Љиљана Чекић: Нема прела, нема обичаја…

Наш народ има много изрека. Имају их и други, али то није важно. Важне су наше изреке. И међу тим нашим има много мудрих и поучних али постоји завидан број сасвим неразумних. Једна од таквих је и изрека: "Боље да нестане село него обичаји". Занима ме само шта је народни мудрац мислио под тим. Како би изгледали ти обичаји без села? Ваљда би се у пустом и мртвом селу сами обављали.

Из ове мудрости могу да закључим да људи некако и нису битни. Ритуал заостао још из паганских времена или настао спонтано само на једном мјесту на свијету гдје живи попут ендемичне биљке дјелује много важније него било који човјек.

У духу претходно наведене крилатице наш народ је, сљедствено властитој глупости, развијао народне обичаје најмање водећи рачуна о људима. Има ту и понеки паметан обичај, али број оних других премашује сва очекивања. Толико их има да када бисмо расписали конкурс за најглупљи настала би мртва трка, а побједника не би могла да утврди ни Академија наука.

Обичаји везани за свадбе толико су разноврсни да свако селе има своје, а повећавају се геометријском прогресијом. Туђи обичај никада никоме неће бити добар као његов. И нико не зна те обичаје. Колико гостију на свадби – толико мишљења шта је обичај, а шта није. До сада није запамћено да је одржана нека манифестација и да су сви учесници били сагласни са врстом и редослиједом ритуала. Ипак, свадба се спрема неко вријеме и на добровољној је бази, па је лакше утврдити редослијед народних глупости које се зову обичаји.

Највише волим обичаје везане за огњиште. Обожавам када нешто мора да се наложи, спали и томе слично. Поготово када живите у стамбеној згради у којој пројектанти нису направили димњаке, па су људи у рату избацивали ророве кроз прозоре и балконе. Обожавам када не могу нешто да запалим, потпалим и убацим у огњиште. Обожавам и када треба да се изговоре магијске ријечи да буде оваца, јагањаца и телади у кућама које генерацијама живе у граду. Мада је, с обзиром на ситуацију, велико питање да ли неком и на селу требају све те племените животиње.

Па ипак, врхунац глупости проналазимо код обичаја везаних за сахране. Њих организује најужа породица, односно они који су највише погођени смрћу најближег. У тренутку када човјек губи разум, када се земља око њега окреће, када хода као мјесечар, обавезан је да одради приличан број народних обичаја. Извршење оваквог задатка додатно је отежано брзином извођења народних будалаштина. То помало личи на „Игре без граница“, само што није ни велесло ни лијепо. Родбина мора у најкраћем могућем року да набави поприличну количину новца да би могла ова морбидна забава да почне. Уколико се смрт десила изненада, цијели процес се додатно компликује. По хитном поступку мора се пронаћи гробно мјесто. Што породица о себи има боље мишљење, то се драги покојник мора сахранити на скупљој парцели. У Бањој Луци је међу скоројевићима апсолутни хит гробље Св. Пантелије. Ко се тамо укопа, може се слободно рачунати као да је у Алеји великана. То није за сваког и ни за свачији џеп. Тамо, последњих година, леже само одабрани. Раније је била значајно другачија ситуација.

Ако је смрт изненадна, не помажу ни паре, ма колико ожалошћена породица била спремна да плати ексклузивну локацију. У тим случајевима покојник се сахрањује у туђој гробници или на неко друго гробље, па се касније, када се обезбиједи парцела, сели на бољу локацију. Неки људи ни мртви немају мира.

Послије акције проналажења плаца креће потрага за опремом. И у том поступку је јасна пропорција: што си значајнији, то мора бити скупља и љепша. Нисам разговарала ни са једним покојником, па не знам колико им је то битно, али породици је од посебне важности. Онда долази асесоар илити додаци, а то су цвијеће, читуље, смртовнице, гардероба за упокојеног, гардероба за родбину, et cetera.

Најкомпликованији и најстрашнији дио српских обичаја везаних за сахране је организација закуске. Количина и квалитет хране опет зависи од стандарда породице и народних обичаја. Код нас у Крајини нема колача, али у источнијим крајевима кажу да се праве торте и разне делиције. Једном сам на једној планини са оне стране Дрине видјела храну послужену на самом гробу. Заиста импресивно. И једу људи. Заиста једу. Чини се да немају неких проблема.

Што је човјек у већој жалости и што је трагедија већа, то обичаји морају да буду јаче подржани. Да породици буде што теже. Чини се да је основна намјера свих обичаја да се породица што више измучи, а да се народни обичаји што више надограде. Родбина некако и није ожалошћена ако се тих пар дана добро не измалтретира и не оглоби од стране разних услужних служби које дооооброооо зарађују на туђој жалости.

Ако неко не жели да његује ову народну баштину, мора бити анатемисан, проказан од стране своје заједнице. Тај партибрејкер мора бити оштро осуђен, а његов лош примјер се мора наводити што чешће да се не би још неко дрзнуо да га понови.
Јер како рече народни мудрац: "Боље да нестане село него обичаји“.