(Не) може шут с рогатим: Случај Или или, овог и оног времена

Прошле године одем у једну библиотеку, с намјером да потражим књигу коју сам планирао да прочитам.

Пише Марко Шука

Нисам имао пара да је купим, па рекох хајде да пробам у библиотеци, ко зна. Уђем, поздравим госпођу која ради и питам је имају ли Серена Киркегора, Или или.

Госпођа ме погледа збуњено: „Можете ли поновити?“
Серен, одговорих: „Серен Киркегор – Или или.“

„Никад чула“ – одговори госпођа: „Немамо.“

Застајем, она ме гледа.

Онда онако простодушно каже: „Хајде прођи овамо, па погледај сам.“

Прошао сам у другу просторију у којој су се између осталих налазе књиге из друштвених наука. Идући прстима по књигама, искривљеног врата и главе како бих прочитао наслове и ауторе у углу на једној од полица нађох Или или.

Радница ме погледа изненађено, слијеже раменима и крену до стола да нађе мој број. Док је испуњавала картон правдала се како ту књигу није нико тражио од како она ради, па није ни знала да постоји.

Захвалио сам се и изашао.

Прошло је од тада добрих пет мјесеци, књигу нисам вратио. Знам, неодговорно од мене.

Питање је када бих се ја сјетио, да нисам са пријатељем ишао да он узме књигу на моје име и број. Тада ме она иста госпођа подсјети да нисам вратио Киркегора.

Скрушено са изгледом кривца, признах да нисам. Извините вратићу, рекох јој. Размишљајући гдје сам je оставио.

Тада она кроз причу поче да ми држи предавање. С пуним правом, сам сам крив. Слушам је и потврђујем. Ипак, љубазно написа на картон да сам је подигао на дужи временски период, да како рече, не би било проблема.

На изласку нам онако преко наочара добаци: „знате и ја сам спремала испите и то још у оно вријеме, па нисам држала књигу овако дуго.“

Изађосмо напоље, погледасмо се и поновисмо: „У оно вријеме!“

Да да… Опет размишљам, у којем времену и у којем друштву осим овог нашег, ме не би позвали службеници библиотеке да ме упозоре да књигу држим дуго. Да ми траже да платим, или да ме на неки други начин санкционишу. Број телефона и адресу имају.

Да су само мало више у овом времену имали би електронску базу података, знали би које књиге имају, знали би гдје су тренутно. Било би све много простије и прецизније. Искористили би тих осам сати радног времена да једном унесу наслове и ауторе у рачунар. Па би се онда могли вратити ономе што раде да убију то своје радно вријеме.

Опет, та реченица „У оно вријеме“, прати нас гдје год кренемо. Људи из „оног времена“, дијеле лекције нама о „нашем времену“. А велико је питање колико је ово вријеме наше? Ваљда је њихово. Они су учествовали у његовом стварању.

Државом, факултетима, општинама, свим институцијама и чим све не, управљају људи рођени педесетих и евентуално шездесетих година прошлога вијека. Но, као да то није важно па на сваком кораку можете чути да су они студирали када је факултет био факултет. „У оно вријеме!“ Није их брига што су генерације тих који су студирале у „оном времену“ професори у овом времену, времену када ништа не ваља. До кога ли је?
Или, ако нису професори онда су неки директори, самодопадљиви чиновници и томе слично.

Вријеме које ти и такви сматрају својим, дјело је њихових родитеља. Очева који су ратовали и преживјели све послијератне недаће. А потом путевима повезали ону и ову земљу и освјетлили је. Радили и градили, да школују своју дјецу. Дјецу која нису чекала на посао, која су могла да студирају бесплатно, колико хоће. Па им је то друштво дало бесплатно љетовање, а потом станове. Но то је дјеци било мало. Станове које су добили на коришћење намијестили су себи да их и откупе. И сада у зависности од положаја и демократичности, број некретнина је порастао.

Сујета их је тјерала да и они учине нешто, да имају неке битке и у свом „знању“ учинили су ово. Сада настављају да урушавају оно што су користили па упропастили. Окружују се медиокритетима, са својих или факултета својих пријатеља. Да би крај тих незналица дјеловали учено и важно.

Велики пријатељ Срба, др Арчибалд Рајс у свом дјелу Чујте Срби, овако је говорио о српским политичарима: (дјело је објављено 1928,, као политички тестамент оп.а.)

„Та љубомора касте зване „интелигенција“ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво“ тако не дозвољава неком свом члану да се уздигне изнад просјека. Свим средствима настоји да препријечи пут ономе ко се осмјели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спријечи прогониће га сплеткама, чак и клеветама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успијевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија мјеста у администрацији заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вриједности. Зато вам је и политички кадар кукаван.“

Колико је данас другачије?

Данас није више пожељно славити битке од 41 до 45. Игмански марш, није важан, јер Игман није наш. Козару и Сутјеску нико више не посјећује. Народним херојима отимали су улице и ломили бисте. Но, исто онако како су претјеривали у церемонијалу и помињању тог периода, кад је исти постао сувише клизав терен, да их не би прогласили „комуњарама“, почели су да славе и светкују све датуме из Првог рата. Да праве споменике, оснивају удружења. Да пишу о херојству, о пожртвованости. Без критичког размишљања, без сагледавања из више углова. Онако како то само послушници система знају. Све је било дивно тада. Постали су и вјерници, па је слику маршала, замијенио пригодан светац.

Попови су се вратили одакле су били избачени, а негдје су по први пут ушли. Јер не ваља критиковати цркву, одмах ти кажу да си комуниста, а то никоме више није пријатно.

Црква каже да су јој повратници вјери дражи него они који са пута нису скретали. Говори и о праштању, па је још никад нисмо видјели на костурницама и споменицима оних који су за слободу гинули под другим обиљежјем осим крста. Гдје је ту опрост, онога ко себе сматра морално супериорним.

Да се разумијемо нису сви такви. Неки су онакви каквим их описах, други су их подржавали и прихватили као своју елиту, а трећи, трећи су побјегли далеко. Одговорност, одговорност је на свима.

Некадашњи другови, а сада господа из оног и овог времена су учили и радили, а како, видимо из овог што су створили.

Нису помињали прошлост и битке далеке, али се показало да се на њих није могло рачунати!

П.С. Књигу сам вратио. Нико је није тражио…