Трећа странпутица

Ситуација на политичкој сцени у Републици Српској је поприлично шизогена.

Пише Небојша Вукановић

Временом су се између странака потпуно изгубиле идеолошке разлике, принципи, јасна подјела на љевицу, центар, грађанске или партије десног центра… Политичарима је важна само матеметика и сабирање свега и свачега како би се са концем и конопцем прешао цензус, докопао мандат и функција.

И док се на једном нивоу власти непрекидно свађају и размјењују тешке оптужбе, те исте странке и партнери су у коалицији и на обострану корист добро сарађују на неком другом нивоу власти.

Један од сликовитих примјера неприродног удруживања је најновија коалиција треће странпутице. Иако је осам година носећи стуб режима, ДНС покушава уочи избора да се јефтино опере и правећи малу коалицију са двије непарламентарне странке прикаже гласачима као тобоже неки неутрални и нови политички фактор који не сноси одговорност и кривицу за катастрофалну ситуацију у друштву. Чињеница да су у савез ушли донедавно љути противници, Шешељеви радикали и напредњаци, те да Ђурђевић без значке Војислава Шешеља у Бијељини влада у коалицији са СДС, а истовремено на републичком нивоу прави договор са СНСД можда најбоље показује колико је коалиција природна, искрена, постојана и шизофрена.

Трећа странпутица је у вишим центрима моћи добро осмишљен пројекат и конгломерат који има за циљ да обманом гласача са једне стране амортизује опозициону причу како ће Вучић активно али посредно учествовати у рушењу режима, а са друге стране Додику обезбиједи и један број десно орјентисаних али недовољно упућених и обавјештених бирача.

Ма колико се покушао представити невин, досљедан, поштен, добар и неупућен, ДНС на челу са остерјелим лидером, који би да се кандидује за члана Предсједништва, а поред Босића се једва држи на ногама наслањајући се током конференције за новинаре чврсто на столицу, има превише путера на глави. Од жељезница, ауто-путева и наплатних рампи до локалних предизборних путића и бројних увезаних дворских предузећа много је сумњивих радњи и послова који се требају детаљно истражити, а предизборним кокетирањем и нуђењем сарадње никако не треба дати шансу да се амнестирају важни носиоци активности.

Зашто би мијењали власт ако ће и у новој Влади бити исти или слични актери, и ако ће се наставити владати по старом моделу? Уколико се жели оздрављење и опоравак друштва у коме живимо мора доћи до потпуне демонтаже и промјене накарадног система, а то се никако не може урадити крећући се у провалију првом, другом или трећом странпутицом, у друштву остатака старих служби, партија и система.