Баникина времена
Знам и једног крупног приватника, баш великог, угледног, једног од јачих у РС у својој бранши. Иза имена потписује "Виша школа у струци". Ја за ово звање први пут чујем. Пише: Зоран Јанковић Некако не могу да се отмем утиску како се у оној Старој Држави знао неки ред. Па све и да се није […]
Знам и једног крупног приватника, баш великог, угледног, једног од јачих у РС у својој бранши. Иза имена потписује "Виша школа у струци". Ја за ово звање први пут чујем.
Пише: Зоран Јанковић
Некако не могу да се отмем утиску како се у оној Старој Држави знао неки ред. Па све и да се није знао сви су морали да се претварају како ред постоји и како га поштују. На факултет се ишло (најмање) четири године, жене су биле трудне девет мјесеци, дан је трајао 24 часа, из града се враћало у николико (0.00) часова. А ово сад, ова Држава и све ово… ко накриво насађена лопата: имаш је али је неупотребљива или тешко употребљива. Или сам ја можда само остарио па ми све то тако изгледа.
Кад сам био млађан борац ја
Још по (зло)јутру се дан могао (пре)познати. Која год будала да је у рату наишла поред мене у новој-новцатој, свјеже опраној униформи и са моторолом у руци нешто ми је наређивала. Ко фол командовала. Пошто чинове нису ни носили по моделу мотороле и униформе одгонетали смо њихов командни ранг. Америчка униформа и моторола са екстерним микрофоном закаченим на крагну говорила би нам да се ради о крупном куртону.
Један такав крупан (не)кадар (да не пишем поново ову гадну ријеч), неки Специјалац Бонели са Пала, једном нам постави ров на Трескавици на тридесетак метара испред свих осталих. И никако га нисмо могли убиједити да ће нас побити наши људи при првој пуцњави. Пола линије му је објашњавало како смо ми у праву, али он никад није одустао од тог свог наређења.
Други пут неки позадински старјешина ме је ружио што немам довољно муниције код себе јер је по наређењу (војна тајна) ГШ ВРС број тај-и-тај од тог-и-тог датума сваки војник дужан да носи са собом два борбена комплета. На питање а зашто то он у обилазак линије није понио чак ни пушку а камо ли рап и резервну муницију одговорио ми је да му је тешка (!?) што да је тегли безвезе, остала му у „ниви“ на путу…
Ма пустимо рат. Ко га спомене плаћа пиће. Само сам хтио да кажем то да је појава „стручњака“ који на питање „зна ли неко од вас возити авион“ одговарају: „знам ја, возио сам једном код комшије Мила трактор, само мало имам проблема са држањем правца и мијешањем команди, остало ми добро иде. Слично је то умио бих ја сигурно и авион возити“ стара колико нам и ова Нова Држава.
И ми стручњаке за причу имамо
Чуо сам за једног овдашњег просвјетног радника који скоро деценију и по предаје дјеци у школи. А кад је почео рат, сјећам се као да је јуче било, био је друга година факултета. Ђе га заврши, кад га заврши, како га заврши… он то најбоље зна. Питајте га.
Једно вријеме у рогатичком Дому здравља заредали се мијењати директори, па ред дошао и на неку докторицу… Данијела се звала, ако ме сјећање служи. Директоровала она тако, управљала и руководила. А Богами и лијечила људе. И мени је једном сашила неку раницу на глави. Три конца и машница. Ћелав сам, а пошто коса има и улогу сензора за рано упозоравање, ја сад редовно главом ждијем у високе предмете. Закрпи ми „докторица“ главу добро; нити шта може у њу више да уђе нити да изађе. Паметно.
Признам да сам очи одмарао на њеном деколтеу док ме је крпила. И то је ваљда неки облик анестезије. Нека ме исправи неки студент медицине ако гријешим. Али да је (да простите) свршени студент. А не (да простите) несвршени.
Штета што отишла је Данијела, није рекла збогом. Неко је „провалио“ да нема дипломе, него да је тек „штудент“ медицине. Несвршени. А она годинама и докторовала и директоровала.
Сјећам се и доле-неђе у Херцеговини, узрат (ну, опет ја о рату, дођем вам пиће од прве плате), један штудент медицине по рата оперисао, крпио, видао ратне ране, враћао из мртвих и у мртве слао, док се сазнало да није доктор. Причало се, не знам је ли истина. За ову Данијелу што је отишла, а не зна се да ли ће се вратити икад у Рогатицу, је истина. Можда жена и сад негдје и докторује и директорује. И Крпи ћеле-главе уз деколте-анестетик.
Па се сјећам још и једне Гаре, како је се нећу сјећати. Годинама нам у општини била свје и свја за урбанизам. Виђена, одлучна, ауторитативна, нико се са њом није смио зезати. И муж јој био војно лице па јој то давало једну додатну црту озбиљности. Била је и надзорни орган, а вријеме је баш оних масовних донација и изградње; викенд-повратка и повратника. Она је то све надзирала. Па зађе, тако, по објектима и завиче: „Ово вам ваља, ово не ваља, ваља, не ваља, ваља, не ваља…“! Људи морали послије да поправљају како је она рекла. Данима. Са стручњацима нема шале.
Онда се однекуд пронесе глас да никад није одмакла даље од друге године грађевинског факултета. Да ли због те глас(ч)ине или због нечег другог али и она напречац оде из Рогатице.
Понекад је исад видим у „Розенбургу“ нанесе је пут. Налута. Врати се она а не ко она Данијела. И поносно гази улицама града; много поносније од мене. Ко да никад ништа било није. А она годинама примала плату ко свршени, а била несвршени. Да простите. Нешто не знам да ли је до данас свршила. Те студије.
