Послушај савјет што ће ти чича дати…

По повратку на Фронтал, свечано изјавих да се више нећу бавити политиком, да ћу је пустити крају који нам, веле, између осталога слиједи и по Мајанском календару, па ваљда због тога и тај крај тако свесрдно убрзавамо…

Пише: Синиша Давидовић

И пустио бих ја њу, али неће она мене.

Јер је политиком, а нарочито политикантством, прожето ама баш све под овом капом небеском, све што погледам и чујем, све што ми говоре и на шта ми указују.

Из политике ме не пушта ни овај Дани(ј)ел, који ме и даље третира слободним радикалом, који је иначе јако штетан за сваки здрави организам, а посебно органе.

Ваљда због тога и ја пустих неколико,кажу, туробних текстова у ова, на јавним сервисима весела и срећна нам времена.

Зато овим путем објављујем свој политички тестамент, или боље речено пар упутстава онима који би да наставе са исправљањима криве Дрине, преоравањима царских друмова и аутопутева, и сличним работама на штету гласачког народа..

Као прво, нека утврде шта је то „народ“ : шта га сачињава, куда се креће, гдје и како формира своје мишљење.

Мој покојни ђед Стеван је сматрао да је човјек наше највеће благо, те да се због тога и свеукупан народ понаша као благо, то јест да главиња искључиво за шаком која држи со, а без обзира на потпуно извјесни и очекивани крај тога срљања..

Зато препоручујем да се под појмом народа прихвати чињеница да ову, у колективно рационалном смислу категорију, чини скуп индивидуалаца повезаних тек заједничком тежњом да се за себе „за`ити“ што више из шаке која највише и нуди.

Све остале поставке су под сумњом, баш као и до сада невиђена беговска гробља, чак бих рекао и масовне гробнице бегова које су наши преци, је ли, побили, па због тога морали бјежати у сигурније, по правилу недоступније крајеве.

С обзиром да су у нашој историји веома ријетки случајеви да је наш народ своје вође слободно изабрао, већ су му се исте наметнуле саме или уз помоћ трећих, логичан закључак је да без намета нема селамета ни у овој демократији јевропског типа, која нам је такође наметнута..

Сљедећи термин који треба разлучити јесте „опозиција“.

Супротно свим лингвистичким тумачењима, овдје сам мишљења да под овим појмом треба подразумијевати Изногуде који се мотају око позиције, односно (за)висе „о позицији“, одакле им се извлачи и име, али и закључак о њиховим даљњим правцима скоро па истог дјеловања.

„Страначким активистом“ означава се „војник“, односно лице које очекује да својим лијепљењем плаката, додијавањем на вратима, улици или на Фронталу, заслужи чин или барем неки командни положај, а који, опет и редовно заузму „поручници“ и више старјешине страначке хијерархије и номенклатуре.

Отуда се и највећи број политичких дезертера појављује послије избора, а најчешће у новооснованим политзичким партијама.

Будући да су нам политичке странке већ увелико окоштале у нераскидиве и непробојне кругове Кумова, родјака и заслужних ортака на ничим заслуженим положајима, политички почетници и приправници у истима могу да буду само јебена странка.

Отуда им ономад и дадох савјет да срећу потраже неовисно од политичких странака, појединачно или путем листе независних кандидата.

Ем ће радити сами за себе, ем још немају плијена око чије би се расподјеле већ сада завадили, ем ће их то коштати далеко мање живаца, па чак и пара.

А можда и народу дојади сољење памети, па се због тога поново догоди на вашој страни.

Ако ништа друго, ваља „проубати“, па коме опанци, коме обојци, а коме салонке прописане одговарајућим кодексима народно-представничких институција.