Плацебо ефекат

Невјероватној способности ума да оздрави тијело нису сви људи подложни, нити на исти начин реагују на третман плацебо лијековима.

Мучи вас главобоља? Попијте ову таблету. Или, још боље, попијте двије, брже ће да вас прође. Није потребно да знате да је у таблети само шећерни прах.

Плава пилула боље дјелује од розе, а што вас глава више боли, прије ће лијек почети да дјелује. Ова пилула свакако има много дуже дејство од оних које сте до сада узимали. Доктор је иначе веома заинтересован за ваш случај. Зна тачно како је тешко подносити главобоље, јер је и његова супруга патила од истих. Разумије да оне утичу на ваш посао и породични живот, али, зна и како да вас излијечи.

Ипак, можда је боље да вам не помиње споредне ефекте плавих пилула. Многе пацијенте је од њих болио желудац, али се љекар нада да ће вас ипак то заобићи.

Неким људима овакав сценарио заиста би помогао да се ријеше главобоље, бар на неко вријеме, али би се много њих уједно пожалило на болове у стомаку, без обзира на то што су заиста попили само шећерни прах. Јер, плацебо ефекат може имати и позитивно и негативно дејство. Код неких људи, на примјер, пејсмејкер који није укључен може да помогне рад срца једнако као и функционалан апарат. Али ако се морфијум да пацијенту без његовог знања, имаће много слабије дејство.

Због свега овога, истраживачи сматрају да плацебо може бити моћно оружје у рукама љекара, које помаже, уз праве лијекове, оздрављење пацијента. Они, међутим, наглашавају да је можда још већа корист од онога што називају „манири крај болничке постеље“ – начин на који се љекар обраћа пацијенту и како се односи према његовој болести.

Убјеђивање пацијента

Ријеч плацебо долази из латинског језика и значи „удовољићу“ од placeo – „ја удовољавам“, а први пут се помиње у латинском преводу Библије.

Године 1811. ова ријеч ушла је већ у Медицински лексикон Хупера и Квинсија, гдје се наводи да је то било који лијек направљен тако да више удовољи пацијенту, него да овај има користи од њега.

Прво истраживање плацебо ефекта обавио је у 18. вијеку Џон Хејгарт који је испитивао дејство популарног љековитог средства названог Перкинсов трактор америчког љекара Елише Перкинса. Доказао је да је неефикасан тако што је упоредио резултате лијечења Перкинсоновим трактором са резултатима које даје лажни лијек. Испоставило се да једнако добро (лоше) лијече.

Плацебо ефекат додатно је проучио француски фармацеут Емил Куе почетком 20. века. Док је радио као апотекар, имао је обичај да убјеђује купце у ефикасност лијекова и оздрављење. Нека од својих запажања искористио је у будућим истраживањима, а наставио је и даље да се бави проучавањем плацебо ефекта када је 1913. основао Лоријен друштво за примијењену психологију и 1920. написао књигу Самоконтрола кроз свјесну аутосугестију.

Током 20. вијека раширена је употреба плацебо ефекта у лијечењу, као нужна обмана. Осим тога, љекари веома често нису ни у могућности да понуде пацијенту лијек за који поуздано знају да ће да га излијечи. Плацебо ефекат је први пут дефинисан у часопису „Лансет“ 1920. године, када је Т. Ц. Грејвс написао да плацебо ефекат лијекова има стварни психотерапеутски ефекат.

У другој половини 20. века више се говорило о позитивном, односно скептичном односу љекара према развоју тока лијечења код пацијента, па се дошло до закључка да оптимистични љекари имају много више успјеха.

Већ 1960. плацебо је постао обавезан дио тестирања лијекова и медицинских средстава.

Невјероватна способност ума да оздрави тијело ипак веома варира у зависности од врсте симптома. Ако су они субјективни, као на примјер бол, плацебо може много да помогне. Међутим, када су у питању мјерљиве вриједности, као на примјер показатељи снаге инфекције која је захватила организам, или висина крвног притиска, плацебо није добро рјешење. Постоје, с друге стране, докази да се захваљујући плацебо ефекту могу промијенити нивои појединих хормона.

Индивидуалне реакције

Плацебо иначе нема ефекат на све људе. Процјењује се да на њега реагује у просјеку око 35 одсто људи, мада та бројка може да варира у зависности од ситуације, па некад не реагује нико, а некада баш сви који су му изложени. Истраживања су, на примјер, показала да након денталне операције на плацебо аналгезију реагује 39 одсто људи, док је у случају зарастања коже на руци реаговало 56 одсто тестираних. Занимљиво је, међутим, још једно поређење: пацијентима којима је без њиховог знања дат морфијум реаговали су у сличном проценту у ком људи иначе реагују на плацебо. Само 36 одсто осјетило је да су болови утихнули пошто им је тајно дато 4 mg морфијума, док је након што су примили 6 mg морфијума, око 50 одсто тестираних осјетило олакшање.

Познато је да дјеца, на примјер, много боље реагују на плацебо, али да особе обољеле од Алцхајмерове болести губе способност да реагују на плацебо јер немају ни способност да посједују очекивања, за шта је задужен предњи дио фронталног режња мозга. Овај дио мозга задужен је за планирање комплексног когнитивног понашања, доношење одлука, усклађивање друштвеног понашања итд.

Да ли ћемо реаговати на плацебо веома зависи и од наше мотивације и очекивања, а затим и онога што љекари називају „соматски фокус“ – фокусирање на симптоме које осјећамо и који према нашем очекивању треба да нестану.

Плацебо ефекат користи се у испитивању ефективности дејства нових лијекова и третмана. У клиничким испитивањима ефекат је свакако слабији него иначе, јер пацијенти знају за могућност да нису заиста добили прави лијек. Осим тога, с обзиром на то да jе ријеч о лијеку који се тек тестира, могуће је да ни он сам по себи нема дејство. Занимљиво је, на примјер, да ће пацијент који је добио плацебо лијек под одређеним називом и реаговао на њега, у некој наредној ситуацији такође реаговати на исти „лијек“, али не и када је он другачије назван и запакован.