Боље да не знам
Знам и једног крупног приватника, баш великог, угледног, једног од јачих у РС у својој бранши. Иза имена потписује „Виша школа у струци“. Ја за ово звање први пут чујем. И сад да ме убијете не знам шта му га значи. Само знам да је он прије рата био столар. Повиши столар. Мислим… висином виши.
Зам и другог приватника, има факултет а нема ниједног школског друга; цијев да му сад наслоните на чело, тврђи је него Титини Скојевци бирвактиле у „Отписаним“, ни једно име не би издао, ниједног школског друга. А камо ли неког са киме је заједно ишао на предавања. Или у клупи сједио.
Уствари знам доста ових што данас имају факултет а немају школске другове. То је постало тренд. Модерно. Фенси (јел’ се тако каже поновом).
Е нека баш и ми у Рогатици имамо нешто што можемо да поредимо са Бањом Луком. Баш ми мило.
Знам и неке свршене (да извинете) студенте који раде по државним органима
(да извинете) и јавним (да извинете) предузећима а били су избачени из средње школе. Што због владања, а што због тога јер им је кец био најбољи школски друг. Како га и кад завршише средњу школу, кад факултет, кад и ко их утрпа на тако добра радна мјеста? Нисам паметан!
Недавно сретнем једног познаника, упитах га како му кћери иде факултет. „Ма растура“ одговори ми он. Кад судбина хоће сретнем одмах послије тога једног професора из средње школе. Започесмо разговор. Ђаво ме надари и препричах му разговор са познаником од прије пар минута. „Црне јаде она растура, па знаш ли ти да се сваке године једва провлачила на поправном кроз цијелу средњу школу“? И де ти ту сад буди паметан! Ко ми гарантује да ми она за коју годину неће шеф бити?
Ма у праву су људи. И жене. Зашто студирати годинама? Чини ми се да је некад просјек био седам година основних студија. Па онда два љета постдипломских. Године научног рада, писања и објављивања по референтним научним часописима, посјећивање научних скупова… ко још данас има времена за те глупости.
Ни жене више не носе трудноћу девет мјесеци. Нису луде. Мјесец два и – готово. Тако се то данас ради. Ко је крив нама метузалемима којима је тешко да то прихватимо.
Ово су нека нова времена. Баникина времена. Милова и Баникина. Времена у којима се факултети завршавају за годину дана, а магистарске студије уписују прије него што се заврше додипломске. И са таквим дипломама конкурише се на најважније функције у држави. А камо ли у Рогатици.
Читаоцима виц „на кафу”
Продаје лик (не смијем да напишем „циго“ иако виц тако иде у оригиналу. Ко зна ко ово може прочитати и како све (не) протумачити) дипломе на пијаци. На бувљаку. Наилази муштерија. Пита пошто је диплома медицинског факултета.
– 2.000 еура. Вели продавац.
– Немам толико, имам само 1.800. Каже купац.
– Ма не, не може, 2.000 еура кошта диплома медицине.
– Али ја имам само 1.800!
Потраја то цјенкање неко вријеме. Купац не попушта. Упорно тврди да има само 1.800 еура. На крају попусти продавац.
– Добро, даћу ти диплому за 1.800 али ћу те морати мало пропитати за ову разлику пара.
Дакле, ако је тема: звање које пише на дипломи контра посла којим се дотична особа бави. Или: особа се бави послом за који нема квалификације. Може.
Под претпоставком да је аутор Зоран Јанковић новинар који се представља као новинар и стручњак за односе с јавношћу. Надовезујем се на коментаре које је оставио на овом порталу у вези његовог ангажмана као стручњака за односе с јавношћу у рогатичком СДС-у.
Дакле, претпостављам да аутор има диплому стечену на акредитованом факултету журналистике, на којој пише звање: дипломирани журналиста (или, како је то већ регулисано законом,) што му даје право да се бави журналистиком, тј. новинарством.
Интересује ме, да ли аутор такође има диплому акредитованог факултета на којој пише звање: стручњак за односе с јавношћу?
Постоје у РС и Србији факултети на којима се изучава ова дјелатност и по окончању студија добије валидна диплома, па ето, нека аутор опрости мојој знатижељи, ја бих жељела знати да ли има ту диплому.
За оне који сматрају да претјерујем, овјашњење: слутим да је овдје у питању поистовјећивање новинарства са пиаром, тј. бркању двије професије.
Ko pita?
Колега, Ваше питање је погрешно.
Ја сам поставила једно сасвим елементарно питање које је у равни са: како се зовете, гдје живите, итд. и које се у контексту овог портала и Вашег текста сигурно може сматрати не-личним, или, ако хоћете, некомпромитирајућим.
Ви сте на овом порталу писали о себи и притом наводили многе личне детаље, стога, искрено, не видим зашто би податак о посједовању одређене дипломе био проблем. Нарочито ако се Ваш текст бави таквом темом.
Осим тога, ако у свом тексту (или коментару, не сјећам се) наводите да сте се оголили као Адам (ово парафразирам), не видим зашто би посједовање дипломе било којег акредитованог факултета за односе с јавношћу био проблем.
Да скратим:
ђе, ба, запело?
Poštovana koleginice,
Nema pogrešnih pitanja, ima samo nekompetentnih odgovora. A upitao sam ko je taj „vrli pitac neki“ iz razloga što počesto saznanje o tome ko pita samo porodi odgovor na postavljeno pitanje. I time odgovor učini izlišnim.
