Раскош савременог дилетантизма

Можда заиста сви трче за тржиштем и у широком луку бјеже од просветитељства. Фронтал.РС није од тог свијета. Арсен Чаркић и ове суботе о класичној музици. И то на насловној! Пише: Арсен Чаркић Овогодишња концертна сезона у Културном Центру Бански Двор настављена је концертом филхармоније неуобичајеног назива – STÜBA, са сједиштем у Ерфурту (сједиште покрајине […]

субота, октобар 1, 2011 / 11:35

Можда заиста сви трче за тржиштем и у широком луку бјеже од просветитељства. Фронтал.РС није од тог свијета. Арсен Чаркић и ове суботе о класичној музици. И то на насловној!

Пише: Арсен Чаркић

Овогодишња концертна сезона у Културном Центру Бански Двор настављена је концертом филхармоније неуобичајеног назива – STÜBA, са сједиштем у Ерфурту (сједиште покрајине Тиринген, лоциран отприлике у географском центру Њемачке).

Концерт је одржан у сриједу 21. септембра а остаће упамћен по низу куриозитета. Наиме, прво што је упало у очи је био одазив бањалучке публике, будући да је сала Банског Двора била претијесна да прими све заинтересоване, те се неколико минута каснило са почетком будући да су столице унешене и на галеријски простор. Након тога на бину су изашли само лимени дувачи (трубе, хорне и тромбони), без диригента изводећи композицију „Фанфаре“ која је најавила не почетак самог концерта, већ била увод за говор младе Нијемице, боље речено потпури Бриселских флоскула о мултикултуралности.

Неприкладно и већ орвеловски досадно, и да се већ једном отворено каже: гурати политику тамо гдје јој мјесто није – у концертне сале, једине оазе у којима се још све мјери метром узвишеног, крајње је неумјесно (умјетност може бити искључиво, како то дивно Хегел рече, „медиј проговарања духа и слободе“, а чим покуша да буде средство за ширење „политичке коректности“ аутоматски прелази у шунд, о чему ћемо касније).

Концерт је званично почео Баховим чувеним концертом за двије виолине у д молу BWV 1043, случајно или намјерно – ова скраћеница која значи „Bach-Werke-Verzeichnis“ односно „Каталог Бахових дјела“, у програму је назначена скраћеницом њемачке фабрике аутомобила – BMW.

Конкретно, ово Бахово дјело је једно од оних класичних дјела које већ пјевуше и врапци на грани и само игром случаја основна тема није подијелила судбину Бахове оркестарске свите х мол или Трогласне инвенције у Ц дуру и апсолутну популарност стекла као звоно за нокиа телефоне. Зашто ово напомињемо – овај концерт је саставни дио репертоара сваког озбиљнијег средњошколског оркестра, а морам признати да сам и сам досада слушао врло пристојна извођења наших средњошколаца по РС и Србији. Сам концерт у себи садржи све одлике Баховог стваралаштва: очаравајућу моторику, разиграност контрапункта, те стваралачке мисли које слушаоца често воде у контемплирање и визије онтолошких питања.

То је био концерт каквог смо дотад слушали, међутим оно што смо те вечери чули у великој сали Банског Двора (поново елементарна необразованост преводиоца Лејле Лепир која је дворану у програму назвала „Босански Двор“) није имало нити једну одлику која краси Бахову односно барокну инструменталну музику: темељности пулсације и моторике у изразу није било ни у траговима, већ су се солисти јурили, а оркестар клатио на ивици распадања фактуре, тонске културе ни у траговима, будући да су солисти свирали сваки својим изразом, вибратом, бојом и динамиком.

Још један куриозитет јесте да је нервозу у тако нејасан темпо и разводњену (непостојећу) метрику уносила дионица контрабаса, упадајући раније на наглашене тактове дијелове. Све у свему, изведба Баха је била испод сваког (па и песимистичког) очекивања.

Концет је настављен Брамсовом „Трагичном увертиром“ опус 81, троставачном оркестарском симфонијском фантазијом, епопејом која свједочи о временима великана духа за којима ће Хесе касније туговати, која доноси узвишену трагику попут оне из Бетовенових симфонија но овај пут у терминима израза високог романтизма. Чланови „Штиба“ филхармоније су у овом дјелу звучали нешто компактније него у Баху (додуше уз веома проблематичне атаке на заједничким акордима) и уз нешто више труда и инспирације, међутим још увијек недовољно да макар у назнакама доживимо Брамсове унутрашње душевне турбуленције, а сличан утисак у смислу извођачког квалитета оставили су и у „Украјинској“ симфонији Чајковског.

На жалост, квантитет не доноси нужно и квалитет, па је тако нешто шири спектар слушалаца донио собом и аплаудирање између ставова. Позитивно је у сваком случају што овај пут нисмо имали прилику у току вечери паралелно с концетом слушати мелодије звона мобилних апарата: као за инат обично телефон зазвони уз неки Шемсин мегахит што изазиве салву одушевљења у публици, а несретном умјетнику апсолутно уништи атмосферу дјела.

Не знам зашто, али у глави ми је још свјежа слика великог Фурванглера (диригента Берлинске Филхармоније) када након величанственог извођења Бетовенове Девете симфоније 1943 поводом Хилтеровог рођендана одбија да се рукује са Фирером, и баш та слика говори довољно. Говори све. У вријеме кад се Аушвиц и Бухенвалд ишло за сваку ситницу, једина позиција виша од свих је била она диригента Филхармоније, и вјероватно је једини који је искулирао искомплексираног аустријског молера и остао жив. Умјетност је прва побиједила тада, наизглед, непобједивог. Данас је ствар супротна, духовна проституција попут куге полако осваја и оазе духа чије чуваре данас очигледно мало ко цијени.

Шта је то што је оволики број публике привукло на концерт једне осредње филхармоније (па нека је и стопут њемачка) са гомилама дилетантских грешака у извођачком и техничком смислу остаје да се питамо, а поготово када се повуку паралеле са домаћим оркестрима који су ове дјечије болести већ прележали и дошли до нивоа да сјајне критике побиру на својим концертним гостовањима на једном Коларцу, новосадској Синагоги и свим већим салама до које им (ужасно скромне) финансијске могућности дозвољавају.

Количина новца потребна да оркестар од осамдесет душа мјесец дана спава, једе, путује од Берлина па „Босном кроз градове“ уз све остале трошкове, реципрочна је цифри утрошеној у музику у РС у посљедњој деценији, а врхунац бесмисла што је више од половине спонзора лоцирано у БиХ. За домаће таленте новца увијек недостаје, али зашто не би ми финансирали, рецесијом напаћени Њемачки народ и њихове локалне симфонијске оркестре.

Све у свему, опет иста прича, на концертима домаћих ансамбала (међународно признатих и награђиваних) не дође ни упола публике као на концерте ватрогасних оркестара нато снага и разноразних ликова који имају талента за писање „међународних културних пројеката“ а мањак оног суштинског – за умјетност.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. арсене, скидам капу.

    свака част на аналитичности и начину на који пишеш. оштро и сажето.

    за разлику од чланака у дневним новинама које пишу људи који су већином апсолутни лаици или чак апсолутне незналице и који се у тим чланцима само „осврћу“ на догађаје ово је аргументвано и врло промишљено.

    коначно, критика! права критика!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *