Миодраг Зарковић: Хуманост по Рихтеровој скали

Залетео се силан свет да полаже испит људскости. Испитно питање: земљотрес у Хрватској. И, свако ко је изразио сажаљење или спремност да помогне, сматра да је дао исправан одговор и положио.
Мало морген.

среда, 30 децембра, 2020 / 13:44

Под један, не видим да ђачићи брину о Републици Српској, која је такође осетила последице истог земљотреса. Мање, али осетила.

Под два, не видех да су ђачићи били овако погођени страдањима која им не леже на путу за море. Ако ти је много тешко због мртвих и разарања у Хрватској, али се никад ниси огласио због нпр. изгинуле деце у Сирији, Донбасу или Венецуели, шта си ако не лицемер? И да се разумемо, не намећем ја то поређење. Не, него то поређење логично произилази из оволико претеране реакције. Непрестано се погибије дешавају широм света; неке су виша сила, а неке су богами људских руку дело; и ти остаде нем на сву ту патњу, али си зато анђеле сад решио да подигнеш свој мач и поделиш с нама твој изненадни вапај – и очекујеш да ми ништа не буде чудно?! Да те пустим да по неком свом накарадном нахођењу бираш кад ћеш да јаукнеш а кад да умукнеш, и још проглашаваш то потврдом људскости?!

Под три, често ђачићи знају да кажу да нам неко из нпр. Венецуеле не може бити близак колико и неко ”из региона”. (Исти разлог наводе кад их човек пита зашто навијају за хрватску репрезентацију против штајазнам Мексика или Русије.) За такве ми жао само једно: што они не пострадаше у земљотресу. Јер то је људски талог, који се блискости сети кад му је згодно, тј. кад треба да зажмури на Сирију или Донбас, али ту исту блискост одбацује кад је реч о Косову, Републици Српској, Србима у Црној Гори…

Или о Србима у Хрватској. Најмање једном годишње Срби у Хрватској изложени су колективном понижавању: почетком августа, када ”лијепа њихова” слави етничко чишћење из 1995. као свој национални празник. Ђачићима то међутим не смета нимало. Та им патња није блиска, јер не доноси поене на испиту.

Блискост је осећање које је обавезни, можда и основни састојак, управо људскости. Моја породица ми је најважнија на свету. Мој град ми је милији од других. Моја земља ми је на првом месту. Мом народу полажем рачуне и ниједном другом. Наравно! Може ли другачије? За нормалне људе не може.

Зато је најстрашнији грех ђачића управо то што покушавају да изокрену ствари наглавачке и људскост раздвоје од блискости. Онако безлични, не разумеју да човечност није исто што и алгоритам по Закербергу. Проклет био ако допустим да је на то сведу.

Њихова свест простире се само докле могу да испадну важни или у праву. Земљотрес бити страшно; ковид бити пандемија; слава бити селфи, осим ако није у време ковида. Зато и не схватају да то што сам уздржан не значи да ликујем због земљотреса у Хрватској. Таман посла. Жао ми оног јадног детета, које год да је националности. Али исто тако знам да земљотрес нису античке олимпијске игре, па да сада све друго престаје да важи. Не престаје. Неки људи ће и после овог земљотреса мрзети Србе. Мој народ. Људска права Срба, са све ћириличним натписима, наставиће да буду гажена у Хрватској. То је моја првенствена одговорност. Кад једног дана одем Господу на исповест, и горе и овде мериће ме не по томе колико је срцепарајућа била моја објава о земљотресу у Петрињи, него по томе колико сам учинио да се злочини над петрињским Србима никад више не догоде ниједном мом сународнику.

Како бих могао икоме другоме да помогнем, ако не ваљам Србима из Грачанице, Невесиња, Херцег Новог и Боровог села!

Зато се нешто мислим, ови људи погођени земљотресом у Хрватској, свеједно да ли Срби, Хрвати или Марсовци, кад би им баш у Србији била неопходна нека помоћ, пре би је добили од нас који смо јуче показали уздржаност, него од ових лицемера који тобож отекоше од бриге за њима.

П.С. Наравно да ”ђачићи” нису сви који су јуче изразили жаљење због земљотреса у Петрињи. Било је исказа чисте солидарности, без патетике и придиковања нама који смо се из овог или оног разлога уздржали од тога. Надам се да ће такви препознати да се ово писаније није односило на њих.



Оставите одговор