Čim lik nasrne na mene i prije nego što pogledam znam da je to neka podguzna muva Milorada Dodika. I da na mene udara samo zato jer sam i veći i teži i jači i luđi od Dodi(c)ka i ne fermam ga ni dva posto, pa ta (pardon – ona) muva udara ne bi li se namjestila na kakvu sinekuru kod Milorada. Sinekuru ili sinekurčinu.
A ne bih Miloradu ustuknuo ni da radimo uporedni test opšteg obrazovanja, pa ni inteligencije. Jedino za ovo posljednje nisam baš siguran. Bojim se da on misli brže i pragmatičnije od mene. I novčanije, to svakako.
Pitao sam „ko pita“ i iz razloga zato što ste do bola pojednostavili temu kolumne. Podsjetilo me je to na srednjoškolske dane kad je moj školski drug K.N. na temu „usamljeno drvo“ napisao pismeni rad u jednoj rečenici: „Pravio biG daCku odnjeg“!
Ako bih lično morao definisati temu (ako baš insistirate), prije bih rekao da je riječ o poganim vremenima i još poganijim ljudima; ne zna se ko je tu koga više opoganio i usmrdio: vrijeme ljude ili ljudi vrijeme. To i sam naslov kolumne govori (mislim da Vam ne moram pojašnjavati to da je naslov kolumne izveden iz naslova Andrićeve pripovijetke „Anikina vremena“).
Kolumna govori i o vremenu gdje je vladajući sistem odsustvo sitema, gdje partijska knjižica, posebno crvena, vrijedi više, mnogo, mnogo više od naučenog i naučnog, gdje je nacionalna Akademija nauka partijska prćija, gdje Razvojna banka služi za razvijanje pet-šest porodica do nivoa na kome će postati robovlasnici a mi svi njihovi robovi, govori o vremenu vladavine medija, mediokriteta, i moralnih karikaturaliteta… tema je višeslojna, višeznačna, kompleksna i društveno angažovana.
Eto zbog toga me je zanimalo „ko pita“ jer ste temu pojednostavili kao kad bi rekli da je tv-aparat kutija na kojoj gledamo pokretne slike.
Izbjegavam da pišem o sebi, da ne bi neko pomislio kako sam (eto) ego-manijak, ali me prečesto čitaoci na to tjeraju. Eto, sada i Vi!
Zaista ne znam zbog čega se toliko zanimate za detalje moje biografije!? Ne Vi lično, nego inače čitaoci. Kakav je to fenomen!? Toliko kolega piše, ali ni na koga ovoliko ne navaljuju da iznosi u javnost detalje iz svog privatnog života. Da li to pišem mnogo loše ili mnogo dobro, pojasnite mi, možda mi „dijagnoza“ bude od koristi u daljem radu!
No hajde, još jednom, da udovoljim Vašoj znatiželji: diplomirao sam na FPN Sarajevo kao drugi student u generaciji po prosjeku ocjena i pokazanom znanju tokom studija. Apsolvirao sam one prve ratne godine, a diplomirao nekad poslije rata. Ohoho poslije. Kad je (ponovo) ono što piše na papiru postalo značajnije od onoga što se nalazi u glavi (a što je uzrokovalo devijacije kojima se kolumna bavi) i kad su me ovi sa kupovnim diplomama počeli prozivati kako ja diplome i nemam. Imam, dakle, diplomu državnog fakulteta, FPN Sarajevo, ako ste na to mislili.
Odnosima sa javnošću bavim se na nivou naučne spoznaje. Naime, trenutno sam magistrant, položio sam sve ispite na starim, magistarskim, dvogodišnjim studijama, prosječnom ocjenom 9, u fazi sam pisanja naučnog-magistarskog rada iz ove oblasti. Kasnim sa tom obavezom jer mi hronično nedostaje „vremena“ (onog što se broji između palca i kažiprsta i pritom šuška) a i imam dijete na fakultetu pa to što imam „vremena“ na raspolaganju radije trošim na njeno nego na svoje obrazovanje.
Kretanje u karijeri. Godine 1995. nakon dva ranjavanja u jedinici rezervnog sastava policije, angažovan sam na radnu obavezu na RTRS. Prijavio se na javni oglas i nakon intevjua primljen na posao. Napredovanje u karijeri je išlo sljedećom putanjom: novinar saradnik II, novinar saradnik I, novinar u redakciji Informativno-političkog programa, urednik informativne emisije („Hronika sarajevsko-romanijske regije“, „Srpska danas“), samostalni urednik. Nadalje promijenio pet-šest medija u kojima sam radio kao novinar, reporter, glavni i odgovorni urednik i direktor. Posljednje zaposlenje direktor CZK Rogatica. Trenutno sam „freelancer“. Isključivo zahvaljujući tome što pišem i kako pišem.
Tako da na pitanje „đe ba zapelo“ mogu odgovriti samo do „vremena“. Drugih problema, hvala Milosnome Bogu, skoro da i nemam. Istina, pomjera mi se pomalo geler po glavi i to mi utiče na raspoloženje, a i kostobolja me baš rastura „suvenir na vojničke dane“ rekao bi Đole B. Ali nije čovjek koga nešto ne boli, jel’ tako?
Eto, to sam ja – Zoran Janović, novinar i stručnjak za odnose sa javnošću, trenutno nastanjen u Rogatici, nezaposlen, objavljujem kolumne na nekoliko info portala uključujući i neke izvan exyu prostora. Ukucajte na pretraživač „piše: Zoran Janković“ i sve to će „iskočiti“ pred Vas. A imam čast da pismeno komuniciram sa…………………..???
