Авганистан као нови Вијетнам: Ко је сљедећи у машини?

У Њујорку и Вашингтону 9. септембра 2001. године, киднаповани путнички авиони су се спектакуларно обрушили на Свјетски трговински центар и генералштаб Војске САД. Као виновник, идентификован некадашњи амерички савезник Осама бин Ладен и услиједила је инвазија на зону руског утицаја.

Парадоксално из хладноратовске перспективе, Русија је поздравила америчко ангажовање у Авганистану, па су у Киргистану имали војну базу једни до друге. Руси су успјели да дугорочно постигну истискивање САД притиском на Киргистан, што је Американцима слабило логистичку подршку снагама на терену, након кварења односа са Пакистаном.

Предсовјетски проблем постсовјетског свијета

Присуство талибана, које су тада називали просто "муџахединима" и славили у фимовима као Рамбо 3, био је разлог због којег је СССР извршио инвазију на ту земљу. Дјеловање исламиста је дестабилизовало бивше совјетске републике као Туркменистан, Узбекистан и Таџикистан. То је СССР могло довести у проблем какав је Русија Бориса Јељцина имала у Чеченији.

САД су финансирале и наоружавале исламисте (како оне у Авганистану, тако и оне у Чеченији), представљајући их домаћој и свјетској јавности као "борце за слободу", међу којима се истицао млади саудијски тајкун-принц Осама бин Ладен. Саудијска Арабија, природно, као савезник САД је такође дријешила кесу. Како у Авганистану, тако и још више у Чеченији.

Улози су се озбиљно окренули када су Американци почели да их снадбдијевају пјешадијским, топлотно навођеним ракетама земља-ваздух, односно пројектилима "стингер". СССР је до тада лако рјешавао њихове препаде и засједе, користећи надмоћ коју су им давали хеликоптери, а посебно тешки и оклопљени борбени хеликоптер Ми-24.

Симултано са повећаним бројем жртава и трошкова, када је СССР је започео дуготрајно повлачење, дошло је и до политичке кризе. Тако су се Совјети повукли из Авганистана у потпуности тек након распада земље; а он у холивудску популарну културу ушао као мотив лијечења комплекста.

Москва је тако добила "свој Вијетнам" и то који је услиједио послије америчког краха у Индокини.

Талибани у Москви и Пекингу

Прије нешто више од мјесец дана, појавила се вијест како су Талибани отишли у Москву и обећали Руској Федерацији да ће штитити мањинска и људска права у складу са исламом. Затим су примљени у Кини. Ни Иран, након што су заузели границу са њим, није имао ништа против њиховог доласка на власт, а посебно америчког одласка. То ће рећи, да су се осигурали са свих страна, осим из Исламабада, односно Пакистана.

Затим је објављено да су талибани заузели границу са Узбекистаном и Таџикистаном. Тренутно амерички марионетски режим у Кабулу има још само излаз према Пакистану. Но, у изузетно сложеној и разноликој етничкој карти Авганистана се истичу Паштуни, који су подијељени границом Пакистан – Авганистан, као Срби ријеком Дрином.

Та граница, због тога, заправо као да не постоји и бјежање исламиста у зону одговорности Пакистана је излуђивало америчку војску, која се није либила да прелази границу кад јој то затреба. Тако је Осама бин Ладен пронађен и ликвидиран унутар те суверене земље са атомским наоружањем.

Тијело му је бачено у море након недвосмислене идентификације, у страху да би сахраном био покренут култ мученика. Што он свакако има у антиаамеричком исламском свијету.

Кабул као Сајгон: Американци су се повукли потпуно свјесни посљедица

Нема сумње да су Американци били свјесни да је распоред снага и расположење у земљи такво, да ће њихово повлачење изазвати домино-ефекат у редовима војске и полиције коју су они формирали са командом у Кабулу. Не без разлога, многи судбину која ишчекује Кабул, пореде са судбином Сајгона.

САД су вратиле брзински 3.000 маринаца у Кабул, али само да успоре напредовање талибана, док евакуишу све оне које они сматрају вриједним. Не без разлога, обратили су се својим најдупељубнијим савезницима на окупираном Косову и Метохији. Нуде војној хунти у Приштини да прими њихове савезнике (читај-колаборационисте) из Авганистана, у замјену за економске и политичке привилегије из Вашингтона.

На том примјеру се и домаће слуге окупатора могу обавијестити шта их чека, уколико се Американци повуку са територије земље коју једнако тако насилно одржавају у животу, као режим у Авганистану. Чим их више не буду требали, макар послије 25 година вијерне службе.

Јенс Столтенберг обећава марионтетским властима у Кабулу "дипломатску помоћ", јер је потпуно јасно да САД немају више намјеру да растежу своје снаге на великом броју фронтова, које су изазвали истим сценариом и по истом плану.

Њихова намјера је да проблем који им је постао прескуп оставе другима. Поготово онима, који су им помрсили планове у Сирији и Либији.

БиХ – Косово* – Авганистан – Ирак – Сирија – Либија – Јемен

Поптуно истим оправдањем као у Авганистану, дакле да Садам Хусеин као Осама бин Ладен подржава свјетски тероризам са територије под својом контролом, извршили су инвазију на Ирак. Мир и било какав облик јединства, више се ни не назире; што је дјеловод који су увјежбали на Републици Српској и Републици Србији, гдје је Слободан Милошевић био ђаво у људском лику.

Од оружја за масовно уништење нису нашли ништа, али су зато уназадили ову земљу подијеливши је на у суштини три независне земље. Већински шиитски и мањински сунитски дио, те сјевер који је постао фактички једини независан Курдистан, од свих Курдистана.

