Аљоша Љубојевић: Књижевност је занимљивија у кафани него у библиотеци

У кафани се срећу најживописнији ликови, тврди млади писац и новинар. Стога му је кафана инспирација за писање, али и мјесто у коме је недавно одржао промоцију своје прве књиге кратких прича.

Аљоша Љубојевић рођен је 1988. године у Сарајеву, новинарство је дипломирао у Новом Саду, а живи и ради у Бијељини.

2011. године освојио је друго мјесто за кратке приче на Међународном фестивалу ‘’Војислав Деспотов’’ у Новом Саду, а 2013. друго мјесто за пјесме, аутора до 30 година – ‘’Станислав Препрек’’, такође Нови Сад.

Објављивао је своје приче у више регионалних часописа (Изван коридора, најбоља кратка прича 2010, ВБЗ, Загреб, Најкраће приче 2010. Алма, Београд, Мјузик сторис Аквариус рекордс, Загреб, 2011, Писанија, 2013, Врање), а објавио је и збирку кратких прича „Без филтера“. У рецензијама се наводи да је ријеч несвакидашњим, андерграунд, причама које обрађују карактере које срећемо по кафанама, улицама и забаченим сокацима.

Шта ти не одговара на књижевној сцени, када си одлучио да умјесто у библиотеци, промоцију одржиш у кафићу?

Почео бих тиме да књижевна сцена не постоји, али та теза већ звучи старо и офуцано. Мислим да квалитетна књижевна сцена која би објективно изражавала квалитет никада није ни постојала. Питање је само у ком периоду је књижевности посвећено више, а у ком мање просотора. Читајући, увјерио сам се да најбоља дјела увијек остају у запећку. А због чега промоција у кафићу? Библиотека је одавно изгубила култ мјеста у коме ћете наићи на промоцију Књижевног дјела. "Књижевног" намјерно великим словом, јер деведесет одсто књига које се данас промовишу дјела су манекенки, водитељки, јавних личности – "а ако купите књигу, добићете бесплатно и ЦД?!" Зато су ми дражи простори као што су биртије, кафићи, и сл. Ту књижевност има неку шансу.

Шта можеш рећи о својим причама, да ли би за њих могао рећи да су више сарајевске, бијељинске или новосадске, у смислу неког печата који носе?

Новосадски писац Бојан Самсон рекао је за моје приче да носе печат постратног времена у БиХ, а са друге стране сарајевски драматург Љубица Остојић у једној преписци није се уопште сложила са том одредницом. Зато их не бих одређивао ни регионално, ни језички, ни локално, а камоли као ратне.

Гнушам се помодарског писања о рату. Важни су ликови. Важна је прича. У посљедње вријеме добио сам неколико признања за пјесме које су у ствари класична проза у стиху, зависи како их ко схвата, тако да већ дужи период нисам написао причу. Али и код пјесме и код приче принцип је исти – пишеш свој живот, дружиш се са људима из биртија, са шанкова, пијаца, са улице, и једноставно – живиш.

Књиге си подијелио бесплатно, каква је мотивација таквог потеза? Јесу ли људи одвикнути од тога да се и за културу треба платити?

То је једноставно моје схватање књижевности. Не ради се ту о новцу. Увијек сам био ближи самиздату, како бих доказао и можда потакао људе да схвате да књижевност није само оно што им се нуди у књижарама, већ да је она стално трагање. Трагање по антикварницама, музејима, распродајама, таванима и подрумима. Често одштампам неколико прича или пјесама на обичном штампачу, захевтам странице и подијелим. Нису људи одвикнути од куповине књига. Људи су одвикнути од размишљања.

Који су твоји мотиви за писањем пошто од тога не зарађујеш за живот? Мислиш ли да постоји разлика између таквих књижевника, и оних који живе од продаје књига?

Ту би се могло доста расправљати, јер и међу овима који живе од писања има књижевника и "назови књижевника", итд. Ако неко заиста добро пише и још зарађује од тога, мислим да је то одлична ствар, али у данашње вријеме ријетка. Ја сам дипломирао новинарство и од тога живим, а писање – једноставно, осјећам да морам да пишем.