Врло добро. Није било потребно да пишете читав есеј, била је довољна просто проширена реченица.
Када напишете рад из области пиара, одбраните га и добијете диплому, стекнете неколико година искуства у раду, онда се можете представљајти као стручњак за односе с јавношћу. До тада…
Ih… pa kolegice, za Boga Miloga:
– nemaju „prosto proširene“ rečenice, imaju proste i imaju proširene rečenice,
– postoje (najmanje) tri nivoa znanja i osposobljenosti za neku oblast ljudskog djelovanja. Prvi nivo je – vještina. Ne mora da bude u vezi sa stepenom obrazovanja, ali ako bi ga tu uvrstili odgovarao bi srednjem obrazovanju. Naredni nivo jeste struka. Odgovara nivou visokog obrazovanja. Ljudi sa ovim nivoom stručnjaci su iz određenih oblasti. Naredni nivo prelazi iz sfere struke u sferu nauke. Da ne ulazim u dalju eksplikaciju. Čuli ste za frazu „struka i nauka“. Svaka osoba sa završenim fakultetom (pravim, ne ovim kupovnim) ima pravo za sebe da kaže da je stručnjak iz te oblasti. Nivo znanja nema veze sa time koliko je neko pametan, nego predstavlja pandan nivou složenosti problema za čije je rješavanje osposobljen tokom obrazovanja.
– pa zar je pristojno tražiti (i dobiti) od nekog da se skine pred auditorijumom do gole kože a pri tome da Vi ne skinete ni kapu. Ni meni ni sebi!!!
– do tada…
Ili u prevodu:
http://www.youtube.com/watch?v=nAa36d-HPyQ
Uh što volim kad kvalitetno poklapanje. Kapa dole Zorane
Разилазимо се у мишљењима. Никако не заступам тезу да људи кад заврше факултет постају стручњаци у тој области. Ја веома пазим када употребљавам ријеч „стручњак“ јер је она за мене збир и теоријског и практичног и вјештине и знања и искуства и праксе и имиџа и репутације и још понечега – и то у мјери изнад просјека.
Ово
„pa zar je pristojno tražiti (i dobiti) od nekog da se skine pred auditorijumom do gole kože a pri tome da Vi ne skinete ni kapu. Ni meni ni sebi!!!“
је за мене стара прича на коју се не осврћем – сви ви који пишете именом и презименом по овом порталу то радите јер је то ваш лични избор. То сте урадили јер сте сматрали да је то за вас из неког разлога корисно. По тој истој логици ја бирам да сам анонимни коментатор.
Дакле, правила игре су сасвим јасна – коме то не одговара, нека у игру не улази.
Да резимирам:
по истој логици према којој је докторка Данијела из текста „стручњак“ за медицину тако сте и Ви стручњак за односе с јавношћу:
обоје сте студирали а нисте завршили студиј, немате диплому, а бавите се тим послом (упитно колико дуго и како квалитетно) и притом се називате стручњацима.
Притом доводите људе у заблуду јер их погрешно учите да постовјећују новинарство са пиаром.
То би било исто као кад би, на примјер, неко ко студира право и положи, нпр. предмет „промјена устава за вријеме Француске револуције“, па послије тог основног студија двије године студира историју Француске и на основу тога се у јавности представља као стручњак за историју Француске.
То заиста нема везе.
То су просте чињенице, филозофирали ми колико год хоћемо.
Riječ vuče riječ.
Nigdje nisam poistovijetio novinarstvo i PR. Čak sam napisao kako sam izbjegavao da pišem novinarske tekstove u mjesecu u kome sam bio angažovan kao PR na kampanji. Baš zato da ljudi ne bi poistovijetili ova dva (dijelom) različita posla na kojima radim.
Većina piar stručnjaka jesu novinari. Krenimo od fonda PIO, Poreske uprave, MUP-a… mada sad već postoje fakulteti koji obrazuju komunikologe ovog usmjerenja. Još uvijek taj posao niko ne može raditi kvalitetno kao novinari. Zato što jedan od najvažnijih segmenata odnosa sa javnošću jesu upravo odnosi sa medijima.
Fundamentalna razlika između novinara i piara jeste u tome kome služe i na koji način komuniciraju sa javnošću. Novinar je uvijek u službi javnosti; piar je u službi organizacije koju zastupa. Novinar mora da plasira objektivne istine; piar plasira takođe istine, ali ih prilagođava potrebama organizacije za koju radi. Novinaru je ciljna javnost kompletna populacija; piar ide ciljno, na dijelove populacije za koje je zainteresovan naručilac posla.
Obje oblasti uređene su kodeksima i iznošenje neistina je strogo zabranjeno.
Naravno da sam sve ovo pojednostavio najviše što se moglo.
I sam naziv zanimanja ljudi koji se bave ovom oblašću dosta je problematičan. I ja kažem PR (piar) i kad govorim o pojedincu, što i nije sasvim tačno. Da ne kažem da je prilično pogrešno. Jer PR (public relations) u prevodu su – odnosi sa javnošću. Dakle ne možemo reći za čovjeka da je on „odnosi sa javnošću“. Iako govorimo. Najčešće se koristi termin „PR menadžer“, ali mene od ovog „menadžer“ odmah zaboli kutnji zub. Jer poznajem previše „menadžera“ koji nisu ni čuli (npr.) za Isaka Adižesa.
