Зима ми је, немам јеменије…

Нема тога што ми можете дати нити што ми ви можете одузети па да престанем писати против вас. Да поновим: ништа ми не можете дати, ништа ми не можете узети да ме ућуткате, једино ме можете – убити.

Пише: Зоран Јанковић

Прије неки дан зазвони ми телефон. Непознат број. Јавим се. Уљудно и културно поздрави ме мушки глас и представи се. Био је то један мој… паааа, рећи ћемо –познаник. Мислим да је то најтачнија дефиниција узајамног нам односа и нивоа комуникације. Зове ме да пијемо кафу. Зачудих се!

Радио сам нешто око куће, прљав, знојав и неуредан. Истуширах се набрзину, обријах и пристојно обукох. Све се спремам а размишљам зашто ли ме зове, Боже Једини!? Мало је људи у Рогатици са којима често пијем кафу. Премало. Али… није до мене. До људи је, барем ја тако мислим. Од кад су ме власти, ономад, изопштиле и окужиле јер сам им се супротставио, већина оних који су раније прелазили улицу само да би ме поздравили са: „Како сте, господине директоре, јестел’ се наспавали“, сада бјеже на другу страну цесте чим ме виде. Јер у Рогатици, ових дана и година, много је за’ебано звати се Зоран Јанковић. То име (и презиме) изговара се некако… не као псовка, више скупљених усана и полуукоченог језика, на пола гласа; најсличније као кад би, некад, старе, образли-жене изговарале безазлену реченицу типа „уђем ти ја на врата“, па одмах додавале „да извинеш“; е, баш тако моје име изговарају данас у Рогатици, само очекујеш још да чујеш: „Зоран Јанковић, да извинеш!“

Зато ме зачуди позив овог некад загриженог и до смрти заклетог есдеесовца, (опет до смрти) заљубљеног у лик и дјело Радована Караџића, а данас још загриженијег (опет до смрти) есенесдеовца и (опет до смрти) браниоца лика и дјела Милорада Додика; ушушканог у Миловом крилу, редовно преповијаног и слатком хапицом храњеног неспособњаковића чији је једини посао да се не мијеша у свој посао. Зашто ли ме он зове? Обично кад ја некога тражим он мени треба, а кад мене траже то значи да ја требам тражиоцу. Шта ли ћу му, овакав какав јесам? Шта ја некоме могу помоћи кад не могу да помогнем ни рођеној чељади у кући!? А овај доди(ц)ковац ме чак зове на кафу! И то у хотел, гдје ће нас видјети пола Рогатице!?

Рапорт код секретара СКОЈ-а

У тим тешким мислима стигох на одредиште. Уљудно се испоздрављасмо, упитасмо за здравље; своје и укућана. Ко Енглези прокоментарисасмо вријеме, а затим и мој аутомобил стар 22 године. Ја сам чекао да он коначно каже зашто ме је звао, а он је вребао погодан повод да „одчепи“. Утом наручисмо и пиће. За још два стола примијетих есенесдеовце. Аха, то је то, помислих: зове ме по партијској дужности коју је добио од општинског секретара СКЈ-у, пардон СДС-а, извињавам се СНСД-а; ко ће им га више знати кад су увијек у владајућој партији и увијек извршавају партијске а никад професионалне задатке. Професија им је: вјечни послушници сваке власти!

Пита ме како сам, како живим. Мада сам дошао са чврстом намјером да се пристојно понашам из мене проговори онај изворни, народни чивтелија:

– Што би народни пјесник рекао: „Зима ми је немам јеменије, не мере ми бити јебеније“, а теби хвала на питању. Јеменија ти је, ако не знаш, она огромна, вунена марама што су се некад жене зими замотавале у њу да не назебу. – одговорих му

Он је гледао, учини ми се, негдје преко мене, у даљину. Окренух се и видјех да поглед баца на партијске другове за сусједним столом.

– Ма… добро, пусти то, него, стварно, шта је то с тобом? Што си тако огорчен на све? Што нападаш власт гдје год стигнеш? А посебно Милорада Додика (овдје мој саговорник замало не устаде при помену Миловог имена)! Ето, реци, шта можемо урадити за тебе да престанеш писати против нас; само кажи шта ти треба, имам овлаштења за разговарам са тобом. – коначно ми откри мој саговорник повод нашег разговора.

Однекуд из дубина сјећања у фронтални, мождани кортекс груну ми један догађа који се збио прије пуних петнаестак година, а чији сам свједок био, па започех причу.