По истом овом сценарију из Ирака, данас је организована Сирија. С тим што су шиити у Сирији мањина, а Курди су уз огромну логистичку помоћ САД узели територије које им не припадају. Те територије опет садрже највеће резерве нафте и гаса у Сирији и истим путем којим САД довозе своје старо наоружање и опрему Курдима у Сирију, одвозе нафту формално-правно украдену од сиријског народа.

Формално-правно, јер је Башар ал Асад и његова власт у Дамаску, легитимни представник Сирије у Уједињеним нацијама. У овом случају, то Американцима не значи ништа. На том примјеру се поново демонстрира лицемјерност америчке политике, која је Србе у Босни и Херцеговини бомбардовала 1995. године управо под оправдањем да су побуњеници.

Срби врше "масовне злочине" и "злочине против човјечности", а Алија Изетбеговић са наслијеђем своје Исламске декларације, заправо је легитимни међународни представник "суверене и недјељиве, мултиетничке и мултиконфесионалне БиХ".

САД остављају војску у ратној зони само гдје има нафте

САД извршиле преврате и агресију на Ирак, Сирију и Либију због нафте, те своје војно и политичко присуство ресурсно ограничавају искључиво на мјеру која им омогућава испумпавање енергената и богаћење олигархија које одржавају њихов тоталитарни, двопартијски систем.

Авганистан нема нафту, па је логично да се без икакве предигре из њега повуку након 20 година. Чим је Бајден побиједио на предсједничким изборима и учврстио власт политичким суђењима и другим врстама реваншизма против неистомишљеника.

До те мјере је то очито, да је ријетко искрен инцидент у америчкој администрацији, Доналд Трамп, рекао јастребовима који су заговарали агресивну војну и интервенционистичку политику Џозефа Бајдена, бранећи своју намјеру да повуче војску из Сирије: У чему је проблем? Ми смо узели нафту!

Након слома Исламске државе који је покренуо Владимир Путин, САД се одједном покренула у дјеловању тобоже "анти-ИСИЛ коалиције" те је почела трка ко ће у Сирији заузети више нафтних поља. Повучена је линија разграничења на ријеци Еуфрат, са свега руско-сиријским мостобраном код града Деир ез Зор.

Турска опет руски џокер у шпилу?

Због америчког наоружавања Курда које користе као пјешадију, Турска је не само упала и раселила Курде из појаса уз своју границу, него је и озбиљно покварила односе са САД, до степена питања да ли НАТО постоји у том дијелу свијета као нешто чега је Турска чланица. Турска је на основу тога нагло поправила односе са Русима, са којима опет има супротстављене интересе у Сирији и Либији, али од којих је купила противваздушне системе С-400 из страха од одмазде САД.

У овим тренуцима, Ердоган након свог развученог и активног дјеловања, од Либије до Азарбејџана, најављује да би могао заузети аеродром у Кабулу. Талибани нипошто не поздрављају ову могућност. Шта је тачно, уз ближе присуство Ирана, интерес турске војске и политике у Авганистану, а који превазилази то да се иживљава отомански сан?

Турска жели јасно поручити да се вратила у спољнополитичку игру, те да ће агресивно бранити своје зоне интереса. Најбољи начин да се то учини, јесте да се ангажујете око туђе зоне, па да се онда у облику тобожњег уступка повучете.

Смишљена геостратешка рупа на трбуху Русије

Најлошији сценарио за Србију и Српску, био би да САД и њихови сателити смишљено праве геостратешку рупу на трбуху Русије, те тим путем покушавају да у новом, овај пут тајном савезништву са талибанима, направе проблем свом ривалу из Сирије и остатка планете.

Уколико би дошло до исламистичких револуција у постсовјетским "становима" (Узбекистан, Таџикистан, Туркменистан, Киргистан, Казахстан) то би свакако угрозило Русију.

Морала би ангажовати велике привредне и војне потенцијале да ту пријетњу по своје границе и зону интереса неутралише. То би јој отежало исцрпљујућу кампању у Сирији, гдје брани једину војну базу у иностранству, ван територије бившег СССР и то за сада врло успјешно и много јефтиније него што то раде САД.

То није нешто на шта САД рачунају у могућности да се деси, него су прије повлачења водили јавне преговоре са талибанима. Више него сигурно су се са њима договорили и о томе шта је њихов услов да, односно када се повук. Управо због тога су талибани похитали у Москву и Пекинг, да их увјере како опасност не постоји.

Ко је сљедећи на листи за ширење демократије?

Крупни капиталисти који истински командују у САД, а примјећујемо их преко дјеловања тзв. "дубоке државе" против Доналда Трампа, војску својих најамника неће пустити да лежи беспослена. Сада када је повучена из Авганистана, то је сигурно учињено да би се отворило неко друго кризно жариште, односно ојачале танке снаге које имају у Сирији и другим мјестима која им осигуравају новац.

САД ће остати присутне у Њемачкој и Јапану, да овим земљама не би случајно пало на памет да воде самосталне спољне политике након Другог свјетског рата. Бајден, који је заступао агресивно крило војно-оружничких трустова САД, сада је у маниру правог сенилца свио крила јастреба и одбијајући да уопште одговара на питања новинара о Авганистану, започео бјежанију из ове земље.

За разлику од повлачења из Вијетнама, које је бацило велику спољнополитичку љагу на углед и престиш САД, ово сада се тренутачно и код нас на локалу успјешно неутралише, као да је у питању готово хуманистички, антиратни циљ. САД су 20 година држале под управом Авганистан, а сада без икакве одговорности земљу опет бацају у крвопролиће.

То је путоказ за све оне који се ослањају на ову политику и у њој не виде један голи империјалистичко-израбљивачки интерес и његово агресивно осигуравање, већ потежу сладуњаве приче о људским правима, зато што су за то плаћени.