Сјећање на Невесињске пушке, све три

У Крековима, код Невесиња, у организацији Одбора за његовање традиције ослободилачких ратова Владе Републике Српске, служењем парастоса и полагањем вијенаца на споменик устаницима, обиљежене су три "Невесињскње пушке"- устанци 1875,1882 и 1941.године.

Вијенце и цвијеће на спомен-обиљежје српским јунацима положио је изасланик предсједника РС,министар рада и борачко-инвалидске заштите РС, Петар Ђокић, делегације Народне скупштине РС, Борачке организације РС,породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС,Савеза логораша РС,Савез организација и удрузења РВИ РС, и Савеза цивилних зртава рата, Трећег РС пјешадијског пука , делегација општина Невесиње,Источни Мостар и Источна Илиџа и делегација општинске Борачке организације Невесиња.

Невесињска пушка 1875. је најзначајнији догађај на историјској позорници српског народа у другој половини 19-ог вијека. Она је наставак устанка из 1804.године и посљедњи је устанак против Турског царства, које је из темеља пољуљала, и отворила такозвано Источно питање. То је довело до корјенитих промјена у југоисточној Европи: буна је промијенила карту Балкана, изазвала судбинске сукобе међу државама и народима, што ће бити предигра балканским ратовима и Првом свјетском рату.

Начелник Невесиња Момчило Шиљеговић је истакао значај прве Невесињске пушке- јединог устанка у оквиру Велике источне кризе који је имао континуитет војних акција, јединство командовања и који је чинио цјелину, те је као такав мајка свих устанака из доба Велике источне кризе и надахнуће будућим устаницима у новијој и даљој прошлости српског народа.

Друга и трећа Невесињска пушка

-Слободарски и антифашистички дух нашег народа афирмисан кроз историју, није поклекао ни 1882. године, када је испаљена „Друга невесињска пушка“- устанак у Херцеговини који је прво почео у Невесињском срезу, нападом око 1000 наоружаних устаника на жандармеријску станицу у Улогу-рекао је Шиљеговић.

Он је подсјетио да је то био заједнички устанак Срба и Муслимана против Аустро-Угарске монархије, који није имао широке размјере због тога што га није одобравала и помагала званична Црна Гора и Србија.
То је био разлог што је задржан у локалним оквирима са ограниченим ефектима у борби за коначно ослобођење од новог окупатора.

Шиљеговић каже да је историја још једанпут показала како страни завојевачи немају шта тражити на овој светосавској земљи и у „Трећој невесињској пушци“ испаљеној у борби против фашизма. Антифашистичка невесињска пушка је први оружани устанак против фашизма у поробљеној Европи.

Јунски устанак у горњој Херцеговини 1941. године почео је у Невесињу као варница из које се разбуктао пожар четворогодишње ослободилачке борбе против фашистичких окупатора и њихових домаћих помагача. Био је то спонтани општенародни бунт српског народа против стравичних злочина Независне Државе Хрватске у којем је херцеговачким Србима припала част, да први у поробљеној Европи високо дигну заставу антифашистичке борбе-констатовао је Шиљеговић.

Историја ових простора протекла је у супротстављању сваком зулуму, самовољи и феудалном кулуку, трпљењу и борби за самоодржање, освајању слободе, очувању националног и духовног идентитета, етичких и културних вриједности. То је и одредило судбину овог народа, да буду страдалници и ратници у политичкој мрежи европских дворова и интереса истока и запада.

Најзначајнији догађај овог периода неоспорно је Невесињска пушка, из које је испаљено 23. јуна 1875. године у Бишини, на Четној пољани, из руку невесињског хајдука и харамбаше Пера Тунгуза и његове чете. Овај устанак дао је сигнал цијелој Херцеговини да се дигне у устанак, да би врло брзо прерастао у велику источну кризу – питање даљег опстанка Отоманске царевине на Балкану, као и подјели њених територија на том простору.