Упознајмо мит: Мјесто Лазареве вечере

Бабин Мост је село у општини Обилић у Административној Покрајини Косову и Метохији. Мјесто одакле је кнез Лазар Хребељановић кренуо са српским јунацима у епски Бој на Косову.

понедељак, 16 децембра, 2019 / 22:30

Садашња црква Покрова Пресвете Богородице подигнута је на основама старе цркве коју је, по предању, изградила кнегиња Милица над моштима изгинулих јунака.

Године 1915., са моштима косовских јунака сахрањене су и кости српских ратника из Првог свјетског рата.

У спомен на 600 година од Косовског боја 1989. године, на мјесту где се претпоставља да је била последња вечера кнежева, подигнута је мермерна Спомен-трпеза. Иако невелика, на њој су као „аутори дела“ потписани Милић Од Мачве, Влаховић Јовица, Ђуричић Благота и Лазић Мишо.

Кад смо код натписа, још је занимљива плоча из 1940. године, на којој се каже:

Овде код олтара Храма покрова Св. Богородице, гдје су по косовском боју сахрањени велики и мали, знани и незнани ратници Видовдански, почивају и кости српских незнаних јунака погинулих 1915. год за велико и свето дело ослобођења и уједињења.

Синови српских страдалника имајте на уму да на костима ваших предака почивају темељи наше велике Југославије.

Као потписници су наведени Војска и Народ, а овај потписан као Одбор нам се не да прекуцавати.

Само годину дана касније 1941., темељи те исте Југославије ће опет бити нахрањени српским лешевима. Покољ који је направила Независна Држава Хрватска, опет је узидан 1945. у Југославију, да би само осам година требало, од 1991. до 1999., када су се Србија и Црна Гора и даље грчевито држале јужнословенског братства, да земље НАТО изврше агресију на Савезну Републику Југославију и у том другом, ваздухопловном Косовском боју, Косово и Метохија су опет привремено пали у руке надмоћнијег непријатеља.

Мјесто где су заробљени српски јунаци, по предању, било је обиљежено мермерним стубом, који је пронађен у ријеци Лаб. Од тог стуба су мјештани изгадили чесму испред улаза у цркву.

У Бабином селу се обрео и Норвежанин Кристиан Каш, некадашњи НАТО окупатор, садашњи борац за Србе.

Кад је могао он, не би било лоше да се и још мало већи број Срба упозна са Косовским митом, у инат онима који желе да га искоријене.

Д.К.



8 КОМЕНТАРА

  1. Лазарева вечера јесте неизосатвни дио Косовског мита.
    Косовски бој је и историјски догађај, свакако значајан, али важније јесте да је дубоко уткан у нашем народном предању.

    Наравно да треба раздвојити народно предање и историјске чињенице, и обично доста тога у народном предању нема потврду у историјским документима.
    Тако је у народном предању свих народа и није то нешто својствено Србима.

    Имамо пакосне поруке дежурних злобника, и из компшилука и домаћих аутошовинста, како су Срби народ који слави поразе. Ни то није својствено Србима, сви велики народи имају у свом предању ту неку судбоносну битку и личности које симболизују узвишене идеале, то су у правилу чешће порази и трагичне сидбине личности, тако је јача порука.
    Тако Јевреји имају своју Масаду, Енглези имају свој Хастингс, Французи су своје страдање против „невјерника“ опјевали кроз пјесму о Роланду, или касније кроз страдање Јованке Орлеанске, Шкоти имају страдање Вилијама Валаса и битку код Фолкерка, чак и Амери, та нова, млада нација, имају свој Аламо, свако има своје Косово, мјесто страдања, распећа, из којег ће никнути идеали родољубља, слободољубља, жртвовања зарад виших циљева.

    Наравно да припадници малих народа или нација колкко јучер насталих, то баш и не могу разумјети.

  2. Хајнрих Шлиман је открио праву локацију Троје користећи се доказима заснованим на српској народној епици.