Dakle ostaje na teoriji, a bogami i praksi, da decidirano odgovore kako se zove zanimanje ljudi koji se bave odnosima sa javnošću. Na srpskom jeziku. A da to ne bude tek deskripcija. Odatle je meni (za sada) prihvatljiv termin „stručnjak za odnose sa javnošću“ koji koristim i kad se deklarišem o mom vlastitom zanimanju. I pri tome zaista ne mislim da sam golemi sručnjak iz te oblasti i neprikosnoveni autoritet. Jednostavno struka a ni nauka nemaju trenutno bolji naziv za to zanimanje. Ali ne mislim baš ni da mi svaka šuša može držati lekcije iz ove mlade naučne discipline.
Dakle, NIKA, ni ja nemam tako pojednostavljeno viđenje pojma „stručnjak“ nego sam ga koristio shodno trenutnoj teorijskoj i teoretskoj praznini u oblasti PR-a. Tako da smo pomalo primakli mišljenja u odnosu na promišljane pojma „stručnjak“.
Što se tiče, pak, razmišljanja o anonimnosti i neanonimnosti, tu razmišljamo dijametralno suprotno. I dalje tvrdo mislim da je nepristojno iz duboke anonimnosti prozivati nekoga ko piše pod ličnim imenom i prezimenom da se javnosti „razgoliti“ do krvnih zrnaca a istovremeno se još dublje povući u sjenu fotelje, navući firange i ugasiti svjetlo u prostoriji.
Nije to pitanje pravila igre nego elementarne pristojnosti. Jer ja ovdje ne igram nikakve igre, nego radim svoj posao – PIŠEM!
http://www.youtube.com/watch?v=Aq9y7tRsTv4
😉
Дакле, овако:
нажалост, јесте чињеница да већина пиароваца долази из новинарства. Лично мислим да је управо због тога пиар у Српској на погрешном путу и погрешно схваћен. За то имам хиљаду аргумената, али њихово образлагање улази у домен стручне расправе којом бих угњавила и ову тему и портал и коментаторе.
Примјери ПИО, Пореске управе које Ви наводите су управо погрешни примјери – или – прави примјери погрешне праксе. Нема ту ни „п“ од пиара (ајд, можда има само „п“), а људи који обављају тај посао, у ствари, раде посао портпарола. Што ме не чуди имајући у виду њихове шефове, директоре тих институција.
Дало би се и то образложити и аргументовати – али би то, опет, угњавило тему портала.
Ово за „стручњака“ – то смо разјаснили.
А за анонимност – ту је моје мишљење и даље непромијењено. И, богами, јест игра. Све је ово обична играрија.
„неки Специјалац Бонели са Пала“
B-)
Хахаха…Зока, мајсторе, засмијао си ме до суза, немој Бонелија ба, ко да га сад гледам са оним тамним рејбан чалама, маскирни комбинезон, моторола, за појасом широк црни опасач, са корицама за пиштољ на потез, е да ли је био смит&весон или обичан крагујевачки ЦЗ то се не могу тачно сјетити!
„Некако не могу да се отмем утиску како се у оној Старој Држави знао неки ред“
„оја год будала да је у рату наишла поред мене у новој-новцатој, свјеже опраној униформи и са моторолом у руци нешто ми је наређивала.“
„Чуо сам за једног овдашњег просвјетног радника који скоро деценију и по предаје дјеци у школи. А кад је почео рат, сјећам се као да је јуче било, био је друга година факултета. Ђе га заврши, кад га заврши, како га заврши… „
И тако редом до краја…елем,како си сад страначки опредељен (мада се опет не потписујеш са титулом)треба нагласити да је квалитетну улогу у рушењу Старе Државе имао СДС.
Да је каманданте (и врховни команданти у рату) постављао СДС.
Да је безброј високообразованих из рата,које спомену,изашло захваљујући СДС-у.
И бизМисмени данас су махом из тог периода,заслужни неписмењаци.
Пошто си задужен за односе са јавношћу СДСа,докле иде та дволичност,да ли и за споменуто криви „режим“ или је мало кривљи твој послодавац.
„Čim lik nasrne na mene i prije nego što pogledam znam da je to neka podguzna muva Milorada Dodika. „
Тако и Миле третира своје неистомишљенике.Само што си ти поштен,а миле је,ето,ђубре.Мада сте ко јаје јајету.
Какав интелектуалац!
Mr Biggy, 01.11.2012. 15:29:13
„да је квалитетну улогу у рушењу Старе Државе имао СДС.“
B-)
Бухахаха…па ово је за риплија, ово је антитеза деценије!
Има ли неко да је живио у СТАРОЈ држави? Зечеви? Мрмоти? Понији? Вилењаци, Чаробњаци?.. Ко су становници те СТАРЕ државе, са именом старињани, или маторци у опису држављанства?
Гдје су биле границе те СТАРЕ? Ко је био предсједник, премијер, гувернер те СТАРЕ државе?
Гугл каже нема података? Да се није звала СТАРУДИЈА? Како је ту нама непознату државу могла срушити тек једна од малобројнијих странака у СФРЈ?
Да ли је СФРЈ била агресор на СТАРУ?
Постоји ли икакво логично објашњење да се СТАРА уништила, прије него што је икад и постојала?
Сигуран сам да је и сам ПР стручњак бистрији од тебе много а и да може наћи бољег заступника.
„Nedavno je jedna podla i poznata budala, posle duže pauze, napravila novu budalaštinu.
Svi su se toliko iznenadili da zamalo nisu ispali budale. Pomenuta budala je toliko dugo ćutala da su svi mislili da se opametila.
