Медијска хоботница ратних, деведесетих година прошлог вијека направила је од Сарајева град искључиво једне жртве. Тек накнадна истраживања и увиди у српску ратну публицистику, која је настајала тих година, показала су да су у Сарајеву и Срби били жртве вербалног и физичког терора.

Професор српске књижевности 20. вијека на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци Ранко Поповић један је од оних ријетких који су ову публицистику и истраживали. У напорима да ипак реконструише ту епоху, он се ослања на књиге, тачније ратне, дневничке записе Душка Анђића „Смрт у Сарајеву“, Радована Вучковића „Збогом Сарајево“, Вељка Којовића „Крвава кошуља сарајевска“ и Манојла Чалије „Проклета сарајевска чаршија“. Са допуштењем аутора, преносимо његов текст „Затварање чаршије и крвави карневал“, о Сарајеву у српској ратној публицистици од 1992. до 1994. године, у цјелости и у неколико наставака.

***

(У те јулске дане) Сарајево је било узаврело као узбуњена кошница. Велика, мирна варош сва се претворила у буну. Мијешају се древне, вјечите људске страсти са ситним свакодневним интересима и сукобима, а све то заједно сада добива велика звучна имена и све се покрива свечаним ријечима и паролама које још јуче није нико знао ни изговарао и које ће већ сутра бити замијењене другима или просто заборављене. Сарајево је одувијек знало за таква времена кад се обични грађани, људи добри и душевни, грешни и слаби, одједном претворе и подијеле у хероје и изроде, свеце и проклетнике, и обневиде за све остало што је до сада испуњавало њихов живот и везивало их једне за друге.

Има разлике у начину како искушења и несреће долазе на један град или једну земљу и како руше, муче и убијају. Зараза, глад и морија сатиру људе тихо и полако и под њиховим жрвњем све судбине личе једна на другу. Исти знаци на почетку, слична мука, исти крај. Ни богатство ни сила ни вјештина не могу ту да унесу много разлике. Док буне и ратови, напротив, доносе брза и бучна страдања и фантастичну разноликост у патњи и умирању. Али на све те разне личне судбине није се у те дане обраћала пажња нити је ко налазио снаге и времена да се њима бави. Па ипак, ништа нема теже, луђе и јадније од тих случајних и излишних трагедија, и ништа није достојније наше пажње и нашег саучешћа од тих појединачних несрећа које прођу незапажено, надвикане, заглушене и потрпане општом узбуном и метежом.

То је најприје само једно опште и неодређено расположење, које се испољава само кратким покретима и псовкама за које се зна на кога се односе; затим се постепено претвара у мишљење које се не крије; и најпослије постаје тврдо и одређено увјерење о коме више није потребно ни говорити и које се још само у дјелима испољава. Тада жене и нејач слазе у подруме. Угледни чаршилије се повлаче у своје куће, а из кафаница и удаљених махала поврви ситан свијет, онај који нема шта да изгуби и који само код узбуна и промјена може нешто да добије. Све се дешава као само од себе, маса се салијева као у готов калуп. Пред ту масу искоче однекуд један или двојица предводника. То су обично грлати, насилни, незадовољни, потуљени и настрани људи које до тада нико није знао ни примјећивао и који ће се, кад узбуна легне, опет изгубити у своју безимену сиротињу у стрмој махали из које су и дошли, или остати да чаме у некој апсани. Нико од странаца није могао замислити како изгледа и докле може да иде овај напад скупног лудила који с времена на вријеме обузима становништво ових касаба, изгубљених и стијешњених међу високим планинама.

Једно заразно и опште лудило тјерало је људе из кућа, нагонило их да чине невјероватне и чудовишне ствари на које никад нису ни помишљали. Догађаји су се развијали сами из себе, по једној логици крви и извитоперених нагона. Свак је горио од жеље да допринесе одбрани вјере и доброг реда и свак је с најбољим увјерењем и светим огорчењем хтио не само својим очима него и рукама да учествује у убијању и мучењу издајника и рђавих људи који су криви за сва велика зла у земљи као и за сваку личну незгоду и патњу сваког појединог од њих. А дани су били сунчани, небо без облака, варош пуна зеленила, воде, раног воћа и цвијећа. Ноћу је сјала мјесечина, бистра, стаклена и прохладна. А и дану и ноћу је трајао крвави карневал у ком су сви хтјели једно а нико никог није могао да разумије ни сам себе да позна. Узбуђење је било опште и захватало око себе као болест. Избијале су давно затрпане мржње и старе пизме оживљавале. Хватани су невини људи или су се дешавале кобне замјене и неспоразуми.

Бијес руље био је уперен против Срба који су похватани под сумњом да су одржавали везе са побуњеницима у Србији и спремали устанак и у Босни. Никог није било да испита њихове кривице ни да им суди. Као у кратер распаљеног вулкана они су тих дана убацивани у узбуњену чаршију, која им је била крвник без испита и суда.

Ако бисмо овај текст искористили за тестирање читалачке јавности, вјероватно би и многи од оних који се рачунају у књижевнe зналце у први мах претпоставили да се ради о одломку из неке од многих књига које су у виду свједочења написане о Сарајеву у времену посљедњег рата од 1992. до 1995. године. А ријеч је, заправо, о једном колажу одломака из Андрићеве прозе која за тему има немирне године 1808. и 1878, године какве су у историји Босни биле веома честе. (У самом тексту намјерно нису означени извори: приповијетке Поручник Мурат и Мара милосница, те роман Травничка хроника. Осим тога, у виду додатне замке, текст је ијекавизиран. Иначе, свака ријеч је Андрићева, као и поредак ријечи; тек су поједине реченице незнатно скраћене и, на самом почетку, у загради, мало је преформулисана иначе тачна, дакле Андрићева, временска одредница.) На питање Зашто баш Андрић?, лако је одговорити – он је неоспорна књижевна парадигма кад је у питању наречена тематика. Само у овоме кратком колажном одломку фиксирано је чак десетак што општих, што специфичних топоса атмосфере и учинка рата: ниске страсти маскиране великим ријечима и паролама; нагли преображаји људи и подјела на хероје и издајнике, на свеце и проклетнике; брза и бучна страдања; зачуђујућа разноликост патње и умирања; случајне, углавном излишне трагедије, готово непримјетне у општој буци; невјероватно кратак пут од неодређеног расположења до крвавог дјела; скупно лудило; фанатични занос масе; појава настраних типова као вођа; кобне замјене и страдање невиних; убиства без испита и суда.

А зашто баш као увод у причу о најновијој ратној публицистици? Одговор је дијелом садржан у одговору на прво питање, а то значи да се и аутори дневничких, аутобиографских свједочења о потоњем рату најчешће позивају на Андрића како би показали суштинску истовјетност зла у Босни, без обзира на вријеме његовог дешавања. С друге стране, све те књиге ратне публицистике у једном ширем контексту јесу књижевност која, мада документарна, никад не може до краја у чистом облику да се потпуно раздвоји од оне тзв. фикционалне. „Припадајући литератури онога што јесте или је било дио људског искуства, дневници, аутобиографије и мемоари рјешавају вазда исти изазов – хаотичној маси догађаја и чињеница сужавањем и бирањем намећу извјестан поредак, повезаност и досљедност, претварају збивање у причање.

Документарно причање/текст има, дакле, стално референта у вантекстовној стварности, и то је оно што ове врсте одваја од књижевности у ужем смислу ријечи. Али преко оног дијела књижевности који уважава законе вјероватности и нужности, те радњу, мисли и карактере поставља у људско искуство, успоставља се веза са дневничко-мемоарским жанровима. Уосталом, као што се фикционална литература не да замислити без примјеса истинитости, тако се ни документарно-умјетничка не да потврдити као чиста истина. У истраживањима која су провјеравала истинитост исказа у овим текстовима врло често се показало како су чињенице живота прилагођаване намјери онога који их саопштава. С друге, у овом случају важније, стране зна се већ из класичне традиције да оба типа литературе, измишљена и истинита, и могу и морају узимати исте схеме и поступке стварања смисла у описивању и приповиједању, било да се ради о стварном, било о тобожњем искуству. А књижевно дјеловање неког текста у коначном исходу није превасходно условљено односом тога текста према постојећем поретку свијета, већ поступцима изградње смисла и учинком тих поступака међу различитим слојевима читалаца и у различитим епохама читања1.“

