

Гимназијалци кажу да је рад на апликацији био доста напоран и да је трајао готово пет мjесеци, а урадили су га сасвим самостално.

– Највећи проблем представљао је недостатак преведене литературе која се бави програмирањем. Истина је да су нам у изради апликације помагали Телекомови програмери, али они су нас само упућивали на литературу до које смо и сами долазили – сагласни су ученици Математичке гимназије.

Апликација у власништву Телекома

Судбина њихове апликације Милошу, Небојши и Миљану није позната. Једино што знају јесте да је “МНМ порука” сада власништво Телекома и да ће ускоро бити представљена корисницима. Да ли ће и када други оператери порадити на овом проблему, ученици Математичке гимназије такође не знају.

О свом професионалном усавршавању још не размишљају озбиљно. Ипак, сва тројица истичу да би вољели да остану у Србији.

– Наравно, ако би ми неко понудио стипендију за студије на, рецимо, МИТ-у, не бих се бунио. Али, у Србију бих се свакако вратио – каже Миљан. И остала двојица младих програмера слажу се с њим и као најреалнију опцију истичу Електротехнички факултет, односно студије програмирања и софтверског инжењерства.



Оставите одговор