Neverovatno je koliko imamo malo poverenja u budale. Kad bismo ima više verovali, nikakve budalaštine sa njihove strane ne bi nas mogle iznenaditi.
Jedno bi nam već moralo biti jasno: budala uvek mora dokazivati da je budala. Budala mora sačuvati ugleda koji uživa kao budala.
Budala se ne postaje preko noći i na osnovu jednu budalaštine koja se lako može zaboraviti. Ko pretenduje da bude budala, mora napraviti neverovatan broj budalaština. Ako se neka budala zadovolji već napravljenim budalaštinama brzo će biti prevazidjena. Ako zaspi na lovorikama, zadovoljna postignutim, budala odlazi u anonimnost, u sivi svakodnevni život – a na scenu stupaju nove i svežije budale.
Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna. Ako neka budala posustane, posumnja u budalaštine i ućuti, na njeno mesto stupa nova.
Onaj ko je jednom postao budala, čuva teško stečeni ugled i trudi se da to ostane do kraja života. Prava budala nikad nije zadovoljna sa već osvojenim prostorima. Ako ne napravi novu, misli da nije napravila nijednu. Nije lako sačuvati ugled medju toliko budala. Budala koja se ne potvrdjuje nije autentična budala. Veličina jedne budale se meri prema broju i veličini budalaština koje je napravila. San malih budala je da budu velike. Velike budale to znaju i prave nove, veće budalaštine. Budala koja je u stvaralačkoj krizi i ne pravi nove budalaštine brzo će se naći medju pametnima.
Kada svi misle da je nemoguće napraviti budalaštinu, budala nadje izlaz i rešenje. Kada se čini da su i budale već nešto shvatile, one pronadju mesta za svoju afirmaciju.
Budale su jedino oprezne da ne kažu nešto pametno. To bi bila izdaja. Prelazak na drugu stranu. Budale su toliko uvežbane u pravljenju budalaština da im to ne predstavlja nikakav problem, naprotiv, to je za njih rekreacija i zadovoljstvo.
Svaka budalaština je potrebna i zato budale ne dozvoljavaju da se bilo koja izbaci iz upotrebe. Iako tehnika budalaština napreduje, budale i najordinarnije budalaštine ne izbacuju iz upotrebe jer su potrebne u svakodnevnoj borbi sa pameću. Neke od najstarijih budalaština su i dan-danas najefikasnije. Često se misli da se neka budalaština toliko ofirala da je nemoguće s njom nešto postići, ali budale nadju načina da je učine efikasnom.
I budalama je poznato da nije lako biti budala – zato se time ponose.
Budala koja je počela da sumnja u budalaštine, u njihov značaj i čvrstinu, brzo bi ispala iz stroja. Zato budala mora biti pre svega tvrdoglava i ubedjena, jer će se samo zahvaljujući takvim budalama večno održavati plamen budalaština.
Budale su našle sebe u pravljenju budalaština. U svemu drugom bili bi slabiji. Pravljenje budalaština je njihovo jedino zanimanje, jedina njihova vera.
Ako budali izleti iz usta nešto što nije čista budalaština, ona se brzo ogradi od toga.
Svaka pametna rečenica je tamna mrlja na biografiji prave budale.
Ne treba se čuditi kad neka budala koja je dugo ćutala opet napravi budalaštinu. Ko je jednom napravio budalaštinu i okusio njenu slast, ukus nikad ne zaboravlja.
Treba biti budala pa od budale očekivati išta sem budalaština.“
Matija Bećković
Dobar si ti novinar Zoka, ali nekad malo zaboravis neke stvari. Svjesno ili ne, ali ovaj put si nam zaboravio spomenuti diplome sokolačkog fakulteta? Ne čačkaš tamo je li?
Gospodine Jankoviću, oduševljen sam Vašim kolumnama, odnosno temama koje birate i kako ih elaborirate! Poštujem i to što ste završili fakultet, ali je to za mene irelevantno, pošto znam desetine onih koji imaju te diplome, a totalno su nepismeni! Ovdje Vam kontrira jasno obrazovana osoba, odlično se i tu snalazite, a najbitnije je da se bavite problemima koji su nas, kao društvo, doveli da samoga dna. Vašeg oponenta to , očito, vrlo malo ili nimalo ne interesuje. Zato predlažem da svoju energiju i nesporan talenat kanališete i trošite na krucijalne teme u RS, a da izbjegavate nadgornjavanje oko toga šta je uloga novinara ili PR-a.
Као и обично, све је одлично, почевши од наслова, преко теме, а и суштина је јако фино обрађена… На жалост ја ћу у свом коментару, више о коментарима…
Систем образовања у „оној“ држави, по признању многих који су тад живјели ван „оне“ државе је био одличан… „Она држава“ је била почела да оснива интернате у којима су се школовали ученици и студенти за намјенсаке професије и занимања…
А данас…
Постало је врло битно тј. најбитније „шта пише на дипломи?“. Па су се приватни факултети томе досјетили и подмићујући одговорне особе успјели да им се издају цертификати за продуковање одређених професија и занимања…
Тако нпр. на БЛЦ Бањалука можете да завршите факултет и постанете дипл.инжињер информатике, а да не положите ни један предмет из информатике, већ само нешто као „маркетинг у информатици, менаџмент веб дизајна итд…
И то не би био проблем да се такви „ликови“ запошљавају у владиним институцијама, „десет службеника више или мање…“ (на толики број), али ти ликови се усуђују да се пријављују и запошљавају као наставно особље у средњим школама, па све чешће и на факултетима…
Сад ћу поједноставити до краја: Неко ко никад није учио у животу, „гријао клупу три или четири године у средњој школи“, сада покупује пар семинарских радова и постане дипл. инг. информатике и он дође да предаје дјеци тј. „момцима и цурама“ информатику у средњој школи, он који никад није учио у животу, који не зана шта значи прочитати књигу тј. да се може и прочитати нека књига (лектира), а не само препричати у кафани…
На жалост ово је истина… У Бањалучкој гиназији раде овакви кадрови. Без обзира на упозоравања родитеља, пракса запошљавања нестручног тј. неквалификованог кадра се наставља…
А о пиаровима, потпаролима, менаџмент и маркетинг стручњацима и осталим непотребним, да НЕПОТРЕБНИМ занимањима неки други пут…
ПС. Још једном, Зока, свака част, као и увјек уживање је читати твоје текстове…
Public relation – PR ili portparol je jedno te isto,pritom piše se poRtparol a ne potparol, pa samo bih morao i jha dodati da kad se svi pravimo apmetni ajmo se onda svi praviti pametni.
