Марија Милић: Медијске прописе појео мрак

Замислите, неко вам каже да живимо у земљи која нема ама баш нити један закон који прецизно регулише област информисања. И да можеш да напишеш и објавиш било шта, гдје год хоћеш, о коме год желиш, и шта? – ништа.

четвртак, јануар 17, 2019 / 10:42

У суштини, исти закони који вриједе за народ, вриједе и за медије. А тако, у озбиљном друштву, никако не би смјело да буде.

Радио Милева и покојни ђед

Ако трачаш, туже те по Закону о заштити од клевете, па се брани. Био медиј, био гост на слави, говорио у микрофон, у студију или на тргу.

Дакако, у нормалним земљама је то мало другачије. У уређеним земљама, које, рецимо, нису протекторати. Можда је и тамо слобода медија донекле флоскула, али није баш тако како нас лажу. Тамо адвокати итекако имају посла и новинари се не усуђују тако лако да објављују потенцијално спорне и недовољно провјерене информације, без претходне консултације с њим.

Свеједно да ли је у питању нечија наводна улога у рушењу уставног поретка земље, поријекло нечијег дједа, обојена револуција, кориштење некаквих водених топова или пак објављивање информације о саобраћајној несрећи са мртвима и повријеђенима, без тачних регистарских ознака и потврде да је породица већ обавијештена.

Не треба ту нека нарочита мудрост. Све од чега би читалац или гледалац којега се вијест тиче могао моментално да се изврне од срчаног удара јер је лаж или непровјерена истина – не смије, у земљи са законима, да иде у медије. Са изузетком носилаца јавних и политичких функција, а и то закон о информисању који ми немамо регулише – они су дужни да трпе критику, без обзира да ли их то вријеђа или не, али искључиво у вези са радом, а не покојним ђедом или оцем милионером.

Код нас, видите, адвокат – не треба. Наше медијске прописе појео је мрак.

Како су странци угасили закон о информисању

Тужна стварност је да су, као и у другим областима врзиног кола БиХ, непотпуне и нејасне прописе наметали странци, а домаћини се својски потрудили да се за своје недостатке увијек на њих извлаче. Руку на срце, истина је да јесу запетљали област информисања и скинули одговорност са власти, али никако нису забранили да они то сами регулишу. Ентитетима је, такође, све дозвољено.

Довели су нас, сви заједно, до тога да данас, иако добро газимо 21. онлајн вијек, немамо ни најобичнији закон о информисању, не знамо ко су стварни власници медија, а морали би да знамо и немамо ама баш никакве прописе за онлајн медије.  

Високи представник је ономад, 2002. наметнуо законе о јавном РТВ систему, а какви су и колико су добра донијели јавни сервиси – видите и сами. У та доба отприлике напрасно се појавио и Закон о комуникацијама БиХ (који се више тиче телекомуникација него области информисања), али се, како су нам тада поотимали сав тај фреквенцијски спектар и формирали садашњу Регулаторну агенцију за комуникације БиХ, наш Закон о информисању Републике Српске из 1997. године, јадан, угасио сам. А онда смо угасили и Министарство информисања.

Агресивна кампања лажних портала

Лажни портали агресивно су заузели водећу улогу у посљедњој изборној кампањи. Читаоцима, гледаоцима и слушаоцима не значи ништа да ли се неки медиј зове овако или онако, да ли има импресум, име уредника, адресу, телефон, мејл или било шта. Посебно кад њихова дјела од непролазне и углавном изузетно зле вриједности пренесе јавни сервис.

Али би то морало да се тиче државе, новинарских удружења и међународних организација које уредно, већ деценијама, бивствују у БиХ и баве се слободом и медија и изборног процеса. Истина је, међутим, да се не тиче никога, а понеко се и намјерно прави луд. Понеки округли сто, састанчић и ајмо кући до новог круга избора.

Тако свако од нас, без обзира на то да ли је важан или неважан у јавном простору, да ли је власт или опозиција, у неком тренутку може да се нађе на ударним позицијама кликова, да му се ничим изазвано и оклеветано име из наслова шири друштвеним мрежама. Све што може да учини је да упути деманти или реаговање. Уколико медиј има адресу. Ако нема – више среће други пут. А ти купи просуто перје, ако ти се да.

Чије су приватне телевизије

Озбиљне земље имају и закон о власништву у медијима. Кад је познато коме медиј припада, до посљедње марке, онда се може пратити зашто се неком од медија додјељује новац из овог или оног министарства или фонда, у каквој су вези власници медија са особама које раде у државним органима или обављају важне политичке функције, зашто се и на основу чега прави медијска хајка на јавне личности које, гле чуда, из неког разлога не миришу њихови власници.

И да, онда би коначно имало смисла поставити питање – шта раде то приватне телевизије и зашто, забога, и оне обмањују јавност? Тада бисмо, коначно, имали државу.

Има ли државе на видику?

Да се не лажемо, имају ту неки писани кодекси, и етички и о аудиовизуелним услугама. Али, реално, ко још мари за кодексе. РАК одлучује о електронским медијима, али нема те казне коју одговарајућа политичка опција не може да плати кад је штета већ учињена. Савјет за штампу нема никакву улогу, осим да се квартално састане и нешто препоручи.

Озбиљна власт би морала да донесе ове законе. Озбиљна опозиција би на томе морала да истрајава. Озбиљна новинарска удружења би овим озбиљно морала да се баве, али, видјели смо за Дан Републике, њима чак ни озбиљна и гнусна пријетња новинару не значи ништа. Све у свему, смућај па пролиј.

Ако ћемо право, све и да смо ову област уредили како доликује, не вриједи нам много док не поправимо правосуђе. Мрак је, на концу, најмање медијски.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *