Осам вијекова СПЦ (1): Насељавање Словена на Балкан и прво покрштавање

Историја СПЦ (1219-2019) неразлучиво је проткана са историјом српског народа, изучавати их засебно без познавања оне друге, непотпун је посао.

субота, јануар 5, 2019 / 17:12

Пише: Данијел Михић

Срби су у првој половини седмог вијека, на позив византијског цара Ираклија (610-641) населили територију (опустошену пређашњим таласима у сеобама народа) угрубо омеђену између ријека Врбаса и Цетине на западу, Саве на сјеверу, Колубаре, Западне Мораве на истоку, спуштајући се између данашњег Космета и рашке области до сјеверне Албаније и ријека Бијелог Дрима и Бојане, тако се настанивши између некадашњег Западног и Источног Римског царства, на раскрсници двије цивилизације и двије културе.

Црвена линија означава језгро српске територије на простору бивших римских покрајина

У црквеном погледу, територија на којем се смјестило језгро српског народа припадало је канонској јурисдикцији римске цркве, која је сем Тракије, обухватала цијели Балкан, односну префектуру Илирика.

Преторијанска Префектура Илирик

Значајнији хришћански центри пред досељавање Јужних Словена били су Сирмијум, (Сремска Митровица) Сирмијумска митрополија, Солин (мјесто крај данашњег Сплита), Солинска архиепископија, архиепископија Јустијана Прима (Царичин Град крај Лебана), Аквилејски патријархат (Градо код Трста). Паганска племена Срба и Хрвата ове центре затичу порушене и напуштене.

Археолошки трагови црквене архитектуре на простору данашње Србије и БиХ показују прекид постојања током шестог и почетком седмог вијека. Од некадашњих цркава у вијековном народном сјећању остао је топоним „Црквина“ (у Бањалуци мала ријека која се улијева у Врбас код Кастела назива се Црквена, а осамдесетих година усред Кастела су пронађени остаци темеља базилике из позне антике).

Романско становништво повукло се у утврђене градове на обали Јадрана. Градови попут Сплита, Трогира и Дубровника су одољели првобитној најезди Словена захваљајући јаким зидинама и повременом помоћу Византије са мора али су се постепено словенизовали.

При самом додиру са Римљанима Словени прихватају неке ромејске обичаје, тако су брзо прихватили хришћански начин сахрањивања укопавањем умјесто дотадашег спаљивања. Неки Словени су већ тада примили хришћанство али ради се о занемарљивом удјелу укупног словенског становништва Балкана.

По Тибору Живковићу, најтамније раздобље српске средњовјековне историје, трајало је од насељавања на Балкан до пред крај 11. вијека. Једини опширнији наративни извор за ово раздобље је „De administrando imperio“ византијског цара Константина VII Порфирогенита (944-959). Непоузданост података дубровачких хроничара тога времена, као и „Љетопис попа Дукљанина“ и Томе Архиђакона приморало је историчаре да траже игле изванредно драгоцјених података у пласту сијена легенди, непоузданог препричавања и тендециозних излагања.

Порфирогенит казује да је цар Ираклије Србе и Хрвате одмах након насељавања и покрстио. Византији је било веома стало да што прије христијанизује варваре које је населила дуж сјеверне границе и да их тако што чвршће веже за сопствену цивилизацијску, културну и политичку сферу са циљем трајног умиривања и утапања у чврсто, лојално и одбрамбено ткиво. Но то није ишло тако лако.

Процес христијанизације Срба потекао је из два правца, са запада преко романских далматинских градова и са истока из Цариграда и Солуна. Отегао се на пуна два вијека јер Словени нису усвајали хришћанство на неразумљивим страним језицима латинским и грчким (једна од најважнијих година по питању црквене надлежности на Балкану тога доба је 732. када је Лав III Исавријанац, византијски цар иконоборац – противник икона, због одбијања послушности папе Гргура III одузео му духовну надлежност у Сицилији, Калабрији, Криту и Илирику те потчинио их цариградском патријарху, тиме је настао привремени али дубоки црквени расцјеп између Рима и Константинопоља, а јужнословенски народи су се нашли и под утицајем папе и цариградског патријарха).

Срби су дакле, првобитно примили хришћанство са запада од свештеника које је, по Порфирогениту, Ираклије довео из Рима.
Први талас покрштења Србе је само површно запљуснуо и није ухватио коријена како међу владарима тако ни међу народом.

То ће се десити тек са формирањем првих стабилнијих српских држава у другој половини деветог вијека (изузетак је Дукља гдје се хришћанство може потврдити почетком деветог вијека, а супротно од ње, у Паганији земљи Неретвљана, које Порфирогенит убраја у Србе, а који су живећи у непроходним и неприступачним предјелима наставили пружати жилав отпор христијанизацији и након деветог вијека, отуда су и названи „пагани“ – „некрштени“), те са примањем писма а са њим и хришћанства из руку и уста учених византијаца Климента, Наума, Саве, Ангеларија насљедника словенских равноапостола Ћирила (монашки Константина) и Методија

(Наставиће се)

Напомена:
Од литературе која ми је до почетка писања овог скромног и у најуопштенијим питањима фељтонског прегледа живота Српске православне цркве, поводом осам вијекова њеног постојања, за средњовјековни период (до укидања Деспотовине 1459. године) дошло под руку, користио сам:
Тибор Живковић „Црквена организација у српским земљама (рани средњи век)“ Београд (2011);
„Сабрани списи Светог Саве“ Београд (1986);
Теодосије „Житије Светог Саве“;
Доментијан „Житије Светог Саве“;
Данило Други „Живот краљева и архиепископа српских“ (Београд 1988);
Данилови настављачи „Данилов Ученик, други настављачи Даниловог зборника“ (Београд 1989);
Сегије Троицки „Црквено-политичка идеологија Светосавске крмчије и Властареве синтагме“ (Београд 1953);
Иванa Коматинa „Црква и држава у српским земљама од XI до XIII вијека“ Београд (2016);
Маријa Јанковић „Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку“ Београд (1985);
Радомир Грујић „Средњевековно парохијско свештенство“, Скопље (1923);
Миодраг Пурковић „Српски епископи и митрполити средњега века“ Скопље (1933);
Миодраг Пурковић „Српски патријарси средњега века“, Диселдорф 1976;
Миодраг Пурковић „Попис цркава у старој српској држави“, Скопље 1938;
Владимир Мошин, Миодраг Пурковић „Хиландарски игумани средњег века“, Београд (1999);
Докторска дисертација Јелене Глушац „Српска црква у српској деспотовини (1402-1459)“; (Београд 2015);
„Историја СПЦ“, Ђоко Слијепчевић, том I (Београд 2002);
„Историја српске цркве са народном историјом“, Душан Кашић, Београд (2004);
„Историја српске цркве са народном историјом I“ Рајко Веселиновић, Београд (2004);
„Историја српског народа“ група аутора, том I (Београд 1981);
Радомир Поповић „Кратак преглед српске цркве кроз историју“ (Београд 2000);
Радомир Поповић „Хришћанство на тлу источног Илирика пре досељавања Словена“ (Београд 2004);
Радомир Поповић „Појмовник црквене историје“ (Београд 2007);
Радомир Поповић „Извори за црквену историју“ (Београд 2006);
Радослав Грујић „Азбучник СПЦ“ (Београд 1993);
Сава, епископ шумадијски „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“ Нови Сад (1996);
Сава, епископ шумадијски „Изабрани богословско-историјски радови“ (Крагујевац 2011);
Предраг Коматина „Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I“ (Београд 2014);
Георгије Острогорски „Историја Византије“ (Београд 1998).