Зоране, морам ти рећи да пуно, што би наш народ рекао, сереш. Ко фока.
Био си ми занимљив до уназад пар мјесеци, али послије твог ангажмана за СДС пао си у мојим очима.
Пишеш једно вријеме против СДС-а, сутра против СНСД-а, а кроз пар дана постајеш истакнути активиста СДС-а.
Сутра ћеш већ можда писати и за СНСД.
Иста су то говна, а ти им се придружио.
E nek se i komunista javio mada nije prošla četeresnica. Možda ovi crveni Kmeri kraće oplakuju.
Коментари су право огледало овога друштва. Невјероватни.
Нпр:
„…a najbitnije je da se bavite problemima koji su nas, kao društvo, doveli da samoga dna. Vašeg oponenta to , očito, vrlo malo ili nimalo ne interesuje. Zato predlažem da svoju energiju i nesporan talenat kanališete i trošite na krucijalne teme u RS, a da izbjegavate nadgornjavanje oko toga šta je uloga novinara ili PR-a.“
Другим ријечима, није важно за шта се представљате све док, лажно се представљајући, ви заступате „круцијалне теме“. Ово је у истој равни као и докторка која је заборавила споменути да баш и није „права“ докторка али је успјешно ријешила један важан проблем, тј. зашила рану на глави. Само, што је у овом тексту та лажна докторка примјер за „Баникина времена“, али треба да будемо спремни да аутору текста о Баникиним временима зажмиримо на једно око када обмањује јавност да је стручњак у једној области – потпуно небитно којој. Какви су то двоструки стандарди?
Или:
„…Постало је врло битно тј. најбитније „шта пише на дипломи?“
Рецимо, да ли би овај коментатор ишао код љекара за којег зна да нема диплому? Да, диплома јесте веома важна. Не кажем да је најважнија, али јесте важна.
Или:
„…А о пиаровима, потпаролима, менаџмент и маркетинг стручњацима и осталим непотребним, да НЕПОТРЕБНИМ занимањима неки други пут…“
џаба је горе наводила примјер о праву и Француској револуцији – овдје се занимање пиара сасвим случајно намјестило и могло се радити о било којем другом – правнику, мљекару…
Још апсурдније – биће да негдје неко има списак мање и више важних занимања, тј. више и мање потребних.
Многи нису научили да пиар и портпарол није једно те исто. Људи си дају за право да са великом сигурношћу тврде нешто у шта нису сигурни.
Још апсурдније – из коментара се чита да ми у ствари ни не знамо шта је права тема овог текста о Баникиним временима јер је свако писао о нечему другом.
Одјављујем се од коментарисања ове теме јер мислим да је постало бесмислено. С Јанковићем бих веома радо продискутовала о неким питањима из струке којом жели да се бави, а нарочито о његовом политичком ангажману и предизборној маниплулацији на порталима коју је јавно признао.
Поздрав.
Слика око стручних спрема, звања и знања уопште није тако црно бијела као што се представља у овој изненадној хајци на дипломе приватних факултета.
Нису ове дипломе настале јуче, што се није прије галамило око њих?
Једна је чињеница неупитна, нити је стари систем школовања ваљао, а овај нови је још гори. И није ту толики проблем у системима колико у њиховој имплементацији. Односно, као и у свим сферама нашег друштва, проблем је у урушеном систему вриједности. Да наше друштво није тако труло и распаднуто од покварености реформа високог школства би била успјешна. Нити има морала међу студентима, нити међу професорима (поштовање ријеткима).
Најбољи факултети на свијету су управо приватни факултети. А у исто вријеме су и најскупљи. Само, не можеш банану усадити у босанска брда и од ње чекати плода. Нико ме не може убиједити да је нормално да просјек студирања буде 8 година, нити да је нормално да се сви испити не могу завршити у року. Исто као што није нормално да се факултет заврши за пар сати у свадбеном салону. Експрес факултете и експрес дипломе, као и систем у којем исти могу да опстају су управо створили професори са државних факултета. Многи од њих раде и на једним и на другим (зар то није сукоб интереса). Ти приватни факултети у великој мјери и постоје само да би заинтересовани из државних служби добили диплому високе стручне спреме како би намакли себи већи коефицијент за плату. Па ето нпр. конкретно знам неколико случајева из Републичког хидрометеоролошког завода, државне институције коју сам напустио управо због моралног трулежа, гдје је супруга директора Мирјана Божовић данас приправница са своје 54 године запослена на пословима шефа рачуноводства (како је побједила остале на конкурсу?), секретарица Силвана Маричић са својих 40ак завршава правни факултет на Апериону како би постала правна савјетница (а претходно образовање јој је кожарски техничар), а двојица са средњом школом који раде на пословима инжињера електротехнике Синиша Врховац и Слободан Кљајић (обојица синови радника Завода) су такође несвршени студенти на Апериону на неким информатичким студијима на којима се више уче предмети из економије него информатике. Неколицина других радника је пратећи ове примјере уписала Аперион у позним 40тим и 50тим годинама.
