Трка у задуживању (3)
Трка у задуживања утиче на сваког појединца и на сваку фирму. Глобализација је сваког од нас учинила подложним на утицаје из свјетских центара моћи. Капу нам кроје. Срозавање курса евра и конвертибилне марке у односу на остале свјетске валуте са собом носи читав низ посљедица. Неке су лоше за наше кућне буџете а неке од […]
Трка у задуживања утиче на сваког појединца и на сваку фирму. Глобализација је сваког од нас учинила подложним на утицаје из свјетских центара моћи. Капу нам кроје.
Срозавање курса евра и конвертибилне марке у односу на остале свјетске валуте са собом носи читав низ посљедица. Неке су лоше за наше кућне буџете а неке од њих нам пружају читав низ нових могућности и прилика. Лоше је то што ће сва роба која долази из Кине, Јапана, Америке и Бразила бити скупља. Скупље ћемо плаћати кафу, гардеробу, робу са амазона и ибеја, бијелу технику, телефоне, рачунарску опрему. Наше паре ће вриједити мање.
Истовремено ће наш рад и наше робе постати конкурентније. Стицајем околности конкуренција нашем раднику нису високопродуктивни кадрови Њемачке, Холандије или Шведске. Наш радник у свјетској подјели рада конкурише радницима из Кине, Марока или Бангладеша. Већ неколико деценија производња се са запада сели ка истоку. Америчке и европске компаније у својим матичним земљама и централама задржавају одјељења за истраживање и развој, дизајнере, логистичаре и маркетинг стручњаке док највећи дио мануелног посла обављају радници из земаља нижег животног стандарда. Резултат такве политике поразан је за западне економије. Кина је од 2008. године удуплала свој друштвени производ док су практично сви западњаци остали на истом нивоу. Стагнирали су.
Трка у задуживању (1)
За само годину дана, као посљедица пада вриједности евра, наш радник је релативно посматрано постао конкурентнији за читавих тридесетак процената. У условима када глобалну потрошњу и производњу диктирају свјетски брендови то је велика промјена. Изгледа ми да пролази незапажено али ми ту промјену већ живимо. Наш се човјек воли распричати о томе ко је и са ким попио кафу у Малој станици и редовно га мимоиђе оно битно. Битно је то што од прије годину или двије дана шијемо Барбери мантиле, правимо Најки копачке, Дизел патике, Јовине гојзерице, БMВ кожне комбинезоне за мотористе и аутопресвлаке за Ферари. Обављамо и друге послове који су прије десет година били резервисани за милијарде радника Кине и Трећег свијета.
Многи ће лоше говорити и писати о лон пословима али не подразумијева производња за велике брендове само и искључиво лон послове, тј. услуге дораде на сировинама које стижу од наручиоца посла. Све је више простора за ангажовање домаћих добављача. Морам указати на примјер општине Котор Варош. Тамошњи радници производе Најки копачке. Италијан који води посао је за неколико година буквално препородио град. Плате су редовне и никада испод 500 КМ, шири се дјелатност.
На властима је да постану свјесне нових околности и да не сметају. Не очекујем да уређују индустријске зоне, не очекујем да врше обуку и преквалификацију кадрова, не очекујем да посредују приликом успостављања првог контакта или да промовишу локалне потенцијале на специјализованим сајмовима брендова. Само да не сметају, превише.