Мој Јерусалим, моја шљива

Погледај, јуначе, ову земљу, на њој не расте мак црвени!

Звона Нотр Дама, осташе мирна, док су ова брда одзвањала оруђем богова, када се будућност ковала, а судбина закивала! Нити је ово парче неба изнад ње, рађало сузе свевишње, када су мајке јауцима посљедњи пут дозивале своје синове! -Милане? Петре? Јецајући су дозивале, а са друге стране, само мук, и покоји крик гаврана да им наговијести која их је судбина задесила, дике њихове! Када мајци узмеш сина, узео си утробу њену, њено бивствовање! Погледај, погледај ова брда, планине, ове врлети, јаме и крш! Погледај и реци ми шта видиш? На први поглед, тако безвриједно, ко је још луд да гине за ову сјету и чемер?

А да ти кажем, свако зрно прашине, оне најобичније прашине што ти се лијепи на ознојено чело док обрађујеш своју њиву, док зариваш рало у суву ову иловачу, је и црвеније и вриједније од најцрвенијег рубина са далеког истока! Јер то зрно прашине у себи има укалемљене душе стотине и стотине синова и очева, који су ишчезнули, изненада, отргнути из руку живота! То зрно прашине је натопљено крвљу грана, стабала, шума једног читавог народа! Толико презимена је уписано у то мало, зрно прашине, да нема књиге на овом свијету која би могла да их прими одједаред. Ова земља нема камене бедеме који парају облаке, и који стојички вичу отаџбина је ово њихова, када душманска чизма загази на наше ливаде! Ова земља је свачија, а моја, ничија, а моја! Баш зато што нема књиге на овом свијету у коју би могла бити уткана имена кољена и покољена, ова земља је свачија и ничија, а ето довољно је да се узме једно зрно, једна честица и да се зна да је моја! Ево погледај, узми странче, узми, заграби шаку земље, не стиди се и реци ми шта пише?! Чија је?!

Ово је мој Јерусалим, овде су моји преци клети и распети, а оно брдо видиш оно брдо горе, и видиш ону шљиву на чистини, што поносито стоји као којекаква стражарска кула из средњег вијека, ондје, нундје, ту је мој деда жив закуцан и издахнуо! Та шљива и јесте стражарска кула, чува ме од мог највећег непријатеља, кратког памћења и још краће памети, највећег непријатеља мога народа! То је клетва, библијско пророчанство које је задесило мој народ, као што скакавци похараше и поједоше сјетву египатску! Нема душмана на овом свијету, па ни ти странче, који је био успјешан у истребељњу моје крви, као што је кратко памћење и још краћа памет мог народа!

А да ти велим још нешто, тог дана, када су дошли по мог милог деду, имао сам, кажу комшије , 7 љета. Упекло сунце, упјевали се зрикавци, гори земља к`о да је судњи дан, к`о да су се врата пакла отворила. Одведоше га с њиве ево ове, баш овдје гдје стојимо, Илију мог, он ни ријеч не зуцну, главе усправне, поносите, дугих брчина и још дуже косе, сиједе, дуге ко у каквог краљевића, пада му онако на рамена, широка, хајдучка, препланула од рада у пољу…ех, ко да је јуче било, а ја онако гледам не знам куда иде, гледам у њега, а он ни да окрене главу, само право гледа, одлучно без оклијевања, ја помисли да није љут на мене, да му нисам штогод скривио?! Једном руком заклањам сунце, а у другој неку мотку држим, вичем –Деда? Деда?! Куда ћеш? А он ништа, ћути, нијем, ћути… Ја опет повика –Деда? Деда? Куда ћеш?! Он опет ништа, поодмалики су они већ били, ја потрча за њима вичем поново –Деда? Деда? Аман куда ћеш? А он мени онако љутито, дубока, продорна гласа –Бјежи мали матери, идем ти код ћаће! Ајде брже, трчи у кућу да те нисам видио!

И ја га и послуша, трчао сам колко ме ноге носе, трчао и нисам се освртао, бацих ону мотку или шта већ би, и што брже могу! Кад сам дошао на праг, ево то ти је ова кућа тамо, горе онај кућерак, није ти се то сине ништа промијенило, вријеме пролази мој ти сине, а стоји, ево ова кућа моја је свједок да стоји, сат куца, а не откуцава! И тако ти је то свуда у овој убогој земљи мој ти сине! И кад сам дошао на праг, осврнем се, а оно прикивају ми деду мог Илију, за шљиву, за шљиву што је посадио кад му се син први и једини родио! Ни сузе нисам пустио, а седам љета странче, седам љета! Такви смо ти ми сви! Тако нас је судба оковала, и од камена исклесала! Крв ми се у жилама следила, срце ми стало, грло ме стегло! А Илија, ни крика пустио, ни уздаха, само му се лице згрчило, жиле поискакале, као да ће му глава пући!

Небо се сломи, ал се Илија не поломи! Засијева муња, запуца гром и по ко зна који пут одзвонише планине, одзвонише и лелеци мајке ми! Поче да лије ко да никад падала није!

Баба ми је странче за огњиштем, од муке скончала, њу смо тамо у оном малом врту покопали, вољела је зумбуле.

И тако, остадошмо сами ја и мати…

Него, води ти мене сине, тамо до шљиве, немој овде у пољу, тамо ми је деда! Води ме до шљиве, синови су ми у шумама овим, шљива ће им рећи, немој да ми синови не знају!

Саша Благојевић