Шта доноси нови формат Лиге шампиона

Навијачи у Србији Лигу шампиона понекад шаљиво зову Лигом шампињона, а то име од петка више није прикладно. Оно што ћемо имати након промена које је УЕФА најзад и званично потврдила биће Лига тартуфа, луксузнија него икада, а формални шефови европског фудбала – јер стварни сигурно нису – понашају се као да су јели лударе.

Пише Марко Ловрић (НиН)

Након што се у среду увече испоставило да су – први пут у историји – у нокаут фазу Лиге шампиона доспели искључиво клубови из шест најјачих европских лига, УЕФА је у петак објавила да ће очигледан проблем решити тако што ће у Лиги шампиона створити још места за клубове из најјачих европских лига. Од сезоне 2018/2019, Шпанија, Енглеска, Италија и Немачка имаће по четири гарантована места за своје најјаче тимове. То значи да ће четири принцезе европског фудбала имати шеснаест места на главном европском фудбалском балу – или седамнаест, пошто једно припада победнику Лиге Европе, који углавном долази из исте четири државе – а да ће се за осталих шеснаест или петнаест места борити педесет нижих племићких и плебејских фудбалских земаља. Провалија између великих и малих, богатих и средњекласних, сиромашне да и не помињемо, гротескнија је него икада, а могло је да буде и биће још горе.

„Имали смо један циљ – да одржимо сан живим. Да допустимо свим земљама приступ нашим такмичењима“, рекао је летос привремени генерални секретар УЕФА Теодор Теодоридис, из чега је лако закључити да ће чак и те мрвице за плебс убудуће бити под знаком питања. Високо племство европског клупског фудбала већ је током преговора са УЕФА тражило „вајлд карте“ за клубове са „историјским заслугама“, што је био лепши начин да кажу да у Лиги шампиона хоће Манчестер јунајтед, Милан, Интер, Ливерпул и сличне посрнуле племиће који претходних сезона играма често не успевају да заслуже позивницу за велики бал. Компромис је за сада нађен у томе што ће се „историјске заслуге“ урачунавати у клупски коефицијент, компликовану бројку од које умногоме зависи колико ће тешке противнике клуб имати у такмичењу и колико ће новца добити од учешћа.
„Клупски коефицијент укључиће додатне поене за претходне титуле како би се одразио дугорочан допринос клубова бренду и успеху такмичења“, стоји о званичном саопштењу УЕФА.

Употреба речи „бренд“ не би требало да нам промакне. Карл-Хајнц Румениге, некада славни фудбалер а данас извршни директор моћног минхенског Бајерна и председник Европског удружења клубова (ЕЦА), у свему овоме не налази никакву нарочиту неправду.
„Да, ово је био дуго потребни корак у правом смеру. Учиниће такмичење атрактивнијим и јачим. Са овим реформама, у такмичење ће ући више квалитета и емоција“, рекао је Румениге за немачки спортски часопис Кикер.

О емоцијама више речи доцније. Сада треба приметити да и Румениге говори искључиво о „атрактивности“, „јачини“ и квалитету“ такмичења. Краће речено – о бренду. Ни не претвара се, дакле, да је битно да европска Лига шампиона заиста буде надметање европских првака или најмоћнијих клубова пет или шест земаља. Заправо, битно је да буде ово друго, што је сасвим сигурно крајња жеља свих Руменигеа. Овај Румениге за сада каже да је 15 или 16 места за 50 земаља довољно.

„УЕФА има и политички задатак и спроводи га у дело нудећи клубовима из мањих земаља теоријску шансу да се квалификују за Лигу шампиона. Тако је било у прошлости и остаће тако у будућности.“
Учешће већег дела континента у најјачем европском фудбалском такмичењу сада је, дакле, „политички задатак“ а не спортски аксиом. Срећом по Руменигеа, шансе за то да се клуб са Балкана или из Скандинавије квалификује за Лигу шампиона заиста су само теоријске. Зато је у октобру извршни директор ФК Копенхаген Андерс Хорсхолт потврдио да већи клубови Скандинавије, Шкотске, Холандије и Белгије размишљају о сопственом такмичењу.

„Морамо да обезбедимо међународну будућност свог клуба. Укратко, немамо алтернативу“, рекао је Хорсхолт. Једну алтернативу предлаже Џон Николсон, познати енглески фудбалски колумниста. Николсон сугерише да се из мртвих ископа систем европских такмичења какав је постојао до пре 25 година и тврди да би то било не само праведније, већ и атрактивније.

„Оба такмичења треба од почетка да имају формат нокаута у две утакмице, без диригованог жреба, јер ризик чини играње купа узбудљивим. Једна лоша утакмица и испао си. То је права природа такмичења, а не могућност да прођеш даље са три лоше утакмице, нерешеним резултатом и неколицином победа. Играјмо мање утакмица, али нека све буду кључне. Неки ће велики тимови рано испадати, али ће свака утакмица привући пажњу“, записао је Николсон у колумни на веб-сајту „Фудбал365“.

Џон Николсон се брине и за правду и за бренд. Свестан је да утакмице Лиге шампиона попут Базел – Лудогорец, које не одлучују ни о чему битном за планету, јер се сигурно ниједан од та два тима неће пласирати у нокаут фазу ЛШ, нису привлачне светској публици. Пропушта, међутим, да увиди да велики клубови за сада пристају да се на њиховом балу одигра и такав небитан плес, јер им управо групни систем такмичења и дириговани жреб гарантују да ће се – након јесењег комбинованог играња са плебејцима и патрицијима – на пролеће сити изиграти са себи равнима. А то је оно што фудбалски свет сада хоће, и УЕФА је то добро разумела, што се види из још једне одлуке, неприметне под сенком одлуке о додатним столицама за принцезе. УЕФА је наиме одлучила да се утакмице Лиге шампиона убудуће играју у два термина – у 19 сати и у 21 сат, уместо да све почињу у 20.45.

УЕФА се нада, каже, да ће та промена допустити навијачима да на телевизији виде више утакмица. Кључна реч је „телевизија“, и због телевизије су великани хтели да се утакмице Лиге шампиона играју викендом, јер ће тада моћи још више да рачунају на азијско и америчко телевизијско тржиште. Глобализација је променила сам концепт навијања и у свету је све више навијача Барселоне из Србије или навијача Реала из Молдавије, који „вољени“ клуб никада у животу неће гледати на стадиону, и којима, бар за сада, није досадно то што ће у фебруару и марту на телевизији гледати двобој Бајерна и лондонског Арсенала већ трећи пут у последње четири године. Савремени европски фудбал више није питање страсти, већ моћи, а како је фудбал слика друштва у малом, то неодољиво подсећа на вечно политичко надметање истих актера, моћних и недодирљивих, које никако да нам досади, надметање без смисла и без емоција.