Сергеј Мандић: Заблуде нас одржавају на површини

Млади Невесињац Сергеј Мандић (1979) не живи од писања. Каже да спада у групу сретника који имају посао у струци, након завршеног правног факултета на Палама.

Писање је неки унутрашњи порив, а ово додатно подцртава да га је са постојањем конкурса Златна сова упознала, и на пријаву наговорила снаха Свјетлана. Данас јој је на томе захвалан, иако је до публике раније долазио и постављањем своје поезије на интернет.

Његова прва књига Збуњеност, или бајка о ничему посебном, добила је отјелотворење захваљујући Заводу за наставна средства и уџбенике. Сад је прилика да питамо како је све почело.

-На моју машту је највише утицала моја бака Илинка која је страствени читалац новела, епске фантастике и која је измишљала сопствене бајке, као и мој брат Ранко који ми је отворио рецимо свијет научне и епске фантастике. У мом крајње незанимљивом животу, једина занимљива ствар којом сам се поносио, прије објављивања ове књиге, је чињеница да сам још 2003. основао сајт "Ангел поезија" гдје сам објављивао пјесме под псеудонимом Ангел Калиновик (Иако сам поносни Невесињац, Мандићи су поријеклом из Калиновика), који је угашен 2009. заједно са сервером "Геоситија". Неке од мојих пјесама за дивно чудо још се могу наћи на интернету (нажалост не најбоље, али чињеница да их је неко сачувао ми бескрајно много значи).

Један сте од пет аутора који су добили одређено признање Завода за уџбенике, које се манифестује у чињеници да су ти штампали роман. Како Ти гледаш на тај догађај?

Везано за штампање мог романа од стране Завода: то јесте дефинитивно признање које ми даје велику личну сатисфакцију, јер се ради о издавачкој кући која има за циљ објављивање романа одређеног квалитета. Значај није једино у самом акту објављивања колико у чињеници да је неко процијенио да мој роман вриједан објављивања.

Да ли сте задовољни резултатима тог конкурса, с обзиром на то да су прва три мјеста додијељена писцима који не живе и не стварају у РС?

Интересантно, али био сам задовољан резултатима конкурса и прије него што сам уопште знао да ће и мој роман бити објављен. Искрено, многи писци са нашег подручја објављивани су у другим земљама, зашто не би било обратно? На крају крајева имао сам прилику да прочитам првонаграђени роман и искрено мислим да заслужује награду ако га упоредимо, рецимо, са мојим романом.

Колико је заправо младим писцима данас тешко да објаве књигу? Да ли бисте ви то успјели да није било Заводовог конкурса?

Данашњи писци, нашег говорног подручја се суочавају са више проблема… Са једне стране, иако смо мотивисани да пишемо, јер ово су времена која дефинитвно буде инспирацију, веома често немамо довољну мотивацију да се боримо за свој роман у смислу објављивања. Било због страха од одбијања од стране издавачких кућа, било због неисплативости самосталног издавања. С’ друге стране, искрено, ја први више пажње посвећујем страној књижевности него нашој.

Бестеселери других говорних подручја и прије него што буду преведени на наш језик, већ имају фантастичну репутацију и често су у питању дјела која самим тим што се не баве проблемима нашег свакодневног живота примаљиви читаоцима. На ваше питање да ли бих објавио књигу да није било Заводовог конкурса, одговор је – не. Једноставно, конкурс омогућава да у случају да будете одбијени, увијек можете да се тјешите чињеницом да сте имали јаку конкуренцију.

Како би сте описали ваше дјело, чиме би сте навели некога да га прочита?

Мој роман… Мислим да је његова вриједност у томе што ће свако у њему видјети оно што жели, помало ме (на основу реакције читалаца) подсјећа на оно чаробно огледало које умјесто да говори истину, показује људима управо само одраз онога што желе да виде. А вјерујте то ми као писцу чак није била намјера. Када сам почео да пишем "Збуњеност… или бајку о ничему посебном" жеља ми је била да једноставно пустим своје мисли да теку, немајући јасну визију садржаја романа. На крају сам добио роман испуњен ексцентричним ликовима који живе свој живот на начин на који желе, по сваку цијену. Цијена је одвојеност од стварности, једна врста самообмане, али свеједно, они су срећни. У свом свијету су чувени књижевници, хероји, боеми и авантуристи.

Чак и главни лик романа, моја јунакиња игра своју сопствену игру скривања симптома своје болести, да не би била разоткривена од својих "вољених" – других ликова романа, зато што зна да јој неће помоћи, већ ће њене задње мјесеце претворити у једну врсту мелодраме у којој не жели да учествује – и с друге стране, што и сама ужива у тој превари јер је то начин да им докаже тривијалност њихових живота. И да, то је књига о једној врсти усамљености, о чињеници да тако често будемо окружени људима који дјелују изванредно, на које смо поносни, срећни што их имамо у свом животу док се не деси нешто што нас присили да схватимо да смо можда једноставно живот протраћили на погрешне људе, не зато што су зли или што нас не воле, већ из простог разлога што нас не разумију.

Рекли сте да већина нас живи својеврсне заблуде и илузије. На шта сте конкретно мислили?