Исти је блечак и онај који студира 8-10 година на државном факултету као и онај што је експресно завршио на приватном. Јер обојица изађу са тих факултета табула раза, на тим факултетима их нису ништа конкретно научили радити. Високо образовање је код нас генерално на нивоу септичке јаме, као и све остало. Факултети било државни, било приватни се ни не виде на свјетским ранг листама. А најгори су они људи који мисле да кад заврше факултет не требају ништа више учити, да ту њихово учење престаје. Е ту онда нити има стручњака нити радника, ма колико високу диплому имао.
Бојан Нишевић
Струковни инжењер електротехнике и рачунарства
(завршио на државној Високој школи електротехинке и рачунарства у Београду)
(Карабаја то значи да сам завршио трогодишње струковне студије, а то би на западу било Bachelor)
bigeru, bigeru, ti bez govana ne mozes. Stalno ih trpas u usta. Zoki kazes da ne sere, bas tako si rekao. Pa, ima li zivi stvor da to ne radi. Jednostavno, to je bioloska potreba, a ti sto mjeris koliko ko izasere, da budem prost, znaci ti obitavas u klonji i tamo mjeris izasrano. Ali, dakle svako kenja, ali samo neki jedu to pokenjano,samo govnojedi. Oni uglavnom jedu tudja govna.Ona su im nekako sladja, sto veca glava, oko njegovog dupeta vise govnojeda. Eto, ti si skolski primjer govnojeda.
Ali pravis otklon , peres zube i jezik od snsda , znaaaaaci, ende je na pomolu. A, ti se prestrojavas prema drugim dupetima.
Nego, pozdravi gospodju mamu , ipak vi imate mnogo zajednickog: slabost su vam oboma pusenje i lizanje.
@Бојан Нишевић
У принципу се слажем са Вашим коментаром… и свака част на подацима и именима… Тако треба нека се зна…
@nika
Што се мене тиче пиар, потпарол, маркетинг стручњак, разни менаџери без конкретног занимања су оптерећење било гдје у свијету…, а код нас су ЗЛО…
Заобилази се главни проблем овде.
Дакле,дотични аполитични интелектуалац је имао серију текстова жестоко критикујући власт потписан именом и презименом,а без титуле.
НПР:
„Зоран Јанковић,задужен за односе са јавношћу СДСа“
Чак и да то занемаримо,није у реду да дотични друге окривљује да су „плаченици“,“подгузне муве МД“ и сл.,јер то није речник једног интелектуалца него неандерталца,а да је он сам при томе у једном капиталном сукобу интереса.
ПС: Нека се прави разлика мог профила од оног сличног,са тачком.
U PRAVU STE
Nikad nisam ni pomislio da sam pokupio svu pamet ovoga svijeta. Naprotiv: budim se željan novih znanja i svjestan koliko mi ona nedostaju; učim skoro svakoga dana, koliko god mi to obaveze dozvoljavaju; svake večeri liježem u krevet svjestan svoje nesavršenosti, neznanja, i potrebe za novim znanjima.
I preispitujući se da li sam proteklog dana pogriješio prema nekom drugom čovjeku, da li sam nekome nanio kakvu nepravdu, i ako jesam koji je način da mi se to više ne ponavlja.
„Čovjek cijelog života uči i opet umre magarac“ kaže jedna meni draga osoba.
Feedback mi je dragocjen jer na osnovu njega pokušavam uvidjeti gdje griješim i kako to mogu ispraviti. Recimo, komentari čitalaca bili su mi putokaz da pišem kraće i jezgrovitije tekstove.
Komuniciranje je bazični društveni proces. Znam to, i rado komuniciram, a posebno mi je dragocjena povratna informacija, međutim…
Dva dana sam razmišljao. I zaključio da je kolega Miljenko Jergović duboko u pravu.
Bio je ovo moj posljednji tekst gdje sam uzeo učešće u komentarisanju i stupio u direktnu (pisanu) komunikaciju sa čitaocima.
Tu grešku više neću ponoviti.
S poštovanjem, Zoran Janković
Мислиш:“Зоран Јанковић,ПР рогатичког СДС-а“?
Зоран Јанковић јако добро пише и добро је што га имамо гдје читати. Добро је и што смије да стане иза својих ријечи у коментарима, али и ако је потпарол СДС и то треба да се рачуна.
Не може се бити непристрасан ако се сарађује са једном политичком странком. Мени је све ово што је написао неспорно и искрено, али имају основано право да се љуте они који припадају другој партији.
И још нешто. Мислим да је превише инсистирања на томе да је некад било реда, а сад га нема. Прије да је то мало сјета за прошлим животом и младошћу него што је код Тита и сличних злочинаца било бајно. Ено синоћ је била на РТРС емисија о томе колико су људи побили, о чему се није смјело причати.
Исправка!
Не може се бити непристрасан ако си ЧЛАН политичке странке.
Са странкама се мора сарађивати јер нам је такав систем уређења.
Ајд’ нека сам и од Кифле прочитао нешто паметно.
Bar ce nas stid nadzivjeti sto smo cutali u „Banikinim vremenima“