    Шлиман је био један од најпродорнијих археолога свог времена. Код нас још увијек видим да људи нису у стању да схвате концепте развијене још почетком прошлог вијека.

    Зашто се ствари проглашавају митом само зато што се помињу у епици?!

    Шлиман као најистакнутији, и бројни други су показали и доказали управо супротно.

    Дакле, ако се подробно описује неки догађај, личност или локација у бројним еповима – велики дио тога је врло вјероватно истина. А општи контекст је сигурно истинит.

  3. „Дакле, ако се подробно описује неки догађај, личност или локација у бројним еповима – велики дио тога је врло вјероватно истина. А општи контекст је сигурно истинит“.
    Vrlo promisljeno i nadasve nadahnuto, do mojega. Od nekoga ko “ misli i oseca“
    I stare narodne basne poput one o pinokiju takodze su blizu „kontekstu“. Pinokio i njegov drveni nos, Boccaccio i njegov od serbskijeh mitova odrvenjeni mozak.

  4. Зајс-ефендија, роЏени мој, кад већ хоћеш да држиш лекције на ову тему, де бар мало основног предшколског образовања – Пинокио није народна, није ни толико стара, још мање басна.

    Пошто разумљиво толико волиш и цитираш Пинокија, да знаш за убудуће: написао Карло Лоренцини дето Колоди, илити Карло Колоди, године 1881, изд. Libreria Editrice Felice Paggi, оригинални наслов Le avventure di Pinocchio. Storia di un burattino.

  5. Наравно роџени, само сам пристојно сачекао да упиташ.

    Пошто очигледно ниси како ваља читао омиљеног ти Пинокија ево и поенте.

    Дакле ради се о онима који су изневерили и издали свог оца и вјеру зарад пара и лијепог живота под окупаторским и туђинским газдом. Онда иду такви и лажу прије свега и највише сами себе. Такви превјерени и преварени онда дођу па се из објести још спрдају са својом културом и оцем од кога су потекли и на кога су пљунули, а све зарад „угодног“ живота.

    Па их онда нове газде које ови превјерени сматрају својим новим родитељима лијепо претворе у праве правцате – магарце. Те магарце користе као свиње, за топовско месо и кожу за добош.

    За то вријеме њихови прави род им пјевају тужбалице типа „Остајте овдје“, заборављајући да је забрањено бацати бисере пред свиње „Јер окренуће се против вас“.

    Пинокио, као и свака бајка има срећан крај, а у животу је наравно крај пуно реалнији.

    А поента је иста, драги мој Зајс-ефендија.

    Видиш, да би био лијеп крај и да би било као у бајци мора да се разумије, мора се бити велики човјек. Као Андрић, као Селимовић, као Кустурица, и ини.

    А таквих је мало у популацији потомака и поштовалаца културе „плахих и лакомих“.

  6. Болест никога не краси, али, ваља је констатовати, чак и када је неизлечива. Твоја болест има сва обележја националног поноса. Болест, дакле, која подразумева озбиљну конфузију у глави, генетско наслеђе у афективном негирању назнака реалног и склоности да се прихвате огољене лажи, жеље, штавише, неутеживе потребе за њиховим конзумирањем до колективне еуфорије.
    Народни лек за ову дисфункцију : туткај прст, наизменично онамо, па онда овамо. Знаш на шта се мисли овде?

  7. Šliman nije bio arheolog pa nije ni mogao biti prodoran. I nikada ni na jednom lokalitetu koji je istraživao nije pronađen nepobitan materijalni dokaz da je pronašao Troju. On je bio nešto kao Semir Osmanagić 19. vijeka. Puno istraživao i puno otkopao, ali puno i uništio, pogrešno klasificirao i slagao.
    Veliku stvar je učinio time što je iskopavao u Mikeni, ali skoro sva njegova tumačenja o Mikeni su teški promašaji jer je mitu dao prvenstvo ispred činjenica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *