Прича из Бугарске: Фочаци на крову Балкана

И док се предизборна кампања полако захуктава, а ми обични смртници замлаћујемо тонама смећа које нам се сервира иза сваког угла, четворица наших одважних суграђана су високо изнад сивих облака за*ебаног Балкана, гдје проносе име Фоче, дишу пуним плућима и уживају у животу.

У једном од претходних текстова, писали смо вам о њиховом походу на Олимп. Овај пут су себи зацртали за нијансу височији циљ. И не мисле да стану у наредном периоду. Само је небо граница.

Карло Шимовић, Срђан Кулић и Вукадин Кунарац, овај пут појачани још једним Фочаком и својим пријатељем Дејаном Лучићем, сви чланови ПД „Зеленгора“, упутили су се ка планинском масиву Рила у Бугарској и његовом највисочијем врху – Мусали. Са својих 2925 метара наморске висине, Мусала је уједно и највећа кота балканског полуострва, те представља једну од омиљених дестинација свим љубитељима планинарења и природе уопште.

– Комплетно подручје Риле чини истоимени национални парк, природа је заиста лијепа, зимски туризам је развијен и свима бисмо препоручили да посјете овај дио некад сусједне нам Бугарске. Најпознатије мјесто је чувени Боровец са прегршт модерних хотела и скијашких стаза, цијене су и више него приступачне, људи гостољубиви и срдачни, каже Срђан.

На пут су, из Фоче, кренули у сриједу, 19. марта, током раних јутарњих сати. Приватним аутомобилом. У Софији су, по „Бугарском“ времену били већ у 15 часова…

– Путовали смо преко Србије, у коју смо крочили на граничном прелазу Вардиште, док смо у Бугарску ступили код Димитровграда. Овом приликом морам похвалити све пограничне службе са којима смо се сусрели, јер је њихова експедитивност и професионализам на највећем могућем нивоу. Стога су и задржавања на граничним прелазима минимална, говори Вукадин, те наставља: У Софији смо преноћили, користећи услуге једног од многобројних хостела. Преноћиште по особи је 10 евра. Софија је модеран европски град и, за разлику од унутрашњости Бугарске, веома репрезентативан показатељ бугарског чланства у Европској Унији. Прво вече смо искористили за малу шетњу бугарском престоницом. По много чему нас подсјећа на Београд, с том разликом што је у случају Софије и њене архитектуре евидентно да су ратна разарања Другог свјетског рата поштедила овај град, па је самим тим и број старијих и импозантних грађевина у односу на српски главни град далеко већи.

Већ у четвртак ујутру, аутомобилом су се упутили за Боровец, који је од Софије удаљен неких 70-ак километара. У Боровецу су оставили аутомобил, искористивши услугу јавног паркиралишта, по цијени од 10 Лева на дан. Бугарска монета је и даље Лев. Прелазак на Евро је планиран у наредних неколико година. Што се тиче курса у односу на Евро, потпуно је изједначен са нашом конвертибилном марком.

– Од Боровеца до Јастребца, другог туристичког центра националног парка Рила, путовали смо гондолом. До планинарског дома „Хижа Мусала“ који се налази на неких 2400 метара н/в, требало нам је још 90 минута хода. С обзиром да смо ту стигли релативно рано, око пола један поподне, и да су временски услови били идеални за пењање, одлучили смо се да по смјештају у собу и одлагању вишка ствари одмах кренемо у освајање Мусале. И нисмо се покајали, каже Срђан и наставља: Успон на Мусалу спада у категорију релативно лакших. Једина отежавајућа околност је био снијежни покривач, чија је висина на одређеним мјестима достизала и цијели метар.

На путу до врха смо срели неколико група планинара, а неке од њих су биле и из Босне и Херцеговине. У самом подножју највеће планине Балкана, на 2700 метара н/в, посјетили смо и планинарски дом „Еверест“, који и служи као мјесто за предах. Ту смо се кратко задржали, окријепили и наставили ка освајању Мусале. Од поласка из планинарског дома „Хижа Мусала“, па до пењања на сами врх требало нам је тачно 2 сата и 45 минута. Са неколико петоминутних пауза и једном дужом у дому „Еверест“. На Мусали смо се задржали око сат времена, фотографисали се, уживали у погледу, одморили. Узимајући у обзир чињеницу да смо били већ дубоко загазили у касне поподневне сате, нисмо имали времена на бацање и брзо смо морали назад. У дому „Хижа Мусала“ смо вечерали њихов домаћи пасуљ, а то задовољство нас је коштало три лева. Бугарска кухиња је доста слична српској и, што се тиче тога, чинило нам се као и да нисмо напустили Фочу, довршава шалећи се Срђан.

Следећег јутра, запутили су се назад ка Јастребцу, па даље гондолом ка Боровецу и аутомобилом ка Софији, гдје их је чекао од раније резервисан смјештај у истом хостелу са почетка приче.

– То вече смо искористили за посјету Цркви Свете Недеље, у којој почивају мошти српског краља Милутина Немањића. Његов култ је веома раширен у народу па се српски свети краљ сматра за једног од заштитника бугарске престонице.

Око 1460. године, за вријеме епидемије куге, владика Силваније је пренио мошти краља Милутина из села Трепча у Бугарску, у манастир Светих Ћирила и Методија. После неколико премијештања, коначно почивалиште пронашле су у Цркви Свете Недеље, пошто је црква постала епископска резиденција у XВИИИ вијеку. Мошти су се очувале у пожару, непогоди, нападима устаника и Турака, као и нападу комуниста 1925. године.

Уз нека оштећења, мошти краља Милутина изложене су у цркви откада ова црква носи још једно име — Црква Светог краља.

Свети синод Бугарске православне цркве 2006. године донио је одлуку да се дио моштију Светог краља Милутина врати Српској православној цркви. Кивот са моштима краља Милутина до данас остао је у Софији.

– Ни на ово путешествије нисмо могли поћи без помоћи одређених субјеката. Захваљујемо се Општини, Кафеу „Моцарт“, месари „Визион“, предузећу „Фалкон“ ДОО и, наравно, нашем Планинарском друштву „Зеленгора“, довршава ову причу Срђан.

Следећа дестинација четворице авантуриста је Мон Блан, а мање припреме за тај поход ће обавити на Проклетијама. За неки даљи период, у плану је и успон на кавкашки Елбрус… Са скромним личним средствима и симболичном помоћи ријетких спонзора ти циљеви ће бити тешко оствариви, али не сумњамо у то да ће наши момци успјети у својој накани да име нашег града пронесу и на највише врхове Европе и свијета.