Већина живи живот заштићен заблудама и илузијама, то је одбрамбени механизам, без кога би човјечанство вјероватно извршило колективно самоубиство. Зашто? Видите сви ми имамо нешто у овим тешким временима за шта се држимо, што нас фигуративно говорећи "одржава на површини", за неке су то њихови пријатељи са којима оду на вечеру понекада, да се мало опусте уз вино, за неке су то њихови хобији, за неке каријера, породица, дјеца, за неке љубав и потрага за истом. Веома често, нажалост, наступи тренутак када настане тишина, злослутна тишина у нашем уму која претходи управо ономе што не желимо да да се деси.

Тренутак када схватимо, да нас на површини не одржава ништа од горе наведеног, већ наша потреба да вјерујемо да је наш живот ма гдје живјели, вриједан живљења. Тужно је то што веома често за многе људе наступи тренутак разочарења када схвате да или њихов живот није ни близу идеалном како су замишљали, или да (још горе) оних пар ситница који су их чинили испуњеним, више нису довољне да зауставе поплаву проблема који долазе, а старост и смртност на примјер су такви проблеми који чекају све нас.

Наравно, било би много лакше када бисмо се фокусирали на живот сам и све његове елементе и када не бисмо правили мале сплавове од оних неколико ствари (или јединки) у животу за које нам се чине да су "најбоље што имамо". Срећом, наш одбрамбени механизам јесте изврстан, тако да када схватимо да наша дјеца неће постати генији, да нећемо наћи љубав свог живота и наши пријатељи воле више вино него нас, увијек нађемо неку нову малу илузију да се за њу ухватимо.

Да ли сте задовољни рецепцијом романа у читалачко-критичкој сфери?

Када је у питању реакција на мој роман, по мени она је изразито задовољавајућа. Наиме не вјерујем да је прочитан нити од једног критичара, тако да се могу похвалити да су негативне критике изостале. Што се позитивних тиче ту се морам ослонити на читаоце и то из моје ближе околине који ми наравно неће рећи чак ни ако је роман лош – још мало о живљењу у илузији.

Шалу на страну, примијетио сам да особе које читају мој роман имају сасвим различите реакције, неки га сматрају лаким, готово тривијално забавним дјелом које се носи на море да би се читало на плажи, док га други сматрају занимљим, узбудљивим или чак трагичним. изгледа да је случајно написан како сам раније рекао да буде на неки начин неутралан дајући читаоцу могућност да ликовима и радњи даје жељене карактеристике… што ме збуњује јер ми се чинило да сам био поприлично одређен током писања. Или нисам?

У коликој мјери овакво признање може да буде подстицај, а у коликој замка у коју неопрезни и лаковјерни лако упадају?

Ох, добро питање, искрено одговор зависи од амбиција онога који је признање примио. Ја сам вјеровао у свој роман, вјеровао сам да вриједи и да је умјетничко дјело, ма колико арогантно то звучало, али такође, био сам дубоко свјестан чињенице да мој роман вјероватно никада неће бити објављен из простог разлога што други сасвим природно не морају да дијеле моје мишљење. Ни тада нисам живио нити сада живим у илузији да сам у стању наметнути другима своје дјело уколико они сами не виде у њему нешто што желе.

Да ли мислим да су ми овим отворена врата свијета књижевника? Наравно да не. Можда никада ниједна издавачка кућа неће објавити мој роман, а можда ће овај сада објављен бити заборављен у року од годину дана или чак пар мјесеци. Оно што је важно је да је роман сада ту, да је сада објављен, да се сада о њему говори, да сада имам задовољство да одговарам на Ваша питања. Најважније је рећи да је то ипак подстицај, а не замка. Ако је неко до те мјере наиван да мисли да објављивањем једног романа постаје важан књижевник поред свих књижевника који објављују већ годинама на нашим просторима, онда мислим да ту имамо помало проблема са сујетом.

Срећом тих проблема немам. Ако више никада не будете чули за мене, опет ми остаје једно фантастично искуство! Наравно покушаћу да објавим свој наредни роман када га завршим, али баш као и за овај роман највеће задовљство биће чињеница да је завршен и да је управо онакав какав желим да буде.

Пратите ли књижевну сцену у РС и шта бисте могли издвојити као вриједно пажње?

На своју велику срамоту не пратим ни изблиза довољно књижевну сцену у РС. Живим у свијету мемоара из ранијих времена и то страних писаца. Ипак, ако треба да препоручим нека дјела прво бих почео са колегом који је учествовао на конкурсу Златна сова. У питању је Миленко Стојичић и његов роман "Свечана пропаст вјечности", Какав величанствен наслов! Бескрајно му завидим на њему. Публика ће се увјерити да је садржај достојан наслова.

Затим ту је пар наших писаца које искрено цијеним, али дозволићу себи да мало протежирам своје суграђане, недавно сам наиме прочитао књигу мог драгог познаника и Невесињца и искрено био сам одушевљен. У питању је "Ово теби причам" од Миленка Авдаловића. Ради се о једној врсти хронологије ратних дешавања која прати његов рад као новинара, његова запажања из тог доба, али и његове осврте на тадашња збивања. Ја лично не волим литературу која је садржајем везана за ратове, али то дјело садржи много више од ратних прича – запажања изнешена у њему и сами описани догађаји су нешто што прикује читаоца за књигу!