Ућериваће нам се још

У обавезни прибор за излазак припадника ЈНА у град, према правилу службе је неизоставно спадало и огледалце.

Овако стечену навику, сеоски шевци и ђилкоши су задржали и по развојачењу, тако што су приликом својих цивилних излазака у град и даље посједовали огледалце.
Али не неко обично, већ такозвано „огледалце са ућеривањем“.

Наиме, у позадини тога огледала, тачније речено испод његовог поклопца, налазиле би се три куглице, те слика голе женске са три рупице на мјестима од виталног интереса. Задатак је био одмах препознатљив: ућерати све куглице у припадајуће и предодређене им рупе.

Ова комбинација примитивног флипера и фантази плеј игре, није била баш безазлена. Захтијевала је много умјешности, трескања, тумбања, псовања,пљувања а надасве живаца за коначан успјех цијелог пројекта..

Е,сад…шта ја то као писац ових редова хоћу да кажем?

Па то да ме све ово тако неодољиво подсјећа на наше изборне процесе.
Јер у њима учествује забрињавајућа количина шеваца и ђилкоша, који су трајно стигли у градове из којих су истјерали не само војску, већ и свако правило службе.
И које,баш као и онда, не занима стварна слика у огледалу, већ искључиво позадина, то јест ућеривање себе и родјака на позиције са којих ваља претходно ишћерати све оне који су се ту прије њих натрунили.

Но, све то захтијева да се и бирачком тијелу штогод ућера; а прије свега пуста обећања о јавним радовима на изградњи разних чардака ни на небу ни на земљи, златним кашикама са којима ћемо на крају крајева нешто итекако покусати, разним програмским сокоћалима која ће нас ућерати у Јевропу, те осталим чудима силним а до сада невиђеним….

Отуда и у нашим изборима толико нервозе и толико мијешања,трескања, псовања и пљувања, отуда и толика коалирања и клоакирања, све док се избори не заврше, а њихови славодобитници приступе свом ућеривању на стратешке положаје са којих се потом одсудно бране.

А што се предизборних обећања тиче, она остају само оптичка варка, будући да једино наша изборна Алиса пређе у обећану земљу чуда са друге стране огледала.
Разбијање огледала,кажу, са собом доноси несрећу кој траје седам година.
А можда наша несрећа траје већ двадесетак година управо зато што немамо ваљаног огледала у којем би се коначно суочили са самима собом.

Можда бисмо тако спазили и козје, магарећима врло сличне уши које су нам,може бити, нарасле у међувременима у којима смо обожавали цара Тројана и његово, сваких избора ново, а непостојеће руво.

Можда једног лијепог дана постанемо свјесни да нам се у софтвере увукао тројанац који нам стално сугерише да међу нама, самима себи најпаметнијима, нема ама баш никога довољно доброга за све нас.

Ceterum censeo, да ћу и сам у овако нешто овако повјеровати само у случају чуда – да било гдје побједи неки независни кандидат или листа надреалиста, вољних и спремних да нас како-тако изведу односно ишћерају из дворане кривих огледала, из које никако да потрефимо прави излаз.

А до тада-ућериваће нам и ишћериваће нас још, уз обилату помоћ медијских Архимеда, кадрих да својим огледалима спале свако једро и све једро што би се на хоризонту указало. .