Амбасадор од милион долара

Шта је квалификација за место америчког амбасадора у некој гламурозној и свакако безбедној престоници Европе или Азије: Лондону, Паризу, Пекингу или Њу Делхију…

То су иначе места на која, по традицији, за шефа мисије не одлазе каријерне дипломате, него председникови лични пријатељи који то постају тако што су претходно били донатори за његову изборну кампању.

Ово је питање „од милион долара” – у дословном смислу, јер тачан одговор на њега гласи: милион долара.

То је, како је ових дана писао „Њујорк тајмс”, сада доња граница коју је неки аспирант за амбасадорски фрак и резиденцију са америчком заставом морао да лично приложи, или организује да се сакупи, у летошњој изборној кампањи Барака Обаме, која је имала срећан крај.

Обама је 20. јануара положио формалну, а дан касније свечану заклетву, чиме је почео његов други четворогодишњи мандат. А на самом почетку, један од важних послова јесте постављање „заслужних” међу пријатељима на амбасадорска места, чиме се ових дана бави посебан тим у Белој кући.

Најинтригантнији трач у том погледу јесте да ли ће Ана Винтур, главна уредница модног магазина „Вог”, добити главну награду: место амбасадорке САД у Великој Британији и уселити се у резиденцију од чијег је парка раскошнији само онај Бакингемске палате.

Винтурова је прескочила главну препону: у њеној организацији за Обамини изборни фонд, у који се прошле године слило чак милијарду долара, прикупљено је „више милиона” (не прецизира се колико).

Али ако је веровати медијима, у томе ју је увелико надмашио Метју Барзун, технолошки бизнисмен који је 20 месеци био шеф председникове операције прикупљања изборних пара, па ће Лондон по свој прилици припасти њему.

Именовање амбасадора је у искључивој надлежности председника, али његов избор мора да потврди Сенат. САД имају дипломатске односе са 180 земаља, али и 225 дипломатских мисија, не рачунајући конзулате, (један број је при међународним организацијама), па је отуда по „систематизацији” и 225 амбасадора.

Први амерички амбасадор је именован тек 1885, дакле више од сто година откако су Сједињене Америчке Државе изабрале свог првог председника (Џорџ Вашингтон, 1789).

Дотле је шеф дипломатске мисије имао титулу „министра”. Занимљиво је да су „министри” у страним земљама била шесторица америчких председника (од тога петорица баш у Лондону), али ниједан пре или после боравка у Белој кући није био амбасадор.

Професионалну дипломатију као спољнополитичку службу Америка је основала 1924, па подела на каријерне и политичке амбасадоре почиње од тада.

Већина амбасадора су професионалци, у просеку око 70 одсто, а остали су амбасадорску титулу (која је доживотна без обзира на број година проведених у тој улози) стекли по другим критеријумима.

Према подацима АФСА, Америчке асоцијације службеника иностраних послова, дипломатског синдиката са 16.000 чланова, активних и пензионисаних – председник Обама је клатно мало померио на штету дипломатске струке: чак 40 одсто његових амбасадорских указа отишло је непрофесионалцима. У првом мандату именовао је чак 40 политичких амбасадора.

Правило је да у том случају за другог човека мисије, министра саветника, одлази способни каријерни дипломата који завршава главне послове, док амбасадор углавном приређује или одлази на дипломатске пријеме.

Америчка специфичност је што на престижним местима као што су поменути Лондон, Париз, па и Пекинг, политички амбасадор мора да плати два пута.

Први пут за своје постављење, а потом да из сопственог џепа „одржава ниво” на гала пријемима које приређује, за које нема довољно новца у буџету његове амбасаде. „Само стављање цвећа у вазе у лондонској резиденцији („Винфилд хаус”, чији се парк простире на пет хектара) кошта богатство”, прокоментарисао је један бивши „самофинансирајући” амбасадор.

Ти трошкови могу да износе и до милион долара годишње, па је између осталог и због тога правило да политички амбасадори не остају на дужности дуже од две године. Плата, ако је примају (а најбогатији се тог ситниша често одричу), у просеку је 15.000 долара месечно, наравно са плаћеним редовним трошковима и подразумевајућим привилегијама.

Критеријуми за професионалне дипломате су дефинисани законом о спољнополитичкој служби из 1980. По том закону, „положај шефа мисије нормално треба да буде додељен каријерном припаднику службе”, уз прецизирање да кандидат за амбасадора „мора да поседује јасно изражену компетентност за дужности шефа мисије, да зна језик земље у коју одлази, познаје њену историју, културу, економске и политичке институције и све друго што је важно”.

Публициста главне уреднице „Вога” је у међувремену изјавио да је „госпођица Винтур срећна на свом послу у ’Вогу’”, док остали настављају утабаним, али не сасвим сигурним путем од донатора до амбасадора.