Шамар на правди бога

За покојног Илију Гузину, некадашњег генералног директор Српске радио телевизије – СРТ (данашња РТРС), бог да му душу прости, причало се – свашта. Ја сам од тога мало видио својим очима и мало чуо својим ушима. Мој је принцип да се са директорима никад не интимизирам, него да смо здраво-за-здраво. Ово о чему сад причам сам и видио и чуо. Причало се и да је Илија велики коцкар. Једном тако, кажу приче, изгуби Гузина велике паре на коцки од неког паљанског вуцибатине (зваћемо га Вуцибатина јер сигурно свако од вас познаје људе који заслужују да им такво буде – име). И то паре које није ни имао; играли су „на вјеру“. Илија не могаше да се одужи у року, а Вуцибатина наваљиваше. Као у оној народној: ништа горе него кад угурсуз рђи дугује; нити угурсуз може да врати нити рђа може да чека. Договорише са да директор коцкара запосли на СРТ-у, а овај да му опрости дуг.
Од Министарства одбране доби Вуцибатина потврду да не мора ићи на линију и, заиста, поче радити на СРТ-у. Није хтио било које радно мјесто, него искључиво – шефовско (мора да су у питању биле озбиљне паре). Пошто су Пале у то вријеме још биле два’ес’ кућа, влада и СРТ, за овај догађај већ се било прочуло. Да би ствар легла што безболније Вуцибатину поставише за шефа портирима и чистачицама. Знајући како је дошао до шефовског места чак ни чистачице ни портири нису га поштовали. Ни најмање. Кад би им овај наређивао шта треба да раде они би се, једноставно, окретали и одлазили. Што је Вуцибатину много вријеђало. А кога и не би?

Све контајући како да наметне ауторитет потчињенима Вуцибатина, једног дана, нареди Чичи (тако ћемо га звати у овој причи) да помете паркинг испред објекта. Према ранијем договору са колегама Чича му – окрену леђа. Онако омален и неугледан Вуцибатини се учини као погодан „предмет“ за стицање ауторитета; окрену га и, из све снаге, опали му – шамар.

Чича је тек био демобилисан из ВРС. Низак, проћелав, у шестој деценији живота. Цио радни вијек провео је као портир на некадашњој ТВ СА. Био је задовољан собом, својом породицом, својим животом и није тражио ништа више. Добар и поштен човјек до бола, један од оних што их злобници називају „малим људима“, али којих да нема ни сунце не би сјало. Рат се ближио крају па је он дошао на СРТ да одради још годину-двије па да иде у пензију. Иако је био легенда сарајевског ратишта, чувени минобацачлија са Враца који је, на војне циљеве, мине убацивао кроз димњаке и прозоре и на кога су годинама пиштали ратносарајевски медији, за себе поново није тражио – ништа. Желио је само да, и даље, буде обичан портир и да га пусте да грицка свој живот обичног човјека.

Није тешко замислити какав курцшлус му се десио у глави кад је њему, ратном хероју, поштењачини и људини, Вуцибатина, људски олош и шљам, дезертер који је на разне начине избјегавао војну обавезу, варао, крао и коцкао се по Палама читавог рата, опалио – шамар!

Наишао сам у моменту кад су четворица људи, два возача и два портира, покушавала да одвоје Чичу од Вуцибатине. Иако скоро упола мањи, Чича га је оборио под себе, сјео му на прса, објема рукама ухватио га за врат и давио. Вуцибатина је, већ сав црвено-плав у лицу, исколачених очију, кркљао и живот му је висио о концу. И док су четворица људи вукли Чичу за ноге, тијело му је било у ваздуху, али су руке још увијек чврсто и фатално стезале Вуцибатинино грло. Тек кад смо, колега сниматељ и ја ухватили Чичи сваки по једну руку и вукли их свом снагом, успјели смо Вуцибатину отети из смртоносног загрљаја. Нас шесторица у пуној снази једва смо зауставили једног Чичу у шестој деценији живота!

Двојица су Вуцибатину однијела и сакрили га у неку од просторија СРТ-а док је Чича, кога бијес још није прошао, ишао око зграде (велики број запослених већ су се окупили и нису му дали у зграду, за Вуцибатином) и голим рукама ломио стакла на прозорима. Сатима је, сав крвав и исјечен, урлао као рањени лав и тражио Вуцибатину да га докусури; а онда и Илију Гузину да га убије. Једва су га, некако, двојица колега и старих другара са којима је радио скупа тридесетак година, успјели умирити и одвести кући.

Вуцибатина се никад више није појавио на СРТ-у. Ни Илија Гузина, иако генерални директор, данима није смио доћи на посао. Мјесецима су шефови обавјештавали Илију кад је Чича на дужности, а директор на посао долазио само кад њега нема!

Слушај ме добро сад, имењаче!

– Слушај ме добро сад, имењаче! Било ми је раније довољно само да ме пустите да и ја живим на миру. Више није. Насрнули сте на мене на правди Бога, као Вуцибатина на Чичу. Миран, каквим ме Бог дао, учинио сам вам се згодан за ошамарити и обрисати ноге мноме. Оставили сте ме без посла под оптужбом да сам есдеесеовац; мене који никад нисам био члан нити једне политичке партије, ви који сте били у СКЈ-у па у СДС-у па у СНСД-у оставили сте без посла под оптужбом да припадам СДС-у да би запослили безвезњаковићку која припада СНСД-у; па видиш ли колико је то бесмислено да је тешко ухватити логичку нит мисли без обзира како то било речено. Нема тога што ми можете дати нити што ми ви можете одузети па да престанем писати против вас. Да поновим: ништа ми не можете дати, ништа ми не можете узети да ме ућуткате, једино ме можете – убити. – рекох имењаку.

Скочи мој саговорник од стола, као опарен, и оде без ријечи. Не плати чак ни пиће. Остави мени да платим. Он је директор непостојеће беха установе, са платом од неколико хиљада марака, а ја сам незапослено пискарало, и одавно сам не на „ивици егзистенције“ како се то обично каже, него у дубоком паду у провалији стотинама метара испод ивице егзистенције. Али, ваљда, ништа не уздиже тако добро човјека као – пад!