16 КОМЕНТАРА

  1. Поменути у тексту византијски цар Константин VII Порфирогенит је први који у свом дјелу „De administrando imperio“ помиње и земљу Босну, пише да је настањује народ Срби, а њоме влада српски кнез Часлав.
    Тачно је да је мало списа из раног средњег вијека, неки су и непоуздани, морамо се ослонити на франачке и византијске изворе, а са сигурношћу можемо закључити да овај простор, данашње Србије и данашње БиХ („magnam Dalmatiae“ како је тада називан), већ од VII.вијека (времена цара Ираклија) настањује народ Срби, и на данашњим историјским мапама Европе;
    https://www.alamy.com/stock-photo-map-of-europe-in-the-time-of-charles-the-great-ad-814-22019110.html
    https://astickinthemud.com/2014/11/22/9th-grade-the-world-charlemagne-made/deathofcharlemagne814/
    http://www.emersonkent.com/map_archive/europe_charlemagne_814.htm
    овај простор је по Србима именован, народу који га је настањивао.

    Сасвим сигурно хришћанизација Срба није ишла моментално, већ постепено, процес који је потрајао деценијама, вјероватно више од вијека, и ту су мисионари цариградске и римске патријаршије покушали ставити овај простор под своју сферу утицаја.
    И сама подјела и размимоилажења у хришћанству постоје већ од подјеле хришћанства на пет старих патријаршија, ту би од теолошких аргумената и правовјерности била важнија војна сила која стоји иза неке патријаршије.
    Једини истински раскол у хришћанству се десио 325-е на никејском сабору (много пре хришћанизације Срба), а мантра о неком расколу, шизми 1054-е је подваљена прича у сврху стигматизације оних других и интереса, прије свега римске патријаршије, данас Ватикана, зато данас ватиканска пропаганда подоста екплоатише ову подваљену причу о некој шизми.
    За нас је наравно важна аутокефалност коју је добила наша СПЦ 1219-е, и период који ће услиједити о чему ће вјерујем бити текстова у наредном периоду.

    Иако о том времену, раном средњем вијеку уопште не само када је наш род у питању, имамо штуре изворе, мало сачуваних списа, неки су и непоуздани, на срећу имали смо и имамо и данас одличне српске историчаре, који су нашу историју деценијама, сада већ вијековима обрађивали и дограђивали, допуњавали претходнике новим сазнањима, и можемо закључити да је наша српска историја јако доро обрађена

    1. Овај коментар је много стручнији него сам чланак, који у суштини изгледа као нешто ископирано са википедије..

  2. Konačno tekst na ovu i slične teme koji ima početak sredinu i kraj. Svaka čast autoru i želim još koji sličan tekst. Ništa se ne dešava slučajno i sa dobrim poznavanjem svoje istorije imamo veće izglede za opstanak u budućnosti. Prije godinu dvije na branali.blogspot sam vidio članak koji današnju podjelu na kradeze i sdp u hrvatskoj objašnjava podjelom na katolike i protestante u prošlosti ne bi li se slično moglo primjeniti i na odnos Srbi- milogorci, Srbi -Bošnjaci……Nije li trenutno naginjanje Crnogoraca katolicizmu uzrokovano time što jedan dio svoje istorije dobar dio današnje Crne Gore i jest bio katolički. Je li pravoslavlje jedina prava mjera srpstva? Inače kad neko od „srbendi“ spomene svetosavlje i Nemanjiće diže mi se kosa na glavi jer istim tim nemanjićima nije smetalo da se Stevo krsti u katoličkoj crkvi kad već pravoslavne nije bilo u Titogradu(????) a njihovi duhovni nasljednici bi da „Istraže sve što nije srbskog roda najmanje 7 koljena“ ima toga još ali danas je badnji dan

    1. „Краљевство Словена“ Мавра Орбина, писано вјерoватно на самом крају XVI.вијека (први пут објевљено 1601.) је у дијелу који се тиче овог текста у доброј мјери препис дјела „Љетопис попа Дукљанина“ за који аутор примјећује (не његово мишљење него усвојено међу историчарима) да има подоста непоузданих података и ту је пред историчарима мукотрпан посао, како пише аутор, „тражења игле изванредно драгоцјених података у пласту сијена легенди, непоузданог препричавања и тендециозних излагања“.

