Умро Боснимир Личанин – осинивач Студентског позоришта у Бањој Луци

Посмртни остаци Боснимира Личанина Ликоте биће кремирани у Загребу на гробљу "Гај Урни", а према његовој посљедњој жељи урна ће бити похрањена на гробљу "Козала" у Ријеци, у кругу најближих, док ће комеморација у договору са члановима Ликотине породице бити одржана у августу и у његовој Бањалуци.

Рођен је 8. марта 1944. године у Аранђеловцу, као Живомир Личанин. Као глумац аматер пријавио се 1959. године на аудицију у "Аматерско позориште” у Приједору. Рецитовао је револуционарну пјесму Изета Сарајлића и био одмах примљен. Тако је његова глумачка каријера почела са представом Милана Беговића "Пустолов пред вратима" за коју је тада приједорски аматерски театар тражио глумце.

Био је и падобранац, те је уписао 612 падобранских скокова.

Као студент активно је играо у аматерском позоришту "Бранко Крсмановић" у Београду. Дипломирао је хемију на Природно-математичком факултету у Београду 1970. године.

Први професионални ангажман добио је 1971. године у бањалучком "Народном позоришту Босанске Крајине" у представи "Господа Глембајеви”. Била је то улога свештеника Силбебрандта. Његови глумачки партнери у тој славној Крлежиној драми били су Мира Бањанин и Душко Крижанец, а редитељ је био Предраг Динуловић. Једну годину радио је као новинар РТВ Сарајево, као дописник из Бањалуке, а затим се поново вратио у Позориште.

У "Народном позоришту Босанске Крајине" одиграо је преко педесет улога у периоду од 1971. до 1981. године: Силбребрант, Вук, Пети Змијањац, Покојник, Пехливан, Тогар, Бобен, Бојан, Тимон Атињанин, Мефистофел, Хрвоје Вукчић, Јапанац, XXX, Виктор, Непознати, Прозоров, Пролог, Ковач, Хасанага, Леонат, Николетина Бурсаћ, Шкрго, Меанџић, Франц Бернот, Ланс, Пјер Ланжвен, Добричина, Симеун Ђак, XX, Марко Волић, Рецитатор, Луталица, Путник, Антипа Зиков, Лео, Сава Савић, Руњо, Лале, Крста, Јамар Екдал, Салкица Мехић, Крситобал, Онуције, Агатон, Барун ван дер Блутен, Силни, Ди.Кроази Тартиф, Он, Су, Кобалов, Јаков и Краљ Александар.

Бањалучка публика највише ће га памтити по улогама Ковача у представи "Мистефија Буфо" Мајаковског, Антипе Зикова у представи "Зикови" Горког и Агатона у нушићевом комаду "Ожалошћена породица.

Наступао је и на филму, телевизији и радију, а за своја глумачка оставарења добио је много признања: низ глумачких награда на позоришном фестивалу у Јајцу, награду Удружења драмских умјетника Босне и Херцеговине, награду "Веселина Маслешу" коју је додјељивао СИЗ града Бањалуке, а за монодраму "А моја Босна је нешто треће”, награђен је "Сребрном колајном" на фестивалу у Земуну 1984. године.

Након Приједора, Београда и Бањалуке, по препоруци познатог глумца Карла Бурића добио је позив од директора Драме Ненада Шегвића да се придружи ансамблу ХК "Ивана пл. Зајца" у Ријеци. Привукли су га нови глумачки изазови, а све се поклопило и са започетом градњом породичне куће у Омишаљу на острву Крку. Одмах је ускочио у "Протекцију" Бранисала Нушића, а потом и у ансамбл Брешанове "Свечане вечере у погребном подузећу", који је режирао сам аутор Иво Брешан. Од тада до почетка рата у Босни у Херцеговини одиграо је највише глумачких рола од свих запослених. Током ратних дејстава у Босни и Херцеговини, желићи мир свим народима, промијенио је име у Боснимир и од тада је играо у низу веома значајних представа ХНК "Ивана Пл. Зајца" као што су: "Велика Тилда" аутора Ивана Видића, у режији Нени Делместре, "Jazz" Филипа Шоваговића у режији Ивице Буљана, "Господа Глембајеви" Мирослава Крлеже у режији Бранка Брезовца, "Словенска сауна" Рудија Шелига у режији Јанеза Пипана, "Злочин и казна" Ф.М. Достојевског у режији Томија Јанежића, "Виктор или Дан Младости" аутора Душана Јовановића у режији Мирослава Међимореца, "Краљево" Мирослава Крлеже у режији Вите Тауфера.

Међу Личаниновим најпознатијим и најхваљенијим ријечким улогама су улога Букарице у "Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња”, Глава у "Jazzu” Ивице Буљана и Хаклија у награђиваном "Комшилуку наглавачке”.

У пензију је отишао 2008. године.

Осим што је био глумац, био је позорипни педагог и идејни покретач студентских и алтернативне позоришних сцена. Тако је 19. фебруара 1977. године на Електротехничком факултету у Бањалуци покренуо рад Студентског позоришта Бањалука које егзистира и данас, те додјељуе годишње награде младој глумици или глумцу, а награда носи име Ликота, што је његов надимак. У бањалучком Студентском позоришту био је активан као редитељ и режирао је четири представе: "Молим партију да ме прими у своје редове", "Ариф Тамбурија", "Ма дара" и "Змај", а као супервизор био је ангажован у представи "Црвени кестен".

Још 1985. године у ријечком кварту званом Белведер на "Митингу поезије" посвећеном ондашњем Дану младости основао је Отворену сцену "Белведере" која је окупљала већином младе људе, глумце почетнике. Водитељ Отворене сцене "Белведере" био је пуних двадесет година.

Посљедњих година водио је "Отворено казалиште Омишаљ" на острву Крку.

У свим наведеним аматерском позоришту стасали су бројни познати млади глумци.

Један од посљедних комада одиграо ја са Аном Бајчић у представи "Смих наш бодулски" аутора Ива Жица Клачића у "Отвореном казалишту Омишаљ", 2013. године.