Посјетилац (Muukalainen)

Одмах на почетку да кажем да је ово умјетничка и монотона психолошка драма из Финске, и наравно да растјерам бар пола потенцијално заинтересираних.

Пише Драган Угреновић

Сада, када сам одрадио тај лакши дио посла, краће онај много тежи. Како приближити људима оно што се приближити не може, што је на крају крајева и створено ван сличних, стереотипних свијетова обичних људи, што је створено да се не свиди великој већини публике.

Ова психолошка драма, дубоко зароњена у финска беспућа и чврсто притегнута канџама финске монотоније и меланхолије, једноставно је толико херметички затворен свијет да не допушта својој потенцијалној публици да уђе у њену маглу, њену кишу и безнађе. Можда је тако и са разлогом, можда је тако и боље за вас саме, можда… али не вјерујем. Како ни сам нисам сигуран да ли је неприступачност овог филма добра или лоша ствар, исто тако нисам сигуран да ли је он стварно толико неприступачан и затворен. Можда као и за све вриједне ствари, и за улазак у свијет Мукалаинена требамо се помучити, бити упорни и стрпљиви да би на крају били награђени за то, на крају када нам се отвори и понуди нам своје скривене љепоте, своју мистичну и подразумјева се оригиналну причу, своју угодну монотонију и искрену меланхолију. Можда…

А можда је таква атмосфера ту да би растјерала све непожељне „посјетиоце“, баш какав је и овај из овог филма, али лагано како се атмосфера наставља, а радња одмиче (полако, али сигурно се заплићући) постаје нам све више блиска, изненада схватамо да смо постали дио ње, да нам је неосјетно ушла у крв, раширила се тијелом и сада смо инфицирани – повратка нема, а противотров још није нађен. Тешко се борити против ове инфекције, јер тешко је рећи и каквог је она карактера, а тек да је употпуности идентификујемо – то је немогуће, иако ћемо покушавати, али безуспјешно. Можда је то нека нова овисност, нека нова болест, а ни за све старе још нисмо нашли лијека.

О каквом „клиничком случају“ је овдје ријеч можда најбоље говори податак да првих 15-ак минута филма не буде проговорена ни једна једина ријеч. Послије „ватреног крштења“ са чак неколико ријечи, вокална апстиненција се наставља, мрачна атмосфера расте, постаје све злокобнија. Тек у другом дијелу филма говор постаје чешћа појава, али у односу на друге (да ли да кажем „нормалне“ филмове) још увијек доста ријетка. Неуобичајно, али ефектно – под условом да се гледалац навикне и да га нелагода од „разиграних мрава у желудцу“ не натјера да престане са гледањем.

Поред атмосфере, недостатка говора и интригантне радње (коју, иначе, дјелимично морате погађати, због недостатка говора) јако важан фактор у привлачности овога филма је одлична глума (а шта друго). Све четворо главних глумаца су фасцинантни на свој начин и да је боље не би ваљало јер би онда улоге биле превише перфектне, а сходно томе и мање увјерљиве, а овако је све и више него природно (за разлику од „неприродних“ дешавања у самом филму). Велике похвале и за једног од најперспективнијих младих финских режисера Ј.П. Валкеапа, и екстра похвала за главног камермана на чудесним кадровима, покретима, угловима и уопште подизању атмосфере на још виши ниво.