Исцрпан преглед теоријских поставки о односу дневничких, аутобиографских и мемоарских према белетристичким текстовима доноси Милисав Савић у првом поглављу књиге Сећање и рат, под насловом Мемоарско-дневничка проза. Преглед теорија и проучавање жанра, гдје се јасно уочава да је то стари, слично вариран проблем који је, као и толики други проблеми књижевности, специфичну релативизацију добио у постмодернистичким теоријама. „Сузана Иган пише да је немогуће било шта узети из живота уколико се то не трансформише и не обликује. Причу о нама приповеда фиктивно ја и ствара фиктивну причу у коју смешта стварне доживљаје.

Но, ова расправа постаје бесмислена после тврђења да оба жанра припадају литератури. Скоулс и Келог сматрају да је динстинкција између историје и литературе само у степену, а не и у квалитету. Сваки процес сазнавања и сваки процес нарације подлежу конвенцијама уметности. Слично тврди и Рикер… Кад је реч о истини, она се не налази у сагласности између оног што је речено и оног што је било, већ у кохеренцији самог дискурса. Мисли се да је сваки роман – посредно аутобиографија, као што је и свака аутобиографија у неку руку роман. Не постоје – по тврђењу Флајшмана и Брасове – стилистичке и лингвистичке карактеристике по којима би се аутобиографија могла идентификовати. Ову тезу, у много радикалнијем облику, развиће Пол де Ман: аутобиографија није жанр или посебна прозна врста већ само фигура читања.“2

У случају одабраног корпуса српске ратне публицистике која се бавила темом Сарајева, а коју чине дјела Душка Анђића Смрт у Сарајеву, Радована Вучковића Збогом Сарајево, Вељка Којовића Крвава кошуља сарајевска и Манојла Чалије Проклета сарајевска чаршија, није потребно посебно и детаљно доказивати њихов књижевни статус. Већ и наслови су довољно симптоматични – све су то парафразе наслова гласовитих литерарних дјела, а у безмало свим случајевима и чињеница ауторства унапријед обезбјеђује такав статус. Наиме, Душко Анђић је прије овог публицистичког првенца потврђен као драмски писац и драматург; Радован Вучковић као приповједач, научник и универзитетски професор књижевности; Вељко Којовић као писац краћих прозних форми, новинар-репортажиста и културни дјелатник. Једино Манојло Чалија одраније није припадао свијету књижевности, али у случају његове књиге с великим степеном вјероватноће се може претпоставити да је она прошла редактуру неке књижевно знатно вјештије руке, што, између осталог, потврђују и андрићевски наслов и веома честа позивања на Андрићеву литературу.

Ако је, дакле, књижевни статус наречених дјела у најширем смислу теоријски неспоран, и ако га почетно лоцирамо у зону (ипак, упркос теорији) подразумијевајућих разлика између белетристике и публицистике, између фикционалне и документарне прозе, онда је тежиште овог разматрања најсврсисходније пребацити на оне референте које текст има у вантекстовној стварности. (То су, заправо, истовјетни елементи уочене стварности присутни у свим наведеним дјелима, топоси којих их повезују и потврђују њихову документарност, њихову природу свједочења.) Такав корак подразумијева напуштање специјалистичког простора књижевне анализе, али, истовремено и неизбјежно, и једну одређену идеолошку тачку разматрања која је, објективно, створена знатно прије и која ни из овог нити иједног другог ауторског текста не може бити суштински одстрањена. Уосталом, и аутори дјела о којима је ријеч нужно говоре из једне такве тачке, која објективно у једном виду постоји прије текста, а која се током настанка дјела додатно преиспитује, усложњава и трансформише. Управо тај моменат мора бити и почетни елемент разматрања.

Ранко Поповић: Затварање чаршије и крвави карневал (2)

——————————————————————————————————————————-

1 Душан Иванић, Поговор у: Мемоарска проза XVIII и XIX века. Зборник. Друга књига (Приредио Душан Иванић); Нолит, Београд, 1989, стр. 289.

2 Милисав Савић, Сећање и рат; Службени гласник, Београд, 2009, стр. 34.