      За разлику од некиг других који своју историју темеље на строго селективном приступу те произвољно „тумаче“ и историју и историјске епохе и догађаје зарад неких политичких процеса или формирања нових нација, код српске историографије имамо већ поодавно научни и озбиљан приступ.

      Тако ни „Љетопис попа Дукљанина“, ни дјела дубровачких или других хроничара, без обзира на непоузданост неких података никако не треба омаловажити, одбацити, већ их уважити те потражити потврду у другим изворима.

      Тако код пријевода и обраде овог дјела https://istorijabl.weebly.com/uploads/9/8/3/5/9835868/mavro_orbini_kraljevstvo_slavena.pdf
      након сваког одломка имамо објашњења, коментаре Симе Ћирковића ако су неке тврдње непоуздане, или на сумњивим изворима темељене.

      Како год, поменуто дјело треба примити „к знању“, занимљиво штиво, посебно што аутор у Словене сврстава и Готе, Нормане (ништа, Рагнар Лотброк и Флоки су гарант Срби), уопште бројна германска, иранска и турска племена, Словени му дођу као неки од Бога одабран народ, згодно за читање, али и не треба узимати здраво за готово.

  3. Немам времена да мозгам, мало се славило уз веселицу, али ето хтједох да честитам свима Бадње веће, па успут написах већ други коментар.

    Овдје само једна констатација, никад ми не би било криви да се по овој карти и данас зовемо Далмација, отприлике су моји вијековима живјели баш на теритирији те тадашње Далмације.

    Други разлог коментара је ова држава испод нас дамлатинаца, ова ПРЕВРТАНИЈА-ПРЕВАЛИТАНА,због овог назива почећу вјеровати да смо ми Срби стварно дошли на позив цара Ираклија, мада…………………….????????

    Значи, срећно Бадње вече.

    1. Човјек написа коментар а да не спомену „зелене“ и себе. Чудо ће се десити ове године.
      Срећан Бадњи дан и Божић! Мир Божији, Христос се роди!

  4. Пре извесног времена сам присуствовао једном предавању у Тиролу Др.Фолфганг Рорбаха(иначе дупли доктор наука)..који је предавање почео тврдњом да су Срби живели пре Германа у Тиролу и да су један део протерани један део асимилирани.

    Случајно ми је у руке доспела књига Малте Олшевског(Аустријанац) ,,Српски мит,,који отприлике пише што и Деретић о Србима.

    Интересантно је да чак и они који нам нису наклоњени изгледа боље знају нашу историју од наших историчара.

  5. A NASA da hitno objavi slike Miroslavljevog jevandjelja snimljenog Mars Roverom , i da prizna da su na Mesecu 1969. zatekli Srbe koji su ih isprasili i kazali da se ne vracaju, da samo Rus moze da dodje

  6. Порфирогенитову прича о досељавању Срба у вријеме Ираклија не потврђује ниједан други извор, а нарочито не савременици попут самог Ираклијевог дворског хроничара Теофилакта Симокате.
    На страну то што је прича невјероватна у физичко-политичким условима који су владали почетком 7. вијека.

    Нажалост, ни званична преписивачка историја ни тзв. аутохтонисти не користе се превише научним методом, него се надгорњавају двама упоредним и једнако шупљим тумачењима докумената који им се уклапају у жељене теорије. Преписивачи су бар уједињени колико-толико, јер су од истих професора учили, док се аутохтонисти ни сами међу собом не слажу.

    1. Владане, хајде мало детаљније, молим те. Или пошаљи линк ако си о томе на неком другом мјесту писао – можда на неком форуму о историји?

      Или на овај емаил, ако овдје у коментарима није згодно писати нашироко: [email protected]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *