Поштења дајте, а не комитете

Синоћ је на АТВ-у у емисији "1 на 1" поново гостовао новинар-публициста, темплар и "разоткривач свјетских завјера", Дејан Лучић.

Пише: Данијел Михић

Не улазећи у садржај и тумачење свега онога што пише у двадесетак књига које је до сада објавио, у уху ми је остала његова жеља (или потреба) да се окупи 300 најпаметнијих, најбољих и најутицајнијих Срба у "Српски комитет 300" (који звучи као некаква регионална испостава чувеног, свјетског "Комитета 300"). Дејан је оставио и број телефона (као да повољно продаје "волмакс" обућу) на који би такви требали да се јаве.

Дакле за његову дружину није довољно да је човјек паметан, јер таквих има, како сам каже 300 хиљада, он максуз хоће 300 најпаметнијих, а који су "у близини центара моћи". Ако нисам халуцинирао (што није искључено) рекао је у фазону, да се јави и каква љубавница утицајне особе. Дакле у спашавању српства Дејан се не би у детаље гњавио моралним начелима.

Сви ми знамо и гледамо сваки дан, како љубавнице утицајних особа вртоглаво напредују (барем у оном смислу што већина сматра за напредак – запошљавање, стицање покретне и непокретне имовине, постајање "јавне личности" којој се отварају бројна, до неморалних радњи, чврсто замандаљена врата) но да ли је то пут за спасавање икога, поготово народа и то оног народа који је паметан "али није близу центара моћи", народа који није напредовао преко кревета, народа који је препуштен стихији попут керова луталица?

Дејан би одмах готов производ – и паметног и утицајног, за свој "Реал Мадрид" србоспасоносни тим. Свако понесе по ценера и правимо велики роштиљ, цугамо, ваћаримо оне које су дошле преко кревета и ширимо моћ. Гдје је ту паметан и поштен народ? Хоће ли му бити боље ако није дио елите?

На пирамиди моћи увијек има моћнији, лукавији, препреденији, безобзирнији и опаснији. Док се успиње по њој такав човјек гази и ломи, не обазире се на никакве принципе и норме сматрајући да су дошла "друга времена", гдје "нема више поштења", гдје је једини закон, закон џунгле, гдје је једини успјех пришлепати се (по сваку цијену) неком центру моћи, макар он био на најнижем степену пирамиде и макар он доживотно, као и свака секта, заробљавао новопридошлог "моћника".

Ту долазимо до фундаменталне подјеле на "земаљске" и "небеске" филозофе моћи. На оне којима је земља бојно поље да вртоглаво и незајажљиво шире сопствену моћ и на оне којима је земља тек трун у небу, неба којим господари, руководи и којем ће на крају сви поднијети раучун, Неко много, много моћнији и од најмоћнијег живог створа на планети.

Биће ипак да је моћ у поштењу. Поштење људско, иако танко и ломљиво, ако траје без компромиса са законима "нових времена", (јер су небески закони једнако важећи у свим епохама) онда се шири народом, не ограничавајући се бројем или "количином" моћи. И то је оно што треба проповједати: поштење без компромиса које рађа повјерење а које онда рађа солидарност и љубав ка истини и самоспознаји и на крају искрено покајање и окретање ума непролазним законима и вриједностима.

Поштења дајте, а не комитете.