Дани(ј)ел Симић

Од Маријупоља до Мелитопоља

Није то само пут из Доњецке Народне Републике у Запорошку област, коју и Русија још увијек на својим картама третира као Украјину. Ово је траса из рата у мир. Из ратне нормалности, у мирнодопску ненормалност. Необично је, након Доњецка, Волновахе и Маријупоља; гледати исту архитектуру, потпуно исту културу и народ у градовима, а да није опожарена или разгромљена. Без чађи и крша. Највеће чудо – читава два дана бити на терену без шљема и панцира.

четвртак, мај 5, 2022 / 17:47

Касним пет минута на заказани рандеву. Шаљем прошли текст са лаптопа на кољенима, док се други одјављују из хотела. Ја не. Враћам се у Доњецк. Ту сам домаћи. Остатак прес туре ће продужити за Крим. Тамо сада има воде за разлику од Доњецка. Тамо је мир.

Спавах четири сата по повратку из Маријупоља. Можда. Сјећам се да сам се превртао и у сну се мучио да образујем реченицу на руском. Шта сам хтио да кажем, више се не сјећам. Али руски причам. Будан. Како знам и умијем. Јер морам. Затварам очи у Еленовки. Први пут кад их отворим – Бугас. Други пут – прошли Волноваху. Не могу да спавам, више се правим да спавам. Сам пред собом. Било би паметно да ставим тијело на пуњач, кад сам већ ставио телефон. Остатак аутобуса је уснуо. На раскрсници, 20 километара од Маријупоља, пише Ростов на Дону – Мангуш – Одеса; скрећемо десно. Путем којим никад нијесам ишао.

И убрзо се враћамо. Мост је запријечен. Улазимо у Мангуш. Једина промјена коју видим у односу на предратно стање, регистарске таблице са прелијепљеном украјинском заставом. Дуго кружимо наоколо сеоским уџерицама, до друге стране истог моста. Успут крај мјесног гробља, уз цесту пуно нових гробова. Дрвене таблице са именима закуцане на штафлицу.

Прелазимо границу ДНР у Запорошку област. Стиже село Червоне Поле. Нема трагова борби. Послије једно пола сата или мање, први пут видим уљану репицу жутих цвјетова. Умјесто озиме пшенице. Руси исто кажу озима. И пшеница. Док скрећемо за Бердјанск, замишљам како ће све то изгледати у августу када поља пожуте. Лоша цеста све до Нововасиљевке. А и послије. Трактори пршћу пшеницу. Градска стела са именом града попола офарбана жуто-плаво са додатим трозупцем Великог кнеза Владимира. Првог руског хришћанског владара, који има споменик покрај Кремља. Судбина Стефана Твртка Котромањића и његових љиљана. Осим што Твртко на српску срамоту нема споменик у Бањој Луци.

Пут је лош. Инфраструктура совјетска. Никакве разлике између индивидуалне градње у Ростову, Доњецку, Маријупољу. Можда мало сиротије у Бердјанску. Кровови од сивих и валовитих азбестних плоча. Код нас знаних као "салонит. Код њих "шифер". Једноспратне куће, које са бокова крова имају прозорчиће за таван. У Доњецку и околини су трокутасти, овдје један или два мала. Четвртаста. Ништа није срушено, ако га није срушила запуштеност. А тога има баш на претек.

У центру, Александар Фјодорович Сауљенко, начелник привремене војно-цивилне администрације Бердјанска, не крије жеље и намјере. Биће уведена рубља. Испрва паралелно са гривном. Онда ће то послије постати Русија.

Крај руске православне цркве, која гледа на море, видим луку и бродове са једне, а са друге се ори совјетска патриотска музика. Између звучника застава Руске Федерације и Црвене Армије. Људи узимају хуманитарну помоћ, јер платни промет у банкама не функционише због бојкота из Кијева. Са друге стране мурал бакици која се прешла и изашла пред украјинске војнике са српом и чекићем. Кад су јој погазили знамен, она је вратила конзерве које су јој дали. И мене је, који нијесам ни Рус, ни Украјинац, одрадио тај аутогол Оружаних снага Украјине.

У том клипу као да сам видио своју покојну бабу Милку. Комунисти су јој убили предратног момка, четничког војводу. Побацила је прву трудноћу са мојим ђедом, јер су је натјерали на радну акцију пруге Брчко – Бановићи. Али до краја живота није дала на партизане. Просто је знала да су немјерљиво бољи од хрватских усташа. Да се њих питало, да их нијесмо поразили са петокраком на челу, Срби би били потпуно истријебљени. Као што су Нијемци затирали Русе, а о том геноциду такође нико не прича.

Опет крећемо. Равница, равница, равница. Ветрењаче које не раде. Мало плавог мора, као уска трака поврх зеленила. Испод бијелог неба. Или барем мање плавог. Онда још равнице. Ласкаво просимо. Пише на пумпи. Пише на много мјеста. Баш овако. Уопште не значи што на српском. Значи: Добро дошли. Пумпе раде. Цијене у гривнама. На некима има само гаса. На некима само бензин. Скоро све пумпе се зову на енглеском. Маршал, Мото, Паралел, Оил Транзит, Прајм…

Украјински, данас посебан језик, а некада само дијалект руског, има доста сроднијих ријечи српском, него данашњи књижевни руски. Руси кажу государство, а Украјинци держава. Црвена боја је красниј цвијет, а на новоукрајинском червониј колир. Прелазни облик из руског у српски. Или обратно.

Пут ужасан. Све ужаснији. Сјетим се да је на улазу у Запорошку област писало да пут ремонтују из програма предсједника Украјине. Полако схватам да стереотип у којем је све сиво, ољуштено, рђаво, а до кућа се стиже земљаним путевима, људи возе Ладе из осамдесетих година, кичасто се облаче; како већ је Русија представљена у америчком филму, заправо није Русија. Већ Украјина.

Прије Мелитопоља скрећемо за Енергодар. Град који дарује енергију цијепајући атоме радиоактивних елемената из Мендељејевљевог периодног система. Тек сада не могу да разумијем ниподаштавање које је испољавано према совјетском дизајну и архитектури. Град је нов, простран, функционалан. Данас ми све то дјелује далеко авангардније и бруталистички научнофантастичније. Након што је лабрадор оњушио све торбе, улазим у круг нуклеарне електране. И то највеће у Европи. Срећом по цивилизацију, све оно што се спиновало о њеној оштећености, није тачно. Умјесто стакала су лимови на управној згради. Постројења недирнута.

Нервоза је општа, јер и након што смо коначно дошли у Мелитопољ, нема интернета. Пуштају нас у градску кућу једног по једног. Хватам нешто једва интернета и јављам се да сам жив. Сандуче препуњено. Галина Даниљченко нам се обраћа као глава администрације. Они су већ увели паралелно рубљу, грегоријевску ленту на грб града, а управо су подигли заставу са српом и чекићем. У склопу припрема за прославу 9. маја. Ту је и ратни ветеран са пионирком без мараме и капе, која му даје цвијеће. Ту је гласна музика очју чарних и Подмосковских вечери. Нијесам никад видио СССР. Сада као да јесам.

За крај посјете ледена дворана. Унутра хладно. Дјеца клижу. Болесно нормално за мој укус. Растајемо се са новинарима-туристима. Шака нас се враћа у Доњецк. Без икакве драме и патетике за крај. Рат се наставља.



Оставите одговор