Политичке странке

Странке су организације чији је циљ освајање и провођење власти. Власт је институционализована моћ заснована на нормама.

Колико ја видим то су записници, статути и службени гласници. ДозлаБога досадна материја. Не могу ни замислити заморније штиво од једног записника или службеног гласника. Међутим, комунисти су у бившој нам заједничкој држави, на врхунцу своје моћи, годину дана након смрти Јосипа Броза, имали више од 2 милиона чланова партије. Имали су их тачно 2.117.083. Скоро 9,5% укупног становништва Југославије били су чланови Партије. Још тада су нам се чудили – шта ће нам и одакле нам толики политичари?

КПЈ је уређивала све односе у свим порама друштва. Одређивали су цијену и врсту хљеба, мјесто изградње погона и фабрика, њихову намјену, школске униформе, распоред вожње пар/непар регистарских таблица, који ће глумац глумити у ком филму, шта ћемо увозити а шта извозити, ко ће ући у прву а ко испасти из друге фудбалске лиге. Били су свеприсутни, били се неизоставни, било их је 2 милиона.

У исто вријеме демократски запад је у својим партијама имао 1 до максимално 2% становништва. Тамо су на снази слободе. Цијену и начин прављења хљеба одређивало је тржише. Политичке партије нису се мијешале у ток фудбалског првенства нити су одређивале мјесто подизања и капацитет индустријских комбината. Кренули смо тим путем.
У међувремену, у демократским друштвима, умањили су број чланова политичких партија. Данас је све теже пронаћи људе који плаћају чланарину зарад записника и службених гласника. Њемачка броји једва један милион чланова политичких странака. У Уједињеном Краљевству од 60 милиона душа, друга партија по снази, Лабуристичка странка има таман чланова колико их има и наш СНСД – 170 хиљада.

Поред тога, тамо на западу политичка је понуда оскуднија него код нас. Тамо је већ деценијама на снази двопартијски систем. Трећа или четврта политичка опција ријетко када има више од пар процената подршке. Код нас влада право изобиље политичких опција, на западу је то изобиље са разлогом сведено.

Политичке странке у развијеним демократским друштвима не организују спортске турнире, тиме се баве спортски радници. Не организују ни путовања јер тамо то раде туристичке агенције. Не подижу шаторе са пивом и печењем, то је посао угоститеља. Не причају вицеве, причају их стенд ап комичари. И наравно, сви они плаћају порез. Код нас политичке партије не само да не плаћају порез него су се машала уградиле у сваки буџет.

Ми смо ствари окренули наглавачке. По странкама нам је добра трећина становништва. Најезда је то. Само утописта може мислити да су сви ти људи у странкама због идеологије, да их занимају закони и прописи. Највећи дио тих људи је постао члан из интереса, због бенефиција. Ријеч је о стотинама хиљада људи. Сви они очекују нешто а то нешто – увијек се тиче новца. Некоме је довољно пар пива, упаљач и мајица кратких рукава, неко је бацио око на државни посао а неко планира да се угради стотинама хиљада у први наредни тендер.

На сву срећу ту је мајка природа. Када се нека популација намножи, она прво угрози своју околину па онда и саму себе. Свједоци смо да партије пуцају, чланови су незадовољни лидерима а лидери члановима. Неминовност је свођење партија на нормалну мјеру, на 1% становништва. У том циљу – поскидати све партије са свих буџета, њихове угоститељске и туристичке активности евидентирати и опорезовати а финансирање путем чланарине